Марко Миљанов Поповић: Две похаре Куча

Тај мах срамота је била, а и сад је, кад кога посијеку непријатељи, а да не погине који на њега. Кад је Бјелан погинуо, не зна се јесу ли убили којега на њега они који су гледали, кад су га сјекли. А за Нишка Вулина Ораовца из села Подграда зна се, да се ту одликова као јунак. Срио се на мејдан са Селчанином и убили се пушкама. Арбанас је пануо, а Нишко рањен утека у гору. Кошу сестру му, која је ш њим у бој била, поробише Арбанаси, али ју послије платише главама и Нишку вратише, јере су Нишко и Селчанин оздравили и побратими послије били; стога је и мога Нишко сестру вратит и светит се. Дружину Бјеланову и Нишкову, која је бјежала од горње војске, претекла је доња, пред којом је био барјактар Ускоковић из Љешанске нахије. Њега је убио Станоје Лазов наврх Голога врха и ту му је пободен камен, који се зове „Киљан барјактара Ускоковића“. Отален се сви Кучи збјежаше у Малу Ријеку, ђе им је робље и стока била.

Речене турске војске састале су се са седам страна и опколиле поврх наднешеније стијена над Кучима и Малом Ријеком. У ту сапртију није смио уљећ ниједан турски војник, једно од врлети, а друго што је пуцала и ђекоја пушка кучка. У то се чу зла ријеч у турску војску: „Урвите камење врх њих, не може им се ништа друго, но осташе“. Кад су камење урвали, то је био страх божји: низа високе висове малоријечке све је ками загмиза и гору поломио. Ко је то гледа, прича је да „није таквијех громова на живе душе падало“. Кучи побјегну с робљем, што није изгинуло, преко воде Мале ријеке, а све живо остаде Турцима у руке. Чељад пријеђоше Ријеку на братоножићку страну  и упуте се да бјеже преко Братоножића; но поп Машко, братоношки главар, кад виђе Куче ђе к њему бјеже, повика је: „Натраг, море, нема ти преко мене бјежања“. Кад су тај глас чули, мислили су да ће постат турско робље, јер не дају напријед, а турска војска приснажује озад.

Умрије нада, стиже очајничка мука, немоћно робље сједе у стрмениту страну повисоко од воде, ту да их Турци фатају, а војници се још бију са Турцима око воде. У народ се прича да су се у овоме боју очајнички борили: Беле Мартинов Поповић с Горњега Медуна, Савко Попов Ивановић, Љакић Станојев Љаковић, Ђуро Толев Ивановић и Перош Вушов Ивановић с Доњег Медуна, Дрекаловићи; Чобо Манојлов Љуљановић с Кржања и Јоко Аџин Жиковић с Убала, и још много одличније јунака Дрекаловића и осталије Куча, и набраја се у каквом је који ођелу био: Савко Попов у црвену струку, Беле Мартинов и Чобо Манојлов у зелене чалме око главе, итд. Но док су се они тако борили и мислили да се ту до потоњега кољу, чу се глас међу њима: „Ево пећина надесно према нас, но бјежмо к њој“. Тај мах упути се робље к пећини, а за њим ускоче и остали војници.

Онда Турци јуришаше ка на готов лов у пећину, којој је улазак ружан, стрмен и каменит. Кад су Турци дошли до врата пећине, Кучи су их грдно пушкама и камењем побили из пећине, јер који је ту погинуо, ваљао се низа страну к води, а било је и здравије да се премећу с погинулијема на врат и на нос. Тако Турци стрекну и узмакну, а Кучи се отворе из пећине и јурише у њих пушкама и ножевима, ћерајући их до воде. Узеше неколико фишека с Турака. То је најбоље било, да се више бране из пећине, јер их опет угнаше у њу. Кад Турци поново дођоше до врата од пећине, не јуришају ка прије, тек пуцају у свод од пећине више себе. Олово је падало ка град, ударало у свод, а од свода падало на чељад, која су лежала аљинама прекривена, и кад би претежало и ђеца мала почела кврчат, жене су згртале и олакшавале олово с ђеце. Турци познаше, да су ориједиле пушке пуцат из пећине, а то је знак да фишеке штеде и да их већ мало имају, па су се све ближе врата примицали, да нијесу могли штеђет фишеке у пећину, но су морали пуцат, док један траје. Дође крајња мука, фишеци мањкаше, и дође вријеме, да се ножевима и пушкама ћевачки (врзимице) бране и камење истурише.

Кад би глас у пећину, да већ нема камена ни фишека да има чим друг пушку напунит, настаде жалост и туга, пролеже се пећина од кукања жена и ђеце. Тијем себе издаше да се увјере Турци, да су им робови. Турска је војска учињела весеље, најпријед она близу пећине, која је чула јаук у пећину, а послије загракало је весеље у сву турску војску. Већ се узе муштулук серашћеру да се предадоше Дрекаловићи. Турци дођоше на врата од пећине, вичући: „Излаз робе, на аман“. Из пећине одговарали су Савко Попов, Љакић Станојев и други: „Удри, Турчине, нема амана!“ Ка што реко, бране се ножевима и пушкама тољашке. Пријед је доношено посуђа, које им сада служи за обрану. Бију Турке на врата пећине: котловима, штругљама, ваганима и коматима љеба. Жене развиле ђецу из колијевака, да и колијевкама бију Турке; но једна није имала кад извадит дијете, но је ударала Турчина с колијевком и ђететом у главу, те се преврнуо и пануо врх другога, а други врх трећега, и тако ударајући један о другом, да се послије није могло бројит колико их се урвало доље.

