Ludilo na pomolu: Zatvorenici se izjasnili da su žene – prelaze u ženski zatvor
Od januara, 255 muških zatvorenika u Kaliforniji tražilo je premeštaj u ženski zatvor tvrdeći da se identifikuju kao žene. Čuvari upozoravaju zatvorenice da se pripreme na najgore jer „dolaze muškarci“.
Nasilje je strašno. Svako nasilje je za osudu.
Ne samo nasilje nad decom, nasilje nad ženama, nasilje nad manjinama – ne, već svako nasilje.
Budući da su deca najranjivija kategorija u društvu, a posle njih i žene, najčešće se o sprečavanju nasilja govori u kontekstu te dve kategorije, te tako imamo programe i projekte za sprečavanje vršnjačkog nasilja, kao što je „Škola bez nasilja“, ili za sprečavanje nasilja prema ženama („Mogu da neću – ljubav nije nasilje“).
Svaki novi slučaj nasilja nad ženama odjekne u novinama i društvenim mrežama i s pravom izaziva zgražavanje i bes svake iole normalne osobe. Muškarci u našem životu su tu da pre svega štite nas i decu – muž je zaštitnik porodice, „branič žene i đeteta“, zato toliko i boli kada nas izneveri osoba koju smo odabrale za životnog saputnika, s kojom treba da delimo najintimnije delove svog bića i podižemo decu u kojoj vidimo odraz i sebe i muža.
Međutim, primećujemo i veoma čudnu stvar – društvo koje s pravom oseti gnev kada na svetlo dana dospe nov slučaj pretučene ili ubijene žene, s druge strane skoro da uopšte ne reaguje na pokušaje da se promeni definicija žene. Lobisti i birokrate polako sprovode tu promenu, bez javne rasprave ili naučnih dokaza.
Jedan od najvažnijih načina da se zaštite žene jeste obezbeđivanje isključivo ženskih prostorija, kao što su toaleti, svlačionice, zatvori ili sigurne kuće za žrtve nasilja. Međutim, širom razvijenog sveta, žene su sve manje bezbedne upravo u tim prostorijama gde treba da se osete dovoljno zaštićeno i sigurno da se presvuku ili obave određene potrebe.
Godine 1981. Srbija je ratifikovala Konvenciju UN o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Australija je to učinila 1983, a zatim 1984. usvojila Zakon o sprečavanju diskriminacije na osnovu pola (Sex Discrimination Act). Zaštita i prava žena navedena u tim dokumentima zasnovani su na ženskoj biologiji, na činjenici da je žena osoba ženskog pola, što je i logično, s obzirom na to da su žene često diskriminisane u vezi s trudnoćom i rađanjem dece upravo zbog toga što poseduju tu biološki jedinstvenu sposobnost koju muškarci nemaju.
No, kako piše časopis Australijan, koliko političara i novinara koji stalno govore o problemima s kojima se suočavaju žene zapravo zna da su reči „žena“ i „muškarac“ izbačene iz pomenutog australijskog Zakona o zabrani diskriminacije na osnovu pola? Koliko njih zna da je biološko značenje tih reči postalo problematično i da je 2013. godine usvojena nova definicija koja dozvoljava svakome da se identifikuje kao osoba suprotnog pola? Reč je o novom konceptu „rodnog identiteta“ koji je u sukobu sa zvaničnom naukom i biologijom, ali su mu širom otvorena vrata zakonodavstva i institucija u Australiji, Kanadi i Sjedinjenim Državama, naročito s dolaskom Džozefa Bajdena u Belu kuću.
Za promenu roda više nije potrebno promeniti pol operacijom, proći psihološku procenu pa čak ni živeti kao osoba suprotnog pola neko vreme – dovoljno je da samo izjavite da ste od ovog trenutka osoba drugog „roda“.
Prema navodima u članku iz Australijana, čak i Australijska akademija nauka kaže da je žena „bilo ko ko se tako identifikuje“ – i to u dokumentu o unapređenju položaja žena u nauci. Prošle godine u Kanberi, istraživači s Australijskog nacionalnog univerziteta objavili su rodno-inkluzivni priručnik za „unapređenje položaja studentkinja i rodnih manjina.“ Kako piše Kristina Tamburini za portal iFamNews, jedna studija iz 2019, nazvana O terminologiji vezanoj za dojenje, kaže da „jezik heteroseksualaca, kao i jezik laktacije koji je usredsređen na žene“ može da dovede do „upotrebe pogrešnog roda prilikom oslovljavanja, isključivanja i povređivanja osećanja transmaskulinih roditelja i nehetoronormativnih porodica“. Stoga se umesto „dojenja“ (eng. breastfeeding) preporučuje upotreba sintagme „hranjenje grudima“ ili „hranjenje prsima“ (eng. chestfeeding), a umesto „majčinog mleka“ – „ljudsko mleko“ (human milk). Lakše je negirati biologiju, nego uvrediti transrodne osobe.
