Makedonija i Crna Gora nastale su genocidom nad Srbima

ponedeljak, 17. 06. 2024.nedelja, 16. 06. 2024. Kefalo

Ove redove treba razumeti kao pokušaj da se specijalisti za genocid nad srpskim narodom podsete na neke proste činjenice: Makedonci i Crnogorci „svoje su Srbe“ – prognali, a ustaško-arnautska koalicionaši „svoje“ – poklali.

Pri čemu su oni prvi svoj zločin – zaboravili, a ovi ga drugi – pritvrđuju. Deklaracijama o srpskoj genocidnosti po prostorima po kojima su Srbe – genocidno istrebili.

Srbima je samo to nedostajalo: da ih Makedonci i Crnogorci proglase genocidnim, a da pri tom njihovim glavarima nikako ne dopre do svesti saznanje da su se našli na čelu država koje su nastale – genocidom nad Srbima. Ne znam, pri tom, koliko treba da je isušena i osmuđena pamet koja to može oglasiti, ali je izvesno da su se Siljanovska-Davkova i Milatović poravnali s onom nacističkom koju šire Analena Berbok i njena nacističko-ustaška koalicija (s arnautskom podrškom). Ne znam, dakle, koja je mera te pameti, ali sam svestan nečega drugog: oni koji su to oglasili u Makedoniji i Crnoj Gori pripadali su, makar do pre stotinak godina (u „nekoj“ Crnoj Gori – i mnogo kraće), onom „redu Srba“ koje njihovi preci nisu ubrajali u ljude i na kratkoj ih uzici vodili da se ne izgube (to im bilo lakše nego ići da ih traže kao što su to morali kad im se izgubi ovca ili goveče). Takvi predstavnici „srpske vrste“ bili su, eto, zaštićeni i nikad se nisu mogli naći u prilici da zajednici kojoj su pripadali učine bilo kakvu štetu. I zato što su ih uvek predvodili najbolji (a oni nedovršeni, kako rekosmo, bili skrajnuti) moglo se dogoditi da Srbi pretraju milenijume, da uspostave temelje evropske civilizacije i da dočekaju da im se tokom poslednjih stotinak godina za predvodnike nametnu oni koji – u ljude nisu ubrajani.

I da ih, kako reče pesnik, dovedu – dovde.

Potera za makedonskim identitetom. Nećemo o tome trošiti mnogo reči, ali valja pomenuti pokoju činjenicu „iz istorije problema“. Recimo: još početkom prošlog veka u Egejskoj Makedoniji turski popisi svedoče da je bilo 85 procenata Srba, a prvi pomen slave kao srpskog narodnog običaja sačuvan je u zapisu grčkog istoričara Skilice koji se 1018. godine našao za slavskom trpezom „srpskog vojvode Ivca, na Ohridskom jezeru“. Srbi, eto, imaju potvrdu da je Makedonija bila srpska još pre stotinak godina, tome se dodaje da je ona to bila i pre hiljadu godina, drugi svedoci potvrdiće da je to bila i koji milenijum ranije, a pamti se da su se tamo, uz Sv. Savu i posle njega, slavili i „sveti srpski kraljevi“ (Sv. Simeun Mirotočivi – 13. febr.; Sv. Stefan Dečanski – 11. nov., po st. kalendaru)“. Današnja predsednica „Makedonije“, međutim, nije bila „na času kad je o tome učitelj govorio“, a nije čula ni da je tu Makedoniju Grčka anektirala posle Prvoga balkanskog rata, postreljala prvi milion Srba u HH veku, posle Grčko-turskog 1919–1922. na njihovo mesto naselila 640.000 sunarodnika prognanih iz Turske (po ugovoru o razmeni stanovništva), a posle se deca onih koji su preživeli genocid, pred kordonima vojske i policije, svečano zaklinjala da ni u kući – neće govoriti srpski. Makedonska predsednica, dakle, nije čula da „druge Makedonije“ osim Egejske nije bilo, niti da je toj Makedoniji Grčka odredila međe od Ohrida do Demir-Kapije (za „ono dalje“ nije bila zainteresovana), a predsednica još nije čula da je „to dalje“ bila Nemanjićka Srbija i da je to u „Makedoniju“ prvi upisao Broz. Grci su, dakle, Prespanskim sporazumom „Makedoniji“ uzeli ime, ali joj je Srbija, s mnogo više razloga, morala uzeti pravo na to da se kiti i onim „severnim“ prirepkom: Makedonija je bila jedna i nikakva druga nikad nije postojala. A „Severna“ je to mogla biti najmanje.