Пушка не пуца, тек ко кога може ударит чим реко. У то је Мара Мартинова нашла фишек у спрему коју је носила собом, и даде га сину Белу Мартинову, те је пушку напунио. Турски барјактар ускочи у пећину, срете се с Белем и убише један другога, да нијесу живи на земљу пали. Кучи узеше фишеке с барјактара те напунише пушке и оне Турке на врата од пећине побише с великом грајом и веселијем алаком. Турци зачуђени поваљаше се, убјени и не убјени, гомилама низа страну бјежећи, а Кучи ћерајући их и тукући жешће него пријед до воде. Узеше фишека и пушака, којему је требало, јер је многи своју сломио, па се вратише у пећину по други пут, Богу благодарећи с новијем животом, па иако су мислили, да им неће дугачак бити, но ће сјутра Турци свршит што данас не могоше. Али су се веселили, мислећи, како су мало пријед били и Турци о њима мислили, а сад мисли промијенили и незадовољни, јер спузе (измаче) им лов између канџа, као коматић леда између прста. Кучима слађе бјеше ово продужење вијека, но пријед што више. Имају још неке фишеке, још ће неки Турци погинут на врата од пећине сјутра кад дођу. Ноћ се примаче, моћ ће се живјет до сјутра; ко је данас погинуо, не жале га – љепше је погинуо од њих.

У пећину су коначили живи и мртви заједно, а најмучније рањеници. Нећу да причам како су љуђи провели ту ноћ на влажну земљу, мало гладни а више и највише уморни; како се вечерало, спало, о чем се говорило; како су се рањеници по пећини у невиђелици без воде и друге понуде ваљали у крви, јечећи и зовући Бога у помоћ, да им душу прими и спасе их мучења; како су здрави стражу чували, на помрк, љуђи и жене камење купили и уносили у пећину, да се сјутра бране, кад дођу Турци, а не буде фишека; како су мајке ђецу замукивале, кад су љеба тражила, ђе га није, јер и што га је било, бачено је тога дана гађајући ш њим Турке – но ко има осјећај и на муку је био, само ће му се казат, и учесник ће бити њиније мука тога дана и ноћи у пећину.

Ту прође ноћ, а дође дан, да се Турцима надамо. Турска пословица каже: „Турчин мудри с кола фата зеца, ни трошећи, ни за њим трчећи“. Тако и сад наредише, да им се без трошка из пећине предаду. Послали су Братоножићима, да утврде путеве да не утекну из пећине, па не треба јуриша на њих, јер ће побит Турака са онијема фишецима, што су јуче узели од њих, а и стража им је казала, да су камења у пећину нанијели, како су провали и први дан, а од камења бојали су се као и од пушака на стрмени улаз пећине. Турци су знали, да нема у пећину љеба ни другога чим се живи, но је све јуче избачено гађући Турке, па зато су чекали јевтин пазар робовима.

Везир је доша с Медуна на Косор, и метнуо лагум у цркву косорску, који му не пуче по вољи, но како му је шатор био према цркви, кад се уждио у цркву, допро је плам до његова шатора и опалио му један крај, а од цркве паде само једна страна, Везир није да да се више лагум меће ни обаљује, но је тај час вратио се на Медун и ту је чека, да му робље из пећине доведу. Но народна пословица каже: „Ако си јачи, Бог је свачи“, па милостиви Бог посла спасење и Кучима, а ево како.

Ровачки војвода Миња Радулов, кад је чуо и видио да изгореше Кучи, крене са својијема Ровчанима у помоћ, као што је и прије долазио на Орљево и кулу Рашовића. Али сад му не даше доћ Бећо Савићев с Љеворечанима, побише се и врате Ровчане натраг. Онда војвода узе два друга и пође гором беспутице између села братоношкије и љеворечкије и мало прије мрака стигне на високе малоријечке стијене према турске војске. Разгледа је страже и улазак пећине, па ш његова два друга назва „добро вече“ у пећину. То му је била прва ријеч, а друга: „Дижте се, да бјежимо“. Пошто је мртве положио једнога до другога, међу којијема су биле и двије жене мртве, за рањенике нареди носила, да се носе преко Братоножића кријући, и заповиједи да се не смије говорит, ни кашљат, и да се пази на сваки крок, да никоме не чорокне ками под ногом; дијете мало у колијевку, којему мајка плач не могне угушити сисом, руком, или било чим, боље да се закоље, јер ако стража ишта дочуне, све пропада.

Најприје крену дванаест рањеника, које су морали носит. Кад су кренули из пећине, морали су одит уз високу стрмениту страну, кудијен ни кожђе (козије) путине нема. Саврх стране, између братоношкије села, која су им с десна и лијева била (Клопот, Поткрш и Павличићи налијево; Вилац, Вратигој, Пелев Бријег, Сеоштица, Кисјелица, Лутово надесно), преко братоношкије брда, кудијен су одили, нема пута, но сапртије, крш и гора. По бијеломе дану да чоек тудијен иде, злом би тај пут запазио, а камо ли премрло робље по невиђелици. Ту мртви рањене носе, јер више је одолио глад и умор здравоме, но ли рањеноме. Бјежали су преко Лутова наврх морачкије стијена које се зову Платије. Ту су слободније могли дисат од страха Братоножића. Прегледали су колико је мртве ђеце у колијевке, које су мајке угушиле у путу, затискајући им уста да не плачу. Нађоше мртво седморо ђеце. Неке мајке не бјеху знале, да им је дијете удављено, но су мислиле, кад су им уста затварале, да су здрава плач прекинула, а сад, пипајући их у невиђелицу, говоре: „Ада није ни моје живо!“

С Платија су навалили низ велике стрмени на воду Морачу, па отолен опет ајд на више све једнакијем путем. Само нема страха ни Турака, а друге муке продужају се, докле не дођоше у Ровца, ђе их Ровчани брацки дочекаше.

