Мали савети великим кандидатима

Фото: Нова.рс

Сви председнички кандидати из прве су разабрали ову можда недовољно јасну насловну поруку и, ево их, већ чине озбиљне предизборне кораке усмерене на отклањање којекаквих будалаштина које је фашикратски Запад успео да наметне или, под видом „добрих услуга“, србскоме друштву „поклони“ на редовну употребу. Подразумева се да отклањањем треба обухватити и сродне „производе“ осмишљене у домаћој антисрбској радиности, али би добро било да сваки председнички кандидат стално има на уму да је однос управо поменутог фашикратског Запада према србскоме народу условљен чињеницом да су Срби творци светске цивилизације, те да се исти тај Запад, духовно јалов и оптереће­н комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом без­де­т­ном, јаловом браку родила дете (1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25), зна да је „на зачељу ства­ра­ња цивилизације у Европи“, врло труди да срб­ско­ј цивилизацији дође главе. Са тим у складу настала је „мисао“ Фридриха Енгелса да је историја осудила „ре­а­к­ционарне“ Србе на нестанак с ис­торијске позорни­це, али и „мисао“ Карла Маркса да „ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Ев­ропа би постала чистија“.

Овоме „саветнику“ чини се да су сви наредни мали савети једноставни и , стога, лако применљиви.

Скупштина треба да буде Народна. Мада је амерички књижевник Марк Твен пре можда и подруг века рекао да, кад би избори нешто могли променити, били би забрањени, многе србске невоље почињу од Скупштине као највише установе у Држави (са законодавном улогом), незаинтересоване за судбину србског националног бића и, стога, без стварног моралног угледа. Жалостан разлог томе налази се у чињеници да је важећи изборни закон укинуо обавезу да посланике познате именом и презименом, угледом и јавним учинком, у Скупштину бира народ, по чему се она и звала Народна. Уместо тога, закон је наметнуо правило да народ „заокружује“ која му се политичка групација (покрет, партија, странка) највише допада, никад по програму јер програме нико не чита, већ искључиво по замишљеном угледу неког од страначких првака. Скупштина је тако постала страначка, не само по „државној“, већ и по језичкој дефиницији јер она првенствено заступа интересе оних странака које су се, понекад и на тешко објашњив начин, задесиле у њој. Ако се каткад и упусти у заштиту „осталих делова друштва“, она то чини толико невешто да се „разбуђени део народа“ (поспане и дремљиве то и не занима) мора запитати у корист чије штете она делује. Кад је већ тако, трагичан проблем србске политичке сцене, и у партијско-страначко-покретном, и у привредном, и у државном смислу, представља чињеница да највећи део оних који одлучују о судбини србске државе и србског народа не располажу способностима које би их препоручиле за обављање „додељених“ или самопреузетих послова, а често не би завређивали ни да се као саговорници нађу за кафанским столом.

Србији вратити придевску ознаку. Од тренутка кад је ЈахачСаЧелаКолоне наредио да се „његови“ морају у Србији понашати као окупатори, Србија је остала без могућности да себи „придевне“ ознаку „србски“, србска“ или „србско“. Тако, на пример, момак по имену Емануел Макрон најчешће се представља као „француски председник“, понекад „председник Француске“, док је Александар Вучић увек „председник Србије“, никад „србски председник“. У складу са већ поменутом наредбом, и једна здравствена установа, тек примера ради, Институт за трансфузију крви Србије, уместо да се именује као Србски институт за трансфузију крви, „трансфузионише“ се србском крвљу.

Школи допустити да се бави образовним радом. Ововремени школски систем у Србији, односно несрбски школски систем, прилагођен је незнању и заснован је на поставци да Срби треба да знају што мање, по могућности – ништа: школа није ту да би се бавила којекаквим националним и осталим тричаријама, она постоји да је сви сврше без понављања. Да ли ће нешто знати и да ли ће бити неписмени кад се упишу у неку од безбројних високих школа (као што нам их је пре две-три године представио један професор београдског Филозофског факултета) – о томе нека мисле они који су себи већ прибавили право да све знају и о свему одлучују и који су, у складу са сопственим способностима, такво школовање осмислили и остварили на „памети“ да у основним и средњим школама нема понављања, да сваки ученик мора свршити све разреде, да се сваки такав „свршеник“ може уписати у неку од високих школа познатијих под називом „факултет“ са прве трафике на коју наиђу, те да се после набавке факултетске дипломе, ако га није срамота, може уписати и у Лажисрбску академију наука. Тако нешколована младеж користи своју страначку припадност да преузете послове обавља неквалификовано, незналички, на србску штету, али зато добро плаћено, што бројним лоше плаћеним учитељима и наставницима „укида“ икакав углед пред ђацима, а недовољно плаћене стручне кадрове разних занимања наводи да из Србије беже главом без обзира. Да би се тако нешто свело на најмању меру, било би неопходно да се школству врати право на понављање.