Vreme Brozovih zločina nad Srbima i srpskim pravoslavljem davno je prošlo, ali od pustoši koju je iza sebe ostavio Srbi se neće nikad oporaviti: njima je razoren i usitnjen etnički prostor, Država posrće pod stranom okupacijom, Crkvu preuzeli komunisti i pederi, prognali iz nje duhovnike, darovali „Makedoniji“ i Arnautluku svu istoriju, opustošili kulturno nasleđe i srpsko istorijsko pamćenje (pa će sad i „Makedonci“ i Arnauti moći da uništavaju srpske tragove po istim obrascima po kojima su to Bugari obavili po srpskim prostorima zapadno od linije koja spaja Nikopolj na Dunavu s ušćem Meste na Egeju. „Makedonci“ mogu da se otimaju o staro, antičko, nasleđe, ali ne primećuju da je ono do juče bilo srpsko i sad se mogu dogovarati i s Bugarima i s Arnautima o tome kome će šta još koji dan moći darivati, ali njihova predsednica nikako da shvati da je izabrana da „Makedoniji“ zapali voštanicu: njena se država odrekla svojih korena i sad između bugarskih i arnautskih zlikovaca jedino može izabrati – nestajanje. Kao i Srbija, uostalom, s tim što – osim ta dva zlikovačka suseda – Srbi protiv sebe imaju i „domaću“ ustaško-komitsku koaliciju, ali i svu tvrdu liniju zločinačke Evropske Unije. U takvim prilikama, razume se, srpska vlast nikad se nije setila da se „osvrne oko sebe“ i da makar koji Brozov zločin nad Srbima označi onako kako se to sa zločinima čini pa se tako dogodilo da su Srbi prognati i iz središta Nemanjićke Srbije jednako kao i iz Hrvatske, iz BH-Fed, s Kosmeta, u Crnoj Gori status im je sve neizvesniji, a što se Srbije tiče – sve ih je manje. I sve ih više odlazi – ili iz zemlje ili u zemlju.

Ako Srbija nije, „Makedonija“ je možda i imala neku šansu. Na to ukazuje podatak koji se odavno naslućivao i sad se konačno potvrdio: broj Arnauta između dva popisa smanjen je u „Makedoniji“ za skoro dva procenta (manji je on i na Kosovu, ali su Srbi tamo već istrebljeni!): Arnauti se sve više „evropeizuju“ i sve se više preseljavaju „u evropsko podzemlje“ (za drukčije poslove nikad se nisu ni zanimali), a i među Arnautkama sve je manje žena i sve više feministkinja i kandidatkinja za zanimanja u kojima se „»to« može raditi po modernijim pravilima“ (pa i pod crvenim fenjerima).

A o Crnogorcima posebno. Crnogorske su prilike u tom smislu malkice drukčije i rekao bih da su se oni sa merama ljudskosti mnogo temeljitije posvađali nego što je iko od njihovih predaka mogao i pretpostaviti da bi im se moglo dogoditi. Neki su Makedonci, naime, još na početku prošlog veka pričali da „Makedonija nije ni srpska ni bugarska“ (bili neobavešteni, a na „grčku stranu“ nisu se mnogo osvrtali jer su se slabije snalazili i u istoriji i u geografiji) dok se tih dana u Crnoj Gori još znalo da tamo živi 95 procenata Srba i 5 procenata Arbanasa i ne znam koja će „nauka“ razjasniti činjenicu da se posle samo tridesetak godina broj Srba tamo spustio na samo 1,5 procenat: Broz, Đilas, „Blažo i družina“ naredili su da „Crnogorci više ne smeju biti Srbi“ i da su skojevci i slični „svesni drugovi“ ovlašćeni da svakog neposlušnika prislone uza zid ili svale u najbliži potok. Izgleda, uz sve to, da se komunistička nauka najbrže „primila“ među katunskom sirotinjom u cetinjskoj okolini, o čemu je neobična svedočanstva ostavio Predrag Vukić (1966–2019) upozoravajući na „sunovrat cetinjske nacionalne svesti u 20. veku“, ali i na to da je „aktuelni gospodar Crne Gore ukinuo ćirilicu u državnoj upotrebi i pripremao ubrzani izgon Srba i svega srpskoga i iz kuće i iz crkve, iz prošlosti i iz sadašnjosti“. Od Vukića sam na jednom susretu u Podgorici prvi put čuo jasnu potvrdu da Cetinje nije ono što je „bilo u nekim prošlim vremenima“ i da se otud „srpska Sparta nekud odselila“. A da se tamo „nešto dešava“, ja sam naslutio godinu-dve pre nego se Vukić rodio, ali sam tek posle ubistva Luke Vujovića počeo shvatati da je slom Srpstva tamo izvesniji od svega drugog i da će i Njegoš „krenuti da se otud izmiče“. Ne znam kako se sve to moglo dogoditi, kako je najjevtiniji ljudski soj mogao tako temeljito poreći sve ono što su im preci zaveštali, niti kako im je tako brzo pošlo za rukom da snižu Lovćen na bilo koju katunsku glavicu, a Cetinje na bilo koje katunsko seosko pazarište. Ja moram priznati da ništa od toga ne mogu objasniti, kao što ne znam ni čime su se Cetinje i okolina toliko proslavili u Drugom sv. ratu da se na tako malom prostoru „zgusne“ 49 narodnih heroja! Te pojedinosti izmiču svakom racionalnom objašnjenju, ali one mogu poslužiti kao osnova za razumevanje svega što se s tim krajem dogodilo samo u poslednjih dvadesetak godina: Milo i Mijat uturili su u crnogorski ustav odredbu da se „u Crnu Goru zbori crnogorski“ u trenutku kad se tim „jezikom“ oglašavalo 18,5% crnogorske intelektualne, moralne i duhovne sirotinje, posle je zaraza prerasla u epidemiju i sad je taj broj narastao na više od 90 procenata. Tako se pokazuje da su Crnogorci jedinstveni i po tome što misle da „jez’ik m’ogu mijenj’at ka čar’ape“, a nije se našao niko ko bi Milu i Mijatu objasnio da je jezik stariji od svakoga svog nosioca i da je vazda bio poslednja i najviša ljudska legitimacija, da je nosilac može napustiti, može je se odreći, ali se ne zna može li je zaboraviti ako se sa njom rodio i nosio je makar deset ili dvadeset godina. Milu i Mijatu niko ne može osporiti nakanu da se upišu u onu napred pomenutu sirotinju, ali im se mora osporiti pravo na to da na svoju isušenu pamet svuku četiri petine svojih porednika koji o jeziku znaju ono što do svesti njihove ojađene petine nikako ne dopire. Ni njima ni njihovim neukim lingvistima, pri tom, ne pomažu nikakve „svetske paralele“, mnogi su se jezici prosuli po svetu i svaki je sačuvao ime (engleski, španski, portugalski, arapski, nemački), ali to ne važi za srpski i u crnogorskoj jezičkoj torini mora se blejati onako kako oni propišu, tj. jedino „crnogorski“.