Пошто Кучи прођоше преко Братоножића у Ровца, Турци опљачкаше све братоношко што су имали и зајмили у Подгорицу везиру. Везир је пита је су ли све узели и догнали што су имали Братоножићи, и кад су му рекли: „Јесмо све без једне црне мачке“, он је посла луђе те су му и њу донијели, и то мјесто ђе су ју уфатили зове се и сад „Мачкин крш“. С благом братоношким оградио се мост код Подгорице који се зове „Везиров мост“.

Турци не оставише Куче на миру ни у Ровцима. Они послаше Ровчанима да им врате свакојега роба, пријетећи да ће сва Ровца попалит, ако бише икога оставили од Дрекаловића да га не врате: мушко или женско, старо или младо. Но кад виђеше да им Ровчани не шћеше вратит Дрекаловиће, кренуше с војском на њих преко Спужа, Бјелопавлића и Пипера. Онда Ровчани оправише у турску војску једну жену с ђететом у колијевку, да им понуди шишано кумство, јер су Турци оваква кумства примали.

Ровачка жена а турска кума дошла је на Бјелопавлицко поље ниже Мартинића, ту је срела турску војску и замолила војсковођу да прими кумство и да враћа војску. Турци се подругаше томе, ружно говорећи њој и светоме Јовану. Кад је виђела да не помага кумство, у ону љутину извади иза паса прешлицу, на коју је дотлен вуну прела, па ју пободе дршком у земљу међу турском војском, говорећи: „Ево ви, Турци, прешлица, ајте на нас, ако ви мајка није курва!“ па се онда вратила натраг, а војска кренула за њом.

Реченој турској куми било је име Прента, и оно мјесто, ђе је побола прешлицу, по њеноме имену зове се Прентина главица. Ту је доскоро био пазар, на коме су се купила Брда и Црна Гора и народ из Турске сваке неђеље, и тргова што је ко има.

Прента је рано стигла у Ровца и јавила да иде турска војска. Ровчани и оно Куча дочекају Турке и побију се. Турци се разбијени врате а Ровчана и Куча погибе шездесет, но не знам јесу ли и рањеници ту бројени, јер су ми далеко Ровца.

Тако се зло завршила прва похара Куча за Дрекаловиће и друге Куче, који су ш њима заједно гинули, као прије поменути Ђуља Јованов, Ивеза Вуков, Нишко Вулин, Чобо Манојлов, Јоко Аџин итд. Од кучкије брастава нијесу издавала Дрекаловиће, но се заједно ш њима борила, муке подносила и бјежала у Ровца, браства Криводољани, Жиковићи и Бакочевићи, од некије брастава једни су били с Дрекаловићима, а други с Турцима, а више брастава били су сви при Турцима.

Ови је догађај с великим осјећајем народ спјева у своје пјесме. Он свакојега јунака име се поштовањем спомиње, а издајнике ружи, као да је јуче било.

***

Друга (1851):

У ово вријеме књаз Данило затражи од Куча да плаћају данак и да им постави суд. Кучи не кћеше чут о данку, јер га нијесу ни Турцима плаћали. Овакав одговор ражљути књаза Данила, те пошље на њих велику војску са својијем братом Мирком, да их силом посуди и противнике казни. Војвода Мирко доша је с војском на Биоче код Мораче и отлен посла Кучима ову наредбу књаза Данила: да му дођу Кучи, дванаест њиније главара да се мушкетају, ђе се уфате, а други народ нека се не боји, да му је божја вјера, само да им постави суд и сједини их с Црном Гором и Брдима, ка један народ и једна браћа да буду.

Иако су се Кучи чудили наредби да се убију дванаест главара, међу којијема су три свештеника, јер нијесу признавали да су учињели такву погрешку за коју би смрт заслуживали, опет су се скупили на здоговор да вијећају о књажевој наредби. Међу Кучима је у то вријеме била велика неслога, стога они који више знаху и због назатка и неслоге очајаваху, надаху се да ће све то излијечит брацко јединство с Црном Гором, говорећи: „Боље је да се сви заједно бијемо, него редом један по један“, али ево муке што не могаху пристат да им се погубе дванаест главара. Због овога Кучи се још више раздвојише. Виши дио Куча ојдоше код Мирка на Морачу, а мањи дио не кће се одвојит од главара и свештеника, којијема се смрт обећавала, а од браства Чејовића не ојде нико, но сви осташе код својије главара и попова.

Око главара и братства Чејовића скупи се неколико војске, у којој су били и четрдесет подгоричкије Турака, и улогори се, према војске црногорске и брцке, поврх биочкије страна, да се бије, кад војвода Мирко крене с војском у Куче. Но Кучи, који ојдоше код Мирка, нијесу млого марили за ову војску, јер су сва јака кучка браства била ш њима, а који нијесу ш њима ту дошли, ти су чекали у своја села ка озеба сунце, радујући се свак по некојему добру: неки брацкоме јединству, неки грбу и поглаварству, нетко медаљи али крсту, а ко је бољи и паметнији, тај се веселио брацкоме ојачању према Турака, па и који није умио за вишу српску срећу мислит, да му јединство користи принесе, а он се нада е ће више зла Турцима учињет кад јединство буде – тек сваки се Куч радоваше без оније дванаесторо главара с дружином, јер и они најсиромашнији нада се, ако не чему другом, а оно правоме суду, који ће га бранит од јачега.