Школи вратити право да васпитава ђаке. Како то можемо прочитати на једном месту, школство је убогаљено, домаће васпитање потцењено (ама, какви потцењено, забрањено је, сваки покушај да се дете васпита у родитељском дому биће представљен као „насиље у породици“), а односи у друштву толико ниски да су постали озбиљна сметња чак и привредном опоравку. Осећа се недостатак наше националне солидарности и недостатак спремности да се бране национални интереси. Срамотна је истина да наставно особље у основним и средњим школама нема услова за обављање својих ионако слабо плаћених „послова и радних задатака“, због тога што су „ученици“ стекли „овлашћење“ да сваки наставнички поступак прогласе насиљем, те да у учионици могу, чак и физичком силом, онемогућити оно што се некада сматрало образовним радом. Ђак се, макар колико се безобразно понашао, не сме избацити са часа, са мотивацијом да би се тиме кршило његово „право на образовање“. Тиме се, заправо, штити његово „безобразовање“, а потпуно обезвређује деловање просветних радника. Да би се томе стало на пут, треба се вратити опробаним васпитним мерама: избацивању са часа, искључењу из школе на годину дана, губљењу права на редовно школовање…

Откачити се фашикратске „цивилизације“. Под утицајем „цивилизацијских“ достигнућа савременог западног света фашикратске оријентације, „позитивни“ правни прописи у Србији успели су да домаће васпитање „унапреде“ у насиље у породици, због чега се родитељска мисија одбацује као „остатак мрачне прошлости“.

Вратити се изреци да је „сваки занат златан“. Благодарећи злосрећној законској будалаштини да у школи нема понављања, многим ђацима ускраћена је могућност да, уместо „знања“ из којекаквих минџамената, маркетинага и икјебана, изуче неки од златних заната, а Држави Србији наметнуто питање како то да производним и услужним делатностима недостају земљорадници, возачи, месари, механичари разних фела, вариоци, тесари, поштоноше, сточари, обућари, водоинсталатери, кројачи, виноградари… али и физички радници. Да је онако како Бог заповеда, грађевинска предузећа не би по стубовима сеоских насеља „расписивала конкурсе“ за зидаре, тесаре, зидаре, молере, водоинсталатере, а текстилне конфекције за шивачице, с искуством или без њега – све уз сигурну плату и пензијско и здравствено осигурање, тако да се не би морали увозити радници из Бангладеша, Пакистана и разних других Тунгузија.

Признати да се од просека не живи. Према званичним подацима, просечна плата у Србији, нето, износи нешто преко 69.000, односно око 590 евра, али се зато прикрива да трећина од нешто мање од 2,290.000 (два милиона деветсто хиљада) запослених лица прима минималац од око 35.400 динара, односно око 300 евра. Овај „саветник“ признаје да не зна ни једно једино лице са платом од 590 евра, али повремено слуша оне који се жале на минималну плату од око тридесет пет хиљада динара. Па још кад је чуо да немали број њих заиста редовно добија толико (преко рачуна), али да наредног дана мора послодавцу (на руке) вратити седам-осам или десет хиљада (иначе следи отказ), морао се запитати на који се то начин смањује незапосленост у Србији; да ли људи беже из Србије и од наводних 590 евра у просеку или, можда, умиру од оних стварних двадесет пет-шест хиљада динара. Наравно, нико од тих минималиста не протестује јер ће остати и без оне преостале цркавице, што би утерало у лаж и оних претпостављених, а обећаних 590 евра. Па би бирачком телу требало обећати да ће се, у победничким условима, просеци приказивати степенасто: преко минималца до 40.000; преко 40.000 до 50.000; преко 50.000 до 60.000… (оне који месечно узимају по двадесетак-тридесет хиљада евра ваљало би сиротињи стално показивати – не баш као мечке – да знају шта значи бити успешан), после чега би могло бити видљиво помоћу којих „трикова“ неки „пословни људи“ (мало пословни, много мање људи) не плаћају порез, али зато купују хотеле, јахте, камионе и друге сличне играчке.

