Матичини јахачи апокалипсе против српске ћирилице
Четири суштинска јахача апокалипсе против српског писма: Негришорац, Мато, Фрања, Бјелак и “бјелаци”
Поводом текста Драгољуба Збиљића „У великој превласти хрватског писма у Србији, где се данас не виде ни Срби ни српска држава“ (Борба за истину и Васељенска ТВ, четвртак, 19. 12. 2024)
Основа овог нашег текста „Матичини јахачи апокалипсе против српске ћирилице“ требало је да буде објављен у нашој коауторској књизи „Ћирилицоцид“ с Драгољубом Збиљићем, главним оснивачем и најпре председником Извршног одбора, а после тога председником Скупштине Удружења за заштиту ћирилице српског језика Ћирилица“ из 2001. године у Новом Саду за целину српског језичког подручја. Сарадник тог удружења за спас српске ћирилице постао сам исте године, после мог вишедеценијског избијања из Србије и повратка у своју отаџбину 2001. године, када сам помислио и поверовао да су комунисти „напустили“ Србију и да ме неће прогонити као сина четничког команданта с којим сам као дечак дуго кружио око Србије и путовао заобилазећи далеким луком нову југословенску власт Јосипа Броза најпре чак у правцу Аустралије, па „проклете Америке“ и хладне Канаде, да бих се, без костију свога напаћеног оца који је био верни војник краљеве војске под вођством ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, кога је краљ Петар, под притиском британске круне и мрзитеља Срба због два нежна шамара од једног српског националисте пред којим је још пре рата вређао Србе и њихову борбу за слободу, па се касније заузео да Србима навуче комунизам у лику аустроугарског каплара из Првог светског рата Јосипа Броза.
Из Србије сам поведен за руку да тајним путевима бежим 1944. године кад је Броз с комунистичким Србима ослобађао Југославију и Србију и када је развио Сремски фронт када је Немац већ бежао из Србије и борио се да не падне у руке осветницима за побијену српску младеж у Краљеву, Чачку, Крагујевцу и другим све српским градовима у којима је фашистички злотвор убијао српску децу, старце и младеж зато што су партизани имали Брозову тактику да убију покојег немачког војника да би немачки фашисти стрељали сто Срба за једнога убијеног окупаторског војника.
Када сам с оцем бежао, запамтио сам на дуготрајном растанку ћириличку Србију, чије је писмо и Хитлер био дозволио под сиротим Недићем коме је запала најтежа прихваћена улога – да спасава прогнате и недоклане Србе из НДХ и свакога дана да скупља и сахрањује лешеве српске деце и стараца који ду стизали четири године Савом из Јасеновца и других ендехазеовских логора.
Када сам се без оца вратио у своју некада ћириличку Србију затекао сам је преплављену Павелићевом латиницом и имао сам утисак да је Павелићева Законска одредба о забрани ћирилице наставила своје спровођење у Србији у њеној некада ћириличкој престоници све док је Броз није „ослободио“ од многих Срба и готово од сваког ћириличког слова у јавности.
Крстио сам се и питао како се то с ћирилицом у Србији догодило!
Крстио сам се и питао како је могуће да је то Законска одредба о забрани ћирилице спроведена и у Србији после Другог светског рата и како је могуће да се Срби данас с „поштовањем“ односе према Југославији када је Србија прогната из Југославије и када је гро Срба изван Србије пре мог повратка протеран што у Србију, што широм света.
Убрзо после свог повратка у још једном избомбардовану (1999) Србију од својих и Брозових савезника, чуо сам за оснивање Удружења „Ћирилица“ и схватио сам да ми је једино ту место да се борим с људима за повратак српског писма и за коначно укидање спровођења у Србији Павелићеве забране ћирилице, чак и после његове смрти. Нисам могао да верујем да та његова забрана има такву моћ у Србији и после Брозове смрти.
Тада сам у „Ћирилици“ детаљније чуо за Новосадски договор о српскохрватском језику и „равноправности писама“, усвојен у Матици српској 1954. године, када се Броз, уз помоћ Енглеске и Америке, преко НАТО-пакта, већ био ослободио Стаљина и почео да Србију и Србе ослобађаа ћирилице. Све у његовим белим рукавицама: ћирилица је избацивана као „равноправна“ преко „богатства двоазбучја“, за које никада нисам чуо пре тога у целом кругу од Аустралије до Америке, до Канаде, где сам најдуже живео до повратка у Србију. И у „Ћирилици“ сам научио о улози Матице српске у полатиничавању целе Србије и Срба изван Србије. Чуо сам, а после о томе доста и читао, да су Караџић, Крајишник и други првоборци спасиоци Срба у БиХ од страдања као у време владавине НДХ у Босни (1941-1945) и оснивачи Републике Српске спојили цело српство у ћирилици и екавици и тако поништили српско разбијање чак и у језику и писму. Онда сам читао како су то српски песници, српску језикословци и „нова интелигенција“ после забране Запада да се Караџић, Крајишник и други спасиоци Срба и српске ћирилице баве политиком јер с њима нису могли да одузимају Србима у Републици Српској права које су им гарантовали Дејтонским договором.
Чуо сам и читао из „Ћириличиних“ књига да комунистички брозовски Новосадски договор Матица српска никад није укинула нити га је уопште критиковала као погубан за српски језик, а нарочито убиствен по српску ћирилицу. Он у Србији суштински нити је укинут, нити је мењан ни у чему па ни у вези с писмом. По челницима Матице српске, по њиховим језикословцима, по њиховом Одељењу за језик и књижевност, по њиховом правопису све је остало буквално исто као у време Броза. Остала су два писма као у српскохрватском језику, остало је све исто у деоби Срба у стандардном језику као у време Матице када је његов (Брозов) кадар водио политику и језичку струку и науку у Матици српској. Тада сам сазнао да је председник Матице српске велики „историчар“, професор на Филозофском факултету, један од главних људи у Матици српској, песник и прималац и предатор највећих награда чак и прва фотеља у другом мандату у некада стварно српској и славној Матици када је био српски језик и српско писмо у целој Србији и већинско писмо и изван Србије у првој Југославији – забранио да се напада Новосадски договор у Матици српској и рекао нашем председнику у „Ћирилици“: „Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане!“
Види ти професора српској младежи и челника Матице српске како „штити“ оних један и по одсто српске ћирилице у некада славној Српској Атини у коју је пресељена из Будимпеште Матица српска да би у Српској Атини (Новом Саду) спроводила „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“, какву улогу није имала ни изван Србије док је тамо постојала и радила. А сада у Србији њени челници, понајпре Иван Негришорац и Драган Станић који не зна тачно како му се више допада да му се обраћају.
Тако сирота и славна Матица српска остаје да и данас брани тековине у разарању и протеривању српског писма и Србије по правописним прописима које и данас из Брозовог времена задржавају челници Матице српске у коју су недавно упали млади студенти да опомену челнике Матице да Србима треба правопис са српским, а не хрватским, Павелићевим писмом које челници Матице и Павелићеви и Брозови стручњаци Матице српске и данас протежирају у Србији и међу српском младежи па она у већини не може знати које је српско писмо, јер се оно у српској јавности више скоро и не види на пушкомет.
Аутор: Дарко Ј. Ивановић (један од разочараних враћених Срба у полатиничену Србију хрватском гајицом)
