Марко Пејковић: Приче о две епидемије
Средњовековна Фиренца, март 1348. Куга је стигла са Сицилије. Мере заштите од пандемије куге су биле можете мислити какве у то доба у односу на “невиђену“ технику и науку данас. Боцке свакако постојале нису. Хигијена у граду је била на никад нижем нивоу. Градске власти су забраниле улазак у град споља и предузеле некакве “мере“, али су убрзо остале мртво слово на папиру – људи су бежали, упадали једни другима у куће, док су лешеви слагани насред улице. Степен ширења заразе је био много већи, него у било ком већем савременом граду након марта 2020. Но, без обзира на те негативне факторе и практично одсуство било које мере, пандемија куге у Фиренци је трајала само до јула исте године. Дакле, највише 3-4 месеца. Након тога, живот се скроз нормализовао у Фиренци, а куга је наставила даље својим путем на север Европе. Ко је умро умро је, а ко се прокужио прокужио се и остао жив.
Савремена Србија (или метните коју год земљу хоћете), март 2020. Вирус је, наводно, стигао из Кине. Имамо “никад јача“ техничка и научна средства да се заштитимо од вируса. И у земљама које имају 90% или 80% боцканих, али и у онима у којима је 40% боцканих, “пандемија“ још увек званично траје. Маске се свуда носе, нон-стоп се уводе карантини или се прети њима, уништава се школство, култура и економија због хистерије да корона и даље “коси“ људе по улицама. Ова “пандемија“ се није завршила, ево већ другу годину. Тако нам барем кажу. И још кажу да ће трајати још годинама, а можда и један век (Гејтс, Фаучи, СЗО, Кон…) и да ћемо морати сваке године да се боцкамо бар 2 пута.
Чешем се по глави и чекам корона-манијаке да ми објасне овај парадокс…
Аутор: Марко Пејковић
Извор: Фејсбук