Посветити пажњу онима који су прошли кроз школу. Савесна младеж посвршавала је своје школе и почела да се бави пословима због којих је и учила. Они који су веровали да их стечено знање на известан начин ограничава у деловању (неко би их радије назвао амбициозним младим људима), а такви су заиста малобројни, упуштали су се у потрагу за новим знањима и временом стицали научна звања позната и под називом докторат; ако се неко од њих зауставио на магистарском степену, могао је то бити знак да и „сребрна медаља“, не само „златна“, представља величанствен успех. Сребрна или златна, свеједно, стечена најчешће при крају двадесетих животних година, то је за све њих тек изазов за учешће у трци која би требало да, у националном интересу, потраје чак и пуне четири деценије. Но, пре њиховог изласка на стартну линију, ваља поставити питање да ли је иједном од поменутих школованих „сребрњака“ или „златника“ пре изласка на одбрану научног рада обећана награда од иједног динара, а да и не говоримо о осамдесет, седамдесет или шездесет хиљада евара „приватним спортистима“, са све високом националном пензијом кад прослави четрдесети рођендан.

Научне институције увести у стварност. Не знам ко је рекао да „историја није само прошлост једнога народа, то је и његова будућност“, али верујем да предводници србскога народа, на несрећу истога тог народа, неће схватити „куд плови овај брод“ све док историчари од каријере не признају да србску прошлост или не познају, или нису чули за народно искуство да се човек учи док је жив. (На једном месту може се прочитати да је „друштво као и брод, већина су путници, а само мањина, капетан и посада, знају пут и правац пловидбе“. Нажалост, она „већина“ у Србији понаша се као да је сваки појединац у њој најмање капетан, ни случајно посада, иако се за свакога од њих – понекад и за капетана, а посаду да и не помињемо – мирне душе може рећи да „не знају ни ђе се теле веже“). Како се још није десило да о вођењу научних послова одлучује обичан свет, ваља се запитати шта даље чинити у условима кад научне институције у виду универзитета и академије наука), баш и не показују заинтересованост за одбрану србских националних интереса.Од оних који су удомљени по универзитетима не може се ни очекивати да се баве озбиљним научним (теоријским и практичним) националним пословима јер су сви они оптерећени изборним и реизборним коруптивним радњама у виду реферата о подобности свега и свачега: кандидата, тема, теза…, док Академија наука (и уметности, иако и даље остаје непознато због чега су молерски, музикантски и каменорезачки и дрводељски занати уврштени у ту наводно научну институцију) још увек није вољна да се меша у србске послове; ако се и меша, она то чини против истих тих послова.

Од школованих „побегуља“ наплатити трошкове. Често се дешава да новопроизведени „приправник“ за научника, сам за себе или посредовањем неког невидљивог мајстора за те послове, обави „трансфер“ у неко ближе или даље иностранство. Нажалост, није се још десило да Држава Србија постави питање да ли се такав „трансфер“ може подвести под спортско правило о „накнади за обуку и развој играча“, те да од сваког „научног“ пребега, или „научне“ избеглице“, али и средњошколца и основца, наплати бар просечан износ утрошен за његово школовање. На пример: осамдесет хиљада евара за „златног“ високошколца (та сума се помињала пре неку годину), шездест хиљада за „сребрног“ средњошколца, четрдесет хиљада за „бронзаног“ основца. Тек толико да се „извади“ штета, али и срамота која се србскоме друштву причињава плаћањем спортских и певачких „успеха“ и њихових „заслужних“ националних пензија.