Svestan da montenegrinskoj jezičkoj pameti nema spasa i da joj se ne može pomoći (a na istoj liniji nalaze se „hrvatska“ i „bošnjačka“), pomenuću dalje neke činjenice koje se mogu odnositi na sve stare evropske jezike („novijima“ smatram finski, mađarski, arnautski i, uglavnom, grčki). Negde sam, naime, „načuo“ da je glavnina jezika po zapadnoj Evropi počela da se uobličuje posle raspada Rimskog carstva i u vezi s tim pominjem tek jednu čudnu pojedinost: Tomecoli tvrdi da se moderni italijanski jezik definitivno uobličio „oko 1.500. godine“ (i da je venetski jezik od njega mnogo stariji); ne znam kad se to desilo s nemačkim i francuskim, a za engleski jedan bolji upućenik rekao mi je nešto što sam razumeo kao da on predstavlja „krpljevinu [od] raznih jezika“. Sve to. međutim, pominjem zbog jedne čudne pojave koja se u njima sreće (kao i u onima drugim koje nisam pomenuo): u svima njima nalazi se mnoštvo reči koje su uobičajene u slovenskim jezicima, to se može potvrditi i nekim drugim sitnicama i neka ovde od njih opet bude pomenuta ona da su Nemci od VIII-XII veka istrebili Slovene na četiri petine svoje današnje državne teritorije. Pokazuje se, dakle, da se Sloveni nalaze u osnovi svih starih evropskih jezika, da su slovenizmi obični i u apelativnoj leksici i onomastici, da su u tim jezicima na različite načine preobličavani, ali su svi, manje ili više – lako, i dalje prepoznatljivi.

I da se ovde zapitamo: a koji bi se to slovenski jezik mogao naći u osnovi svih onih, napred pomenutih, evropskih jezika?

Odgovor bi mogao biti samo jedan: srpski.

To bi se, najpre, dalo naslutiti iz neosporenog navoda da se poslednje ledeno doba završilo 10.000 godina pre n.e., da se led postepeno povlačio prema severu i da se za njim pomerao i čovek. I to se već može potvrditi i genetskim nalazima i jezičkim činjenicama: pre nešto više od 200 ljudskih generacija, s moravsko-vardarske vertikale, („vinčanska civilizacija“) sanskrt se „pokrenuo“ prema istoku i (preko ruske nizije i južnog Urala) stigao do Indije, a njegov se predak pre toga (s iste one vertikale), okrenuo i prema zapadu i prema severu i stigao do Britanskih ostrva i do Islanda. Te se „hronologije“, izvesno je, nikad neće moći precizno odrediti, ali to ne može biti razlog da se poreklo slovenskih reči u evropskim jezicima dovede u sumnju: slovenski talas širio se s Balkana, a tamo se nalazio jedino – srpski jezik. O tome svedoči srpska toponimija po svemu grčkom prostoru, koju Grci već više od 200 godina brišu prevodeći je na starogrčke obrasce, ali još ne uspevaju dokazati da minojska kultura nije slovenska i da je prethodila mikenskoj. Grci su, naime, svesni da su na svoje sadašnje prostore stigli „tek nedavno“ (sve su njihove „hronologije“ sumnjive do „olimpijskih vremena“, a neke i do V veka pre Hrista) i ne može se poreći činjenica da su oni preuzeli tekovine „slovenske“ (tj. srpske) civilizacije.

Da je bilo drukčije, tj. da su Grci na Balkanu stariji od Srba, valjda bi se u starim evropskim jezicima našla njihova leksika, a ne „slovenska“, u Indiju bi stigao njihov jezik, a ne sanskrt. Niti bi Grci imali razloga da 200 godina brišu i progone „slovenske“ toponimijske činjenice, tj. da se bave falsifikatorskim poslovima nedostojnim i nezamislivim ni među neukim političarima, a kamoli među ozbiljnim državama.

Grci su samo zapisali, tj. prisvojili „slovenske“ (hoću reći – srpske, vinčanske) civilizacijske tekovine.

Srbija bi morala razmeđiti i s Makedonijom i s Crnom Gorom, priznati im pravo na to da ime i jezik mogu menjati kao gaće i čarape, ali ih i podsetiti na činjenicu da su se našli na prostorima na kojima su pre toga izvršili genocid nad Srbima. I time se pridružili ustaško-arnautskoj koaliciji – koja je to isto oposlila u Hrvatskoj, BH-Fed. i na Kosovu i Metohiji.

Uz jednu sitnu razliku među njima: oni su prvi „svoje Srbe“ – prognali, a ovi ih drugi – poklali, pri čemu su oni prvi svoj zločin – zaboravili, a ovi ga drugi – pritvrđuju.

Deklaracijama o srpskoj genocidnosti po prostorima po kojima su Srbe genocidno istrebili.

Autor: Dragoljub Petrović, lingvista