Манастир који је поред свих разарања и пљачки сачувао своју лепоту
На путу између Колашина и Подгорице, пред сам улаз у кањон Платије, чије стене се пењу и до километар у ваздух, сместио се манастир Морача. Још од 1252. године ушушкан је изнад водопада Светигора, чије се воде падом од 60 метара обрушавају у реку Морачу. Истоимени манастир, тако се убројао у ред 10 најзначајнијих и најлепших манастира СПЦ.
Древна је он задужбина кнеза Стефана, једног од четворице синова краља Вукана, а унука Симеона Мироточивог, зачетника рода Немањића. Што се и помиње у натпису на надвратнику западног портала манастира. По предању, на месту где је саграђен олтар, некад се налазио крушков пањ на који је сваке године 28. августа падала небеска луча. То је дало повод кнезу Стефану да овде подигне манастир и посвети га Успењу пресвете Богородице.
Грађен је каменом Сига чији се каменолом налазио чак на Жабљаку. Када је стигло обавештење да камена има довољно, формиран је људски ланац који је системом „рука-руци” пренео сав камен до манастира.
Низ водопад Светигору падали су многи бранитељи ове светиње а у исто време и они који су се одважили да је нападну. О томе најбоље сведочи игуман манастира Морача, архимандрит Рафаило Калик који ту служи пуне 43 године. Игуман Рафаило страхује да ће стварањем акумулационих језера за потребе електрана, попут манастира Пива, у блиској будућности и манастир Морача доћи на ред. А „чупање” Мораче из свог величанственог кањона, био би неопростив злочин.
У манастиру Морача су се кроз историју окупљали поглавари оближњих племена у својој борби за слободу. Ту су доношене све важне одлуке за заједницу, тако је у манастиру скована завера за убиство великог злотвора Смаил-аге Ченгића чија је смрт на Мљетичку у Дробњаку, опевана у многим гусларским песмама. Ченгићева глава и његов коњ као трофеј, донешени су прво у манастир Морачу. Та ратничка традиција је настављена и касније, па су се ту пред сваки војни поход, ратници заклињали и остављали некакав знак завета.
Фреске у малој цркви поред манастира најлепше су фреске насликане за време турског робовања, а насликане су 1639. године. Пре тога манастир је пуних 70 година био без крова, који су Турци скинули и од њега направили оловна пушчана зрна. Морача је тад постала стециште најбољих сликара XVII века, чија су дела досегла врхунац на читавом простору православног Балкана. Манастир Морача вратио је своје романичко рухо и до данас остао наш једини средњевјековни манастир који је дочекао наше време без доградњи и деградација.
Шездесетих година прошлог века пробијен је магистрални пут који повезује север са југом Црне Горе. Тада се манастир нашао на ветрометини разних светских туриста, који су својом радозналошћу почели реметити мир монаха који су се ту годинама у тишини молили. Овај пут је манастир Морачу отргнуо од његовог природног залеђа, високих камених литица које су га одувек красиле. Нови ауто-пут који је недавно пробијен кроз ове врлети, бар накратко је вратио манастиру свој духовни мир.
Надомак манастира Морача, налази се село Врујци које је изродило Гаврила Дожића.
Патријарха српског који ће на трон доћи у предвечерје Другог светског рата, који ће цео и провести у немачком заробљеништву. Иза јужних ђаконских двери у манастиру Морача данас се налази најстарија сачувана фреска у СПЦ из ХIII века „Гавран храни пророка Илију.” Ова фреска је 1952. године на светској изложби фресака у Паризу, проглашена за другу најлепшу на целој планети. Након тога, ову фреску је Пабло Пикасо уврстио у ремек дело светске уметности. Та титула је овај манастир поставила као место ходочашћа и велики духовни центар српског народа и то баш у години када је Морача прослављала 700 година свога постојања. Нове власти одмах су реаговале па су на данашњи дан морачко-колашински комунисти опколили манастир. За само пар сати скинули су 108 кг злата са 109 Јеванђеља писаних на перганентима. Украли су 203 кг сребра са 200 молитвеника, однели су 16 целивајућих икона са брилијантима и белим златом, данашње вредности око 8 милиона евра. Житије Стефана Првовјенчаног чуване су у златном саркофагу тежине 24 килограма који је такође нестао. Нестало је и 110 Житија Светих које су се чувале у посебном саркофагу тешком 48 кг у сребру. Из шкриње је нестало и 28 кг динара кованих у Мојковцу у ХIV веку. Украдено је 88 кг са 24 карата злата, власништва Светоуспењског манастира Морача. Златни наполеони који су били дар краља Николе из 1910. године, њих 210 нестали су. Као и 7.669 Хрисовуља и везених рукописа дубровачком позлатом из XIV века. А онда, 3 века после Турака, још једном је срушен кров манастира. Овог пута зато што је био бакарни, а са својих 204 м² површине у потпуности је однешен. Тог дана запаљена је целокупна архива Манастира Морача од 1552. до 1952. године са уредно вођеним књигама рођених, крштених и упокојених .
Запаљено је 48 литијских застава из ХIII века и уништено 1.409 пергамената из ХIV века.
Нестало је и 2.255 повеља, међу којима и Морачки поменик о оснивању самог Манастира из 1252. године . Двојица монаха тада су претучена када су нови господари живота и смрти пронашли некакву књигу на којој је писало да у Далмацији живе Срби. А велики владика Његош још поодавно је у свом Горском вијенцу опевао подухвате Јанковић Стојана из Равних котара. Остали монаси су успели сакрити само 11 рукописних књига које су једине сачуване до данашњег дана.
У манастиру Морача данас је обновљена и постоји библиотека са око 10.000 књига.
Ако мислите да је то пуно, варате се. Тог 9. септембра ’52. године у манастиру Морача запаљена је целокупна штампана билиотека са око 80.000 књига од ХVI до ХХ века.
Била је то највећа и најважнија библиотека у српском народу…
Аутор: Деки РС