„Rodni identitet“ podmuklo i suptilno potiskuje biologiju iz javnog prostora, institucija, zakona i jezika – i u igri je mnogo više od puke igre rečima. Ovakva promena definicije žene povlači sa sobom mnoštvo potencijalnih konflikata i rizika – poput ugrožavanja prostora namenjenih isključivo ženama upravo radi njihove bezbednosti.
Već sam pisala o opasnostima koje prete ženama zbog bioloških muškaraca kojima je dozvoljeno da se takmiče u ženskim sportovima. Smernice za transrodnu inkluziju iz 2019. godine zahtevaju da se sportska takmičenja u Australiji organizuju tako da se, gde god je moguće, uključe osobe u skladu sa svojim samoproklamovanim „rodom“, čime se devojke i žene izlažu neravnopravnoj borbi kao i riziku od povrede jer su primorane da se takmiče protiv bioloških muškaraca.
Kad god dođe do mogućeg sukoba u vezi s ljudskim pravima, pokreće se široka rasprava u društvu. No, to nije slučaj sa ovim sukobom između žena i muškaraca koji tvrde da su žene. Društvo ćuti. Rasprave nema. Žene su prepuštene same sebi.
Rodni ideolozi tvrde da nam se na rođenju „dodeljuje pol“, a da mi kasnije razvijamo „rodni identitet“. Naučnici tvrde da je čovek (homo sapiens) evoluirao pre 200.000 godina, a da sadašnja ljudska civilizacija traje otprilike 6.000 godina. Prosto je neverovatno da je čovečanstvu bilo potrebno u najbolju ruku 6.000 godina da shvati da se mi „ne rađamo kao žensko i muško“, da nismo ono što vidimo sopstvenim očima, već da „sami određujemo šta smo“.
Pol bebe određuje se u trenutku začeća, konstatuje se (a ne dodeljuje!) na rođenju i ne može se promeniti. I posle nekoliko desetina operacija, i posle višegodišnjeg uzimanja hormona suprotnog pola, svaka ćelija u telu osobe nosi u sebi neumoljivu i nepromenljivu istinu: ili XX ili XY hromozome, dakle ili je neko žensko, ili muško. Arheolozi još nisu pronašli ostatke nijedne transrodne osobe – već isključivo kosti muškaraca ili žena. Čak i „rodni identitet“ oslikava stereotipe zasnovane na polu: osoba koja promeni „rod“ menja i ime, način oblačenja, ponašanje i sveukupni izgled.
Pojam „rodni identitet“ ne nalazi se ni u jednom obavezujućem međunarodnom sporazumu Ujedinjenih Nacija. Svaki put kad je taj pojam predložen, članice UN su ga odbacile kao kontroverznog. Definicija na koju se rodni ideolozi pozivaju potiče iz dokumenta pod nazivom Principi iz Džokdžakarte. Reč je o dokumentu o pseudo-ljudskim pravima koji je zapravo samo šablon za aktiviste, i u kom su nabacane ideje iz postmodernizma i „kvir“ teorije. Kako je to E. Daglas Klark objasnio:
Ovaj lukavo sročen manifest počiva na premisi da su „prava” homoseksualaca daleko iznad svih drugih ljudskih prava i da imaju prednost u odnosu na sva načela i odredbe svih ustava, kultura, zakona itd, ukoliko ta načela i te odredbe nisu u skladu sa tim principima. Cilj Principa iz Džogdžakarte nije ništa manje nego potpuna transformacija ljudskog društva koja neće trpeti nikakvo suprotstavljanje ili neslaganje, čak ni od strane vernika. Svi će morati da se poklone novom idolu.
U gore pomenutom članku za Australijan, Ketrin Divs, suosnivač organizacije Spasimo ženski sport u Australaziji, zaključuje: „Svedoci smo izuzetnog primera kognitivne disonance naše političke klase i medija – promovisanju nedovoljno shvaćene politike koja ugrožava prava žena, dok se istovremeno uveliko izveštava o muškom seksualnom napastvovanju i nasilju. Kada će političari i novinari priznati tu kontradiktornost?“
U januaru ove godine guverner Kalifornije Gevin Njusom odobrio je zakon koji nalaže upravama zatvora da prilikom prijema novih zatvorenika obavezno pitaju koje lične zamenice zatvorenici koriste i kog su rodnog identiteta. Otada, 255 muških zatvorenika u Kaliforniji tražilo je premeštaj u ženski zatvor tvrdeći da se identifikuju kao žene. Los Anđeles Tajms prenosi da čuvari u ženskim zatvorima upozoravaju zatvorenice da „dolaze muškarci“ i da se pripreme na najgore.
„Muškarci dolaze“.
Drage žene, dobrodošle u svetlu budućnost gde caruju ravnopravnost i ljudska prava za sve – samo ne za nas.
Autor: Marija Stajić