Војвода Мирко сједио је с војском пет-шест дана код Мораче, и тражио је начин како би заузео Куче без велике погибије. Прво је нудио Тура Ђурова и још неке да му, кријући, уведу црногорску војску у Медун. Туро му је одговорио: „Нећу сам себи нађест име издајника, а отворено ако ћеш да идемо, друг сам ти“. Онда се нађоше Брацо Драгојев и Спахо Божов и још неки који примише ту понуду. Они су причали да су тада рекли војводи Мирку: „Не брижи ти како ћеш у Куче доћ и суд поставит, но ни дадни божу вјеру да се ниједан Куч не боји, па ћемо ти пут отворит у Куче да идеш без никакве погибије и штете Ваше ни наше“. Војвода Мирко им на то одговори: „Ја не знам за кога ви тражите божу вјеру; вјера је дата свакоме без оније дванаесторо главара, који су записани да се мушкетају. Њима не смијемо од књаза вјеру дат, то може учињет само он, а други не. Ако тражите вјеру за друге Куче, то ви је ружна мана, кад сами знате да ја не оћу, нијесам кренуо да се кољем с ришћанскијем народом, но да суд и ред поставим и здружим с Црном Гором и Брдима“. Кучи, ка прекорени што му искаше вјеру, рекли су: „Знамо е нијеси доша народ да кољеш, но ти иштемо вјеру за оне дванаесторо Куча, па мирно да идеш у Куче и да радиш што је потреба, а сви Кучи жељно чекају да се сједине с књажевом земљом, а ако који има да то не умије жељет, такви не може нам смест, но ћемо све лијепо свршит“. Војвода Мирко им је одговорио: „Онијема дванаест не могу вјеру дат прије но књаза видим, но нека се они уклоне из Куча, а ви наредите, како најбоље знате, да ја с вама идем у Куче, да поставимо суд и уредимо Куче, па кад то свршимо, ви ћете остат да судите народу ка његови главари, а ја ћу отић на Цетиње да кажем књазу како смо ствар уредили. У то се надам да ће оне дванаест главара и свештеника призват себе и опростит им животе, па може бит и за главаре послије поставит да управљају народом ка и пријед, и још лакше, јер ће им књаз помагат, а досад су се сами с народом мучили, а ја знам да је народом главарима мука управљат кад нема господара и строгог суда“. Али Кучи који су вјеру тражили за главаре, тражили су само да не буду убјени, а првијенство су жељели, ка обично Срби, себе присвојит, да они будну главари племену, па и ако им је мана била пред народом, да с бољије пренесу главарство на себе и жмурећке се грабе за првијенство, на ту стару Богом неблагословену Србинову прћију. Но, како му драго, Кучи се погодише с војводом Мирком овако: да доведу војску брцку и црногорску по ноћи у Град медунски и да ту к њима сви Кучи дођу, да се, по реченом уговору, суд и ред постави. Само је још углављено да се изгоре куће онијема дванаесторици главара, бајаги да се књазу утули ијед и пријед им опрости.

Тај мах Кучи, које је војвода Мирко одредио, узеше један дио црногорске војске, одведоше је по ноћи уочи Петрова дне низ Мазаницу поврх Дољана и уведоше у Медун. (У првом се рукопису казује: да је сердар Јоле Пилетић, који је, „као пограничар има млоге пријатеље у Куче“, склонио неке од њих да предаду Град, пошто им је војвода Мирко дао вјеру „да се ником ништа неће учињет до оније 12 главара“, и да је он одвео војску у Град. Вјероватно је да је ово мјесто намјерно изоставио војвода Марко, штедећи Јола, који је био стриц његовој првој жени. По другом рукопису одвели су војску у Медун поп Спахо и Бацо Драгојев.) Они Кучи који с главарима бјеху поврх биочкије страна наредни да се бију с црногорском војском, кад чуше из Града шемлук и виђеше за собом војску и међусобно издајство, нијесу боја чињели, но су утекли куд је ко мога. Остали народ мирно је дома сједио, а који су били мало више познати, ижљегли су са села да срету војводу Мирка, који је тај мах с војском окренуо на Медун, ка сретњи, видећи брацко јединство и слогу. Но могло се у кретање виђет да војвода друго мисли, а не оно што је говорио; јер не поведе сву војску собом, ка што се мислило, но војвода љешански са својом војском ојде уза село Раће на Момче, а Новица Церовић, Павић Ђиканов, капетан ровачки, и Милисав Мишнић, капетан морачки, са својијема војскама отишли су горњијем крајем Куча преко Брскута и Широкара, како ће пофатат робље и стоку у планину кучку.

Кучи, који први сретоше веселу браћу Куче и војводу Мирка с војском, бише сви убјени и посјечени, а за тијем по села све пушка поби и нож посијече. Не бише поштеђена ни ђеца у колијевке, без разлике је ли мушко али женско, јер је сваки ита да му га други не уграби и за то медаљу али крст добије, а њега без поштења остави. Тако и старци и болесници, па и да се нијесу могли дић од старости али болести, бише посјечени и главе им понешене на мјесто ђе треба да се број не заборави. С једном ријечи: или је било хрома, или слијепа, кљаста, глува, нијема, одвојеника који се не мијешају с чељадима но се зову губавци, и од тије је неке нож и сабља посијекла тога пута.

У народ се броји колико је које врсте погинуло и од колико година старци и ђеца, јер није био обичај у кршћанина ни у Турака да убију један другом дијете, ни да се освете ђететом пријед но оружје почне носит, а тако и старцем кад бачи пушку и бој батали, и ко би га убио за освету, тај се осрамотио, а не осветио. Тако, поп Мијаило Војводић из Црмнице закла је троје ђеце: двоје Ивана Радојева (старије од двије и по године, млађе од три мјесеца), а треће Николе Маркова, обојице с Убала. (Ружица Николина о томе прича овако: Како је носила дијете у колијевку, војници је уфате и почну раскубат. Она је мислила да ће јој узет аљине ш ње ка другијема, но у то је оставе несвучену, и она весело крену даље, мислећи да је потрефила на војнике којијема је ниско жену свуковат. Но идући опази озада крв низа себе, пометну колијевку на земљу да види оклен је крв, кад – али дијете нема главе, но ју је окинуо и поша речени поп Мијаило. Неке су мајке кумиле и богорадиле војнике да им дијете не закољу, но војници, пошто га закољу, бачевали су га у огањ ђе кућа гори, и причају да је од ђетета зелен плам.) И Коруна Радоњина с Косора носила дијете у колијевку, а Црногорац, трчећи за њом, рече јој: „Стан жено! Што ти је то на плећи те носиш?“ Коруна рече: „Дијете, и то некрштено; ево га тебе на Бога и св. Јована, ти да га крстиш.“ Он јој рече: „Крстит ћу га, но чека“. Коруна причека. Црногорац, кад дође, закла јој дијете и понесе главу горе на Медун и рече војводи Мирку: „Ево сам посјека главу“. Кад је изнио ђетињу главу без косе, сваки се од туге стреса ко је ту био и видио. Причају да му војвода није аферим да, но је мршнуо на њега, говорећи му: „Погански сине! нијеси ју мога метнут, ђе сви други?“

Пошто је војска Миркова опљачкала Медун, ко је што стига, и изгорела куће, кренуо је дома преко Косора. (Том приликом поарана је црква медунска и понешен из Куча св. Арсеније. Кажују да су га калуђери донијели из Пећке патријаршије у Манастир морачки, но игуман морачки Димитрије река је калуђерима да га носе у Куче, говорећи: „Ту је слободан од Турака, а овђен га не смијемо држат близу Колашина и другије Турака“. И донијели су га у цркву медунску, ђе је стаја док је војвода Мирко доша и понио свеца ка и друго.) Кад су дошли код цркве косорске, његови војници камењем су јој врата сломили, из цркве што се могло понијет понијели су: књиге, крстове и коло св. Богородице, а што му није ваљало, то је уждио огњем и поломио. Ни гробове пред црквом није оставио, но све поломише, што није мога огањ изгорет. Кад су ови грозни зулум чињели у цркву, река је стари Туро Ђуров, потомак војвода Петровића: „Зашто, војвода Мирко, ово да се чини од цркве и гробова?“ Војвода му је одговорио: „Није ово црква, но џамија, Туро!“ – „Није но црква ришћанска и ришћани су ју градили да се у њу ришћански Богу моле од неколико стотина година, па јој ти данас турско име дајеш, пошто ју крвнички поара и сатрије. Доста си зла учинио, а да не рушиш и не палиш богомоље. Ево колико ти је глава кршћеније увршћено, има си се чим задовољит и без цркава“.

Ово је река стога што су главе љуђи и ђеце, које су посијечене, скупљене на уљаник попа Луке и пободене на розге око уљаника, како би их војвода Мирко мога прегледат и виђет колико их је. Говоре да их је било 243 и да је у те главе било 17 војничкије који су могли у бој отић да се бију с Турцима, а друго су били старци, боници и ђеца. Не знам је ли ови број право речен, теке ово знам: да нијесу војници брцки и црногорски бранили, Бог зна колико би ту још глава посјечено било.

Војвода љешански доша је са својом војском у село раћешко. Сељани су га брацки срели, и он их је брацки примио у своју војску. Ту је доша Вучета Мирков, побратим војводин, и ш њим још неколико Вујошевића, и упита војводу: „Бојимо ли се што, побратиме?“ Војвода му је река: „Ти ка да си заборавио, побратиме, е смо ја и ти по Богу браћа, но ка да вјеру иштеш“. Вучета: „Ја нијесам, ни да Бог, за мене, но знам да се не бојим код тебе, теке се чује за неке Куче да им нема вјере“. Војвода рече: „Ко је река, ја не знам. Ми смо сви браћа ришћани, божа је вјера дата свакоме, но ме води у твоју и моју кућу“. Вучета с дружином поведе војску и војводу преко преко Убалца и Загреде на Горње Момче. Ту заждише два дубирога за знак докле је војска дошла, па се врнули опет у Раће, гђе су коначили и у друштву провели ка домаћа чељад. Кад су сјутрадан чули глас од Медуна да је војска војводе Мирка све што је стигла посјекла, онадар војвода љешански, знајућ под чијом је заповијести, ослаби и пушти те његову војску посјекоше код њега на гувно у село раћешко. Залуду му је Вучета река: „Шта је ово, побратиме! Камо ти брацка и Божа вјера, коју јуче даваше свакојему ришћанину?“ Војвода му је одговорио: „Бога ми ти, побратиме, не могу ништа, но старији заповиједа“. Тако Раћеси и Вујошевићи погибоше, село опалише и оплијенише. Војвода нема ришћанскога срца да одбрани побратима и његову дружину, које бјеше примио у своју војску, ка што су одбранили други неке, којијема нијесу аманет и вјеру давали, а као сенат и војвода мога је и од другије бранит, кад их је већ једном себе примио, стога му говоре у стихове: „Има власти, но не има части“. Народ о војводи говори да није има намјеру да то учини, кад није први дан побратима с дружином убио, но је угађа јачему, а не Богу и својој части; али се у народ и то говори, да је и он сабљом помага сјећ своје нове војнике. Њега су ружили његови војници и други Црногорци. Тако, Јоко Савићев, Чевјанин, река му је: „Што учиње, војвода, од браће и своје дружине, да Бог да ми не испала душа из тијела, док тебе не видио срамотну погибију!“ Види се да је љешански војвода просуо брацку крв преко задане вјере од страха, теке је то недјело за сјутрадан оставио, но се препа, кад је чуо што је војвода Мирко са својом војском учинио, па није смио да не окрвави раћешко гувно и да остане без поштења, кад стигне војвода Мирко, који се враћаше дома.

Но горња војска којом су заповиједали Новица Церовић, Милисав Мишнић, командир морачки, и Павић Ђиканов, капетан ровачки, ниђе за собом трага од злочинства није оставила. Кад су дошли од планине у села кучка и виђели што нијесу мислили да ће икад виђет: да је старо и младо, хромо и слијепо под мач пало, старе и младе главе на гомиле скупљене, а лешеви бачени у ублове и огњеве – не може се овђе описат жалост и туговање војске и војсковођа. Видећи тај гадни и безбожни ужас, војници су затварали очи да не гледају тај српски покор. Милисав Мишнић и Павић Ђиканов били су сами себе рукама у прси, лелечући и наричући за домаћом несрећом, с којом се губи пред Богом и пред свијетом. Овако су многи војници и главари чињели, гледајући на гомиле скупљене посјечене главе од стараца и ђеце, од којије многи нијесу имале косе: ђетиње нијесу још почеле косматит, а старачке се огулиле, и зуби од старости пали, да их је тужно било и живе гледат, а не сад у гомили глава посјеченије богаља, и ако никад не бјеху мрски другоме нако Турцима; јер у тој хрпи огуљеније глава биле су и главе Зека Јокановића, Николе Радоњина, Ивана Николина, Радована Станкова, Јована Николина и другије старије турскије крвника, који су у своје вријеме били страшило Турака. Реко да их је тужно било гледат, а кад сам, ка дијете, о њима слуша како се говори, не оћа што више жељет, но да ми је ка који од њих бит. Сузе ми на очи ударе, кад зборим и пишем о јунацима, који су ме, у моје младе године, наслађивали њинијем дјелима, а и бриге ми задавали у мисли: оћу ли ја ка они бит. Многи од војника и главара тужнијем срцем кажевали су ми с каквијем су болом те главе гледали и разгледали, тражећи главе својије пријатеља.

Горња војска и њене војсковође тужнијем срцем гледали су ови полом, који је доња војска извршила. Павић Ђиканов и други неки главари тољагом су ћерали своје војнике из убалске цркве, који бјеху уљегли да се прекрсте и Богу помоле. Павић је ка нездрав од туге удара своје војнике, говорећи: „Излаз из цркве, безбожна војско, не заслужујеш у цркву да улазиш, ни да се Богу молиш!“ Војници су му говорили: „Нијесмо ми криви, капетане, за злочинство које су други чињели“. Павић с дружином проклињали су праве и криве и сами себе, говорећи: „Све ће не Бог кастигат, тек овако чинимо, па и од Турака ово да чинимо, а не од самије себе“. Ово није говорио само Павић и други неки, но сви Брђани и Црногорци, који су то чињели.

Но није само горња војска са својијема војводама заслужила фалу што нијесу вршили злочинства над својом браћом, но је и у доњу војску војводе Мирка било доста главара и војника, који су радили да мање зла будне. Јоле Пилетић и Петар Вукотић први су почели бранит, и одбранили су од војводе Мирка да их не убије: попа Ђока Милачића, Николу Јованова, Сава Пауновића и Ујка Рашовића, српског јунака и великог турског крвника, који бјеше доша из Фундане да поздрави војводу Мирка, а Рамо Петровић из Марковине одбранио је, ка јунак јунака, Шута Радоњина (Шуто је био један од оније који су срели војводу Мирка на Морачу и увели му војску у Медун), те му је сва војска, ако и кријући, аферим дала.

Да кажем мало више како је било с Николом и Савом. Никола Јовановић с дружином срио је војводу Мирка на Морачу и увели војску по ноћи у Град. Мирко је у његову кућу коначио са својом господом и слугама. Кад је из куће кренуо, кћене да га убије, али га одбранише поменута двојица, тј. живот му одбранише, а имуће не могоше, но му све што је има узе. Самога оружја сребрнога, пушака и ножева, нарамак, у које бјеше сабља што ју дарова св. Петар прађеду Николину, и „амајлија“, коју је дарова владика Раде оцу Николину. Народ се чудио и његова иста дружина што учиње војвода Мирко: да похара кућу у коју је коначио и љеба ио. Народ је набраја колико је турскије паша сачувало српске куће у које су коначили, кад су српска села палили и плијенили, а војвода Мирко похара своје! Његова млађа и старија господа мрчом су се омрчила, гледајући што чини војвода, али нијесу могли одбранит више но поједини живот, јер он је има владалачку власт. (Који су то гледали, нагађаху да је то војвода учинио, зашто га Никола није, како треба, дворио, кривећи га како је мирно, капом на главу, сједио и пушио дуван у сипсију пред војводом. Ја вјерујем да је Никола тако чинио, јер ни старији Кучи од њега нијесу знали, да пред старјешином на ваља држат капу на главу, ни сјеђет, ни дуван пушит почем све једно другом у Куче прилицаше простотом и слободом. Да ли је војвода Мирко стога Николу ктио посјећ, не знам, теке знам да је даровано из владике оружје и све друго мртво и живо понио, кад је кренуо.)

Поменути Саво Паунов ранио се у бој с Турцима осми дан прије тога и лежаше у постељу од ране, али је мога на штап ижљећ у село, да види војводу Мирка с господом у кућу Николину, јер је жалио што га није мога на Морачу срест ка други, и нада се афериму од војводе кад га види рањена од пушке. Но мјесто тога онакав јунак, којему је ријетко пара наћ у младе јунаке, нађе отворен гроб, да га не одбранише Петар и Јоле, али имуће му понесоше ка другијема. (Савово дијете спасио је од смрти поп Мићо Лубарда с Љуботиња, који се ту потрефио. Поп Мићо је пита за Савову жену, је ли јој кршћено дијете, а кад му је она казала да није, рече јој: „Ја сам поп, дај крстимо га, ако Бога знаш, да ти га не закољу ови богозаборавници, којије није прије било“. И дијете не заклаше, но га ено и сад живо.)

О злочинствима, која су тада у Куче извршена, и сад се с тугом говори по Црној Гори и Брда. У свако племе и село броји се који је што у Куче тога пута чинио. Ко је добро чинио, добро му народ и збори; а ко је зло чинио, пријед га проклињаху, а сад га жале, јер им се зло догодило, па народ набраја какав је којега злочинца божи кастиг стига. Ево да кажем, ако и мали дио, њинога набрајања.

