Локална Црква према виђењу екуменистичког система
Регионална заједница Цркава по екуменизму
Одговор православне вере на екуменистичке поставке
Поставља се основно питање код овог поднаслова зашто је уопште насловљен као „Регионална заједница цркава.“ Наиме, Црква функционише са једним учењем, јединственим свештенослужитељским системом, који је распоређен по свим локалним црквама, на различитим територијалним просторима, које имају своје црквене заједнице и које у крајњем збиру – сабора цркве, сачињавају једну црквену заједницу сакупљену у јединству у једној Цркви Христовој, сједињене од многих заједница. Што значи, да не постоји, нити има потребе да постоји некаква регионална црквена заједница, као одвојени елемент који се тако декларише и формулише. Црква Христова може бити организована у свом деловању на мањем или већем простору, без икаквог условљавања и приоритета, са више или мање верника. „Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима,“ каже Господ (Мат. 18, 20)! Значи свако инсистирање на некаквој обавезној Регионалној заједници је непотребно!
Документ из Кјетија, чл.11: Постоји довољно доказа да су епископи у раној Цркви били свесни тога да имају заједничку одговорност за читаву Цркву. Као што је рекао Свети Кипријан, постоји „само један епископат, проширен у хармонично мноштво великог броја епископа.“ Ова свеза јединства изражена је у потреби да најмање тројица епископа учествују у рукоположењу (cheirotonia) новог епископа;[1] такође је била евидентна у многобројним сусретима епископа на саборима или синодима да би разматрали заједничка питања доктрине (dogma, didaskalia), или практична питања, као и у њиховим честим разменама посланица и у међусобним посетама.
- Одговор православне вере: Овај члан не заслужује неки посебан коментар! Не постоји у Јеванђељу ни једно слово које упућује на израз да постоји један епископат. Међутим, овде се примећује, као и у појединим члановима овог документа, да се само посеже за појединим светитељима, као овога пута светог Кипријана који је живео у 3.веку, и који није ништа решавао, нити доносио одлуке без народа верног. Време у коме је живео свети Кипријан Картагински, било је време невероватног гоњења и раздора. Рим је тада био политички веома моћан те се стога врло често тражило уточиште у том истом Риму. Неке формулације овог светитеља, коме је непрестано претила смртна опасност, користе сада екуменисти за рад својих остварења, онако као они виде вођење и устројство цркве, у тежњи остварења епископоцентризма, преко кога се жели остварити и некаква универзална црква, која ће да руководи из једног центра од једног човека, што је практично немогуће.У овој ситуацији се користи свети Кипријан Картагински, иако се види из његових писама да се чврсто и непоколебљиво држао, прво Јеванђеља и вере у Христа а потом народа верног од кога није одступао.[2] Овај светитељ није заступао епископоцентризам!
Документ из Кјетија, чл.12: Већ током прва четири века формирала су се различита груписања епархија у одређеним регионима. Protos, први међу епископима једног региона, био је епископ првог трона, митрополије, и његова служба митрополита увек је била повезана са његовом катедром. Васељенски сабори су додељивали поједина права [прерогативе] (presbeia, pronomia, dikaia) митрополиту, увек у оквиру саборности. Тако Први васељенски сабор (Никеја, 325. године), иако је тражио од свих епископа једне провинције да лично учествују или се написмено сагласе са епископским избором и хиротонијом — што је саборски акт par excellance — приписује митