Мали поглед на велике проблеме
Шта је ово Божији људи: Апостоли, мученици, исповедници…? Ваши мучитељи и убице, иако су не знајући, посредно били у служби Сотоне, нису му храмове градили. Kлањали су му се и молили кроз идоле својих божанстава. Данас, по чувењу, постоји храм(ови) подигнут самом сотони са људима у њему који му и службу врше?! Није ли ово и сам врх са кога се назире и коначни крај? Крај свега – више се нема куда. Изгледа да је „ђавоља наука“ победила. Тај „кнез овога света и непријатељ човека од искони“ данас тријумфално бележи успех. Човек је, до даљег, препуштен да живи „по свом поквареном уму“, јер то је и сам тако хтео. „Со земљи“ је обљутавела; глас гласника Речи Божије све је тиши; број праведника на земљи све је мањи.
Но, ипак, благодат Божија је ту – у Цркви Његовој. Та спасавајућа прилика и могућност и даље постоје да би се спасио свако ко буде хтео – сам. Зашто сам? Зато што је и у самој, светињи над светињама“- Цркви, ушетао човек са својим гордим разумом и почео све да руши. Скоро све што је до сада било свето и неизменљиво (јер је Откровењско), проглашава се за застарело и неважеће. Оно што му је лакше, то је за њега савременије и правилније. То кориговање Православних истина и самовољно лично релаксирање од Божијих заповести доводи га (новог истраживача) и до кориговања, за нас, далеко очигледнијих и приступачнијих историјских чињеница. По резултатима тих истраживања сазнајемо да смо ми (Православни) криви за велики раскол у Цркви (ХІ в.) и за све јеретичке новотарије које су тим поводом настале. Нисмо довољно добро разумели другу страну и тадашњи историјски тренутак.
Па, ипак, и поред свих ових апокалиптичких наговештаја, истраживачких мешетарења и све очигледнијих човекових несигурности и страхова – Богочовек је ту – међу нама. Његов позив: „Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе, узме крст свој и пође за мном“ није упућен само Апостолима и њиховим савременицима већ свим људима до краја ,,света и века.“ Његов се позивни глас и данас чује, јер „у Њему нема промене нити сенке измене.“ Позив је јасан и недвосмислен. Његова је Реч вечна. Врата спасења – покајања, за све нас још нису затворена.
Аутор: Марко Поповић