Пиперска војска уопште бранила је Куче и жалила ка своје зло, а само мали дио био је дружина злочинства. Тако и Бјелопавлићи без Вражегрмаца с малијем дијелом жалили су и бранили Куче ка своју браћу. (Тако, поп Петар Вујошевић с Расељенове Главице обранио је попа Лакића с неколико Медуњана да их не побију.) Чевљани су одбранили Куче, ђе су гој до њи могли доћ. Војска његушка, цуцка, бјеличка, ћеклићка, пјешивачка, све ове војске чувале су се од злочинства, нако да је кријући који што учинио. Од Цетињана било је који су чињели, а било их је који су бранили, али њихов војвода Марко Мартиновић одликова се грабњом, ма није сјека. Цеклинско племе има који је што дрмнуо, а уопште су Куче жалили и штеђели. Љуботињани неки су зло чињели, а вишина бранили, но њин војвода, поп Ђуро Кусовац, који је био први до војводе Мирка, показа је јунаштво на једног сиромаха из села Жиковића именом Јоко Дурков, којега „не би из купуса изагна“ што је она ријеч. (Он бијаше доша војводи Мирку да се пожали на Дрекаловиће, како га бију, зашто је од нејака браства. Поп Ђуро му рече: „Примакни главу да видим јесу ли те били, али лажеш војводу Мирка“. Он је сага главу да покаже ране, а поп Ђуро му је откиде једнијем махом, говорећи: „Неће те више бит!“ Попа Ђура народ је клео и уклео: никога му у пусту кућу нема, до његова стара попадија, ђе пјева уз гусли и с тијем се у јаду своме разговара.) Али највише су свакојега зла учињели и безбоштине показали у Куче један дио Црмничке нахије и Вражегрмци из Бјелопавлића, те их је народ клео и пљува, па и они послије присташе да сами себе пљују и обличавају, корећи себе и кајући се, пошто виђеше какав божи кастиг на њих паде, да их сад народ жали, иако је пријед проклиња. Тако, некојему су очи испале, некојему руке се осушиле, неки се разгуба те се не мијеша у чељад, некојему ђеца помрла, некојему се побољела, а неком истражила. И сами злочинци, а не само народ, набрајају што је ко чинио и што дочекује. Поп Јово Војводић из Глувога Дола говораше: „Неће од наше куће трага остајат, зашто је мој брат поп Мијаило најпрви почео клат ђецу у колијевке, па сад нема њега ни од њега никога, но му је пуста кућа затворена. И ја сам има три-четири ђетића, сад није до једно живо, и њему се не надам да ће живјет, но ће ми се траг ископат ка свијема злочинцима и безбожницима“. Марко Перазић пита је Нешка Дупиљанина: „Како си, Нешко? Одавна те нијесам гледа“. Нешко му је одговорио: „Ја никако, Марко, но ми се стече оно кад ми рече да не закољем оно дијете е ћу Богу платит. Ја не послуша, но га закла, и Богу плати: три сам сина има, једнога ми изјела змија, један ми се удавио у воду, а један ми се распа од болести на постељу; сад ниједног немам живога. Мала што сам има и ш њим живио, све ми се је погубало, и Бог ми је све моје нагрдио“. Марко, ожалошћен, рече: „Немо сам себе тако убијат; може бит да је то божа судбина“. Нешко рече: „Није то божа судбина, но је то ђавоља судбина, која нагна мене и друге да кољемо ђецу у колијевке и старце, те не Бог нагрди, мене и друге који смо то чињели, те се калијежи народ с нама“. Марко рече: „Не калијежи се народ, но ве жали“. Нешко: „Нема право нитко да нас жали; згријешио би Богу, ко би нас жалио“. Један Љуботињанин запита Ђока Пунишина, Куча, одакле је, и кад му он каза да је из Ораова, упита га: „А је ли сад они дуб код убла близу села?“ Кад му Ђоко каза да јест, он му рече: „Под они дуб закла је дијете у колијевку један наш; ето га слијеп од оба ока, а руке осушене“. За тијем му је набраја по села и племена шта се је коме догодило, а слијепац, чујући што му прича, рече: „Нека, Богу фала, е сам ја и други ово дочекали, дадосмо примјер народу“. Здрави му рече: „Вас жали народ, да ви може што помоћ“. Слијепи: „Не заслужујемо да не жале“. Здрави: „Е, јадан, заслужује сватко да се жали; и свети су се варали, па се и ви преваристе, но ће Бог опростит онога што се каје“. Слијепац, мало окријепљен, рече: „Може Бог да ни ове муке што олакшају за они свијет, а за ови немамо што тражит“. Капетан Павић Перазић говораше: „Богме, ви, Кучи, оне године платисте од нас што није прије било, а ми платисмо од Бога, да се не чује да је Богу ко тако плаћа“, па је набраја с дружином што је ко платио Богу.

Колико је овакога збора у народ, не би ласно описа, да је само у једно село, а не у сву Црну Гору и Брда, а особито сад, кад се све више у народ за ови догађај говори, иако се отворено не смије, ма се пријед ни оволико није смјело, а сад се свако смије фалит и казат своје доброчинство, а особито кад се говори о онијема које је Бог казнио.

У први мах мислило се да је црногорска војска учињела онолика зла без заповиједи старијега, ка незнанија каква, јер се није могло вјероват својијема очима и разуму, док се није виђело колико је војвода Мирко с тијем задовољан. Почем му се није могло познат, кад је на Морачу био, да ће и помислит што рђаво, но ка да је у своју кућу одио, народ је нагађа: „Ш чега учини ово?“ Једни су једно говорили, а други друго, али се брзо знаде да је књаз Данило наредио да тако будне, и војвода Мирко није мога да не изврши наредбу, па и да није желио. Истина, мога је да не учини цио ови ибрет и кастиг, али наређено му јест било. Ово су посвједочили главари брцки и црногорски, корећи сами себе зашто пуштише да се оно зло учини, чујући да народ завиди онијема који одбранише, а кори и куне оне који зло чињеше. Капетан Лазо Пуранов, кад су га корили, река је: „Нијесам ја крив, но је књаз наредио да се закоље и дијете у колијевку“.