Укинути проституцијалну пропаганду. Телевизија са националном фреквенцијом самопозвала се у све домове по Земљи Србији нудећи своју „фармерску“ или „задругарску“ проституцију „широким народним масама“, тако да су се неке „масе“, у оргазмичком заносу, навикле (или навукле) да цео свој садашњи реални живот посвећују ономе што се дешава у професионално-проституционо-пинокијевским просторијама… А највећи део те „масе“ у Србији, препознатљив као млађане даме, за „ријалитни“ животни узор имају „задружне“ ликове успешне у најстаријем занату, особе најнижих моралних вредности, које се у директном телевизијском преносу, али и у неком реформерском Хиту број 113 хвале да не могу замислити „живот без оне ствари“ и за које је „све добро док улази“, али зато добро плаћене, са платама и наградама у износима незамисливим људима „световних“ занимања, лекарима, на пример. Па, кад је већ тако, зашто би младе Србкиње улазиле у брак, биле помало и домаћице или, не буди примењено, рађале децу, кад је уносније бити „старлета“ или којекаква „ријалитна учесница“ по занимању. А то „занимање“ толико је пријемчиво да многе младе Србкиње једва чекају да добију „задружну“ или „фармерску“ улогу, да ли одмах, да ли за коју следећу (не)прилику. Све у складу са понудом извесног друга Фрица Енгелса од пре више од подруг века да се породица укине и на њено место уведе „званична, отворена заједница жена“, еда би се тако оправдала једна дефиниција брачних односа: „Као што у граматици две негације чине једну афирмацију, тако у женидбеном моралу две проституције важе као једна врлина“. Кад је већ тако, подразумева се да би улазак у Евробовску унију отворио Србији велик број нових радних места специјализоаних за обављање сексуалних услуга, по шеми коју нуди Немачка, „највећи бордел у Европи са око 400.000 сексуалних радница које остварују промет од око 14,5 милијарди евра годишње“. Постигнуто је то благодарећи чињеници да је „проституција у Немачкој легализована најлибералнијим законом на свету“ по коме су „сексуални радници“ постали „независни привредни субјекти који могу да раде под уговором или самостално, али су у обавези да плаћају порез на приход, као и ПДВ“. Толико либералан закон, дакле, да ће незапослено лице пријављено бироу рада бити скинуто с евиденције уколико одбије понуду да пружи неку сексуалну услугу.

Позатварати коцкарнице. Чини се да у Србији има више коцкарница него основних школа (средње да и не помињемо), те се не треба чудити податку саопштеном пре неколико дана да у Србији живи око триста хиљада зависника од коцке.

Србе „уравноправнити“ са мањинама. Срби су у Србији, својој матичној Држави, подређена народносна групација јер они, у поређењу са мањинским групацијама, немају свој Национални савет, а врло им је ограничено и право на коришћење србског језика и ћириличкога писма. Кад се већ срља у фашикратску Европску унију, ваљало би се угледати на неке њене чланице које, зарад заштите сопственог територијалног интегритета, уопште не признају националне мањине, а неке чланице Савета Европе чији је један од основних циљева наводна заштита мањина, по правилу да „закони нису писани за нас, но за наши противници“, нити потписују, нити ратификују документа Савета Европе о националним мањинама.

Кривичним законом предвидети злочин велеиздаје. Све је извесније да се односом државних органа према такозваним опозиционим организацијама у Држави Србији (које се пред јавношћу стално представљају најцрњим обележјима) призивају грађански немири. Многе досадашње радње неких од таквих организација биле су искључиво криминалне, терористичке природе, због којих би сваки „неопозициони“ грађанин – под условом да случајно забрља нешто слично, чак и много блаже – завршио у затвору. Стога, користило би да Држава Србија, после одгова­рајућих по­ли­тичких и прав­них консултација, прогласи такве организације за терористичке и сањиховим инспираторима, предводницима и извршиоцима поступи како ваља и требује. Те консултације тицале би се законске одредбе да „ко грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир“ или се „паника и неред“, односно „теже нарушавање јавног реда или мира“ изазивају „изношењем или проношењем лажних вести или тврђења… путем средстава јавног информисања или сличних средстава или на јавном скупу“, а имале би за циљ и да се несумњиво утврди ко то у Земљи Србији „производи“ панику и неред, макар и блокирањем појединих саобраћајница, али и да се предвиди како повратити „спокојство грађана… (и) јавни ред и мир“. Овако, толерисањем свега онога што терористи раде, стиче се утисак да Држава Србија не само што уноси узнемирење у јавност, већ истој тој јавности доказује да јој баш и није стало до правног поретка.

Остало. Кад су се већ кандидовали, ваља претпоставити да сваки од кандидата има бар једну идеју чије би остварење било србском народу на ползу.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!