За сва недјела, која су у Куче учињена, народ с разлогом осуђује књаза Данила (што војвода Мирко кће да убије Николу Јованова, попа Ђока Милачића и Шута Радоњина, који му војску у Град уведоше, ово народ даје њему, а не књазу), и Бог зна колико би још Куча погинуло, да нијесу бранили, и то војници више но главари, јер су војници бољу прилику имали да више живота сачувају. Главари су поједине одбранили да их не убије војвода Мирко, а војници су их на буљуке одбранили један од другог на разне начине. Неки су их одбранили, говорећи дружини како „ће се осрамотит, ако убију своју браћу“. Неки су крили Куче гором, ђе је горе било. Неки су их преобукивали у своје аљине, а највише су их сачували капама, јер Кучи нијесу тај мах капе црногорске носили, па су им црногорски и брцки војници давали своје капе, и тако је сваки Куч под црногорском капом здрав оста. Многи је Куч спаса живот тијем што је назва којега црногорског војника кумом и побратимом, иако га ни видио није, јер тада га ови војник одбрани од другог војника ријечима: „То је мој кум (или побратим), но ми га немо таћ без твоје и моје зле среће, е ћемо се међу собом клат, ако ми кума (или побратима) убијеш“. Ако би му друг река: „Откуд ти је кум, а не знаш му ни име?“ добио би одговор: „Како откуд ми је кум, пасји сине! Да л нијеси чуо, ђе ми је сад река: „Од мене ти Бог и св. Јован“? Зар не знаш да је то једнако речено ка и кршћено кумство?” Ови објеси руке, не зна што га нађе, јер му је казано да „Кучи нијесу ришћани“ и да ће „грешан бит пред Богом и пред судом, ако Куча не убије и не посијече“.

Тако су војници спасли многе Куче, кријући од власти, колико се могло, а да су заповијед извршили, други би број погинулије Куча био; јер многи војници који су се натјецали да сијеку Куче, који су на скупове сјеђели у своја села (Кучи нијесу бјежали ка обично што се пред непријатељем у бој може побјећ, но су мирно сјеђели у своја села, не мислећи за опасност, док нијесу пушке у њих почеле пуцат и ножеви махат, а онадар је доцкан било за бјежање), кад виде некојега војника ђе брани Куче, вичући: „Не удри брата Србина, Црногорче, црн ти образ, ка ти и јест, мимо браћу!“ зачуђени на ови глас, почну и они бранит. Који су Куче бранили, у првину крили су од власти, а послије сви се казаше један другом, фалећи се колико је који Куча сачува, и дичећи се пред народом више но да су турске мејдане добили. Већином млади војници, који су се надали грбу или крсту и медаљи, или другоме дару у будућности, ти су више крили ако су Куча сачували од погибије; а који се није томе нада, па био главар али војник, тај се није крио, но је радо прича што је он и други чинио. (Било је Црногораца који је свој рад у Куче крио и од своје жене, да му се не руга, а многа да га не куне и презире.) Али највише су говорили о прећераности у Куче и осуђивали злочинце они који су смјели говорит. Капетан цетињски стари Лазар Пуранов, Стефан и Машан Перков, Видо Бошковић, поп Ристо Пилетић, Вуле Николин, Сула Радовић и многи старци ове врсте, који се нијесу будућности бојали, нити се степену ни ордену надали, до ономе великоме крсту, који ће их с овога свијета попратит, смијаху говорит да је књаз Данило наредио „и ђеца у колијевке да се кољу“ и да је река: „Удри Куча на божју вјеру, ако га другојаче уфатит не мош!“ Многи су се војници, ка на исповијед, један другом жалили, како су неке Куче на вјеру убили. Такви су се војници правдали, говорећи да им је тако речено и да су мислили да ће зло учињет који би жива оставио и једнога Куча: „Кад виђесмо друге ђе не сијеку, но бране и пријете сваком срамотом, тај мах почесмо и ми бранит, иако ни зачудо би како смију бранит од суда, али бранили смо, мислећи: ако погину они што бране, нека и ми погинемо од суда, а још виђесмо да су бољи они што бране, но ми који се грабљасмо да више посијечемо, да ни не уграби други и рече пред господаром: „Бољи сам од тебе“.

Лијепо је да се наш народ боји Бога и клетве и умије цијенит и жалит изгуб који је књаз Данило похаром Куча учинио, те освети Турке од Куча који су им вазда били сумпор у нос, а српска срца уби и заплака у оно доба, кад се бјеху ограшила, особито у Турској око Црне Горе, књазу Данилу и његову суду, па им ово из убаха бјеше брацко поклање. Народ више жаљаше књаза и општи изгуб но Куче, иако сувише тужно и грешно бјеше што је ш њима учињено. Сви по Брда и Црној Гори уздисаху и бонијем срцем тужаху од турског весеља, које чињаху за догађај у Куче, јер оживје и овесели се и најгора турска голица. Турци, који бјеху стрекнули од књаза Данила и српске слоге, мишљаху да су толико добили, да ће Срби од Срба бјежат у Турака и уток тражит, ка што је и било. Турци, весели, подсмијеваху се Србима који су међу њима, набрајајући све што су Црногорци учињели Кучима, и најпослије им и цркве похарали, а међу Турцима све су здраве; али то су зборили Турци џегадури, а не сви.

Аутор: Марко Миљанов, Сабрана дјела, књига 3, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Графички завод, Титоград, 1967.

Извор: Стање ствари – Српски лист

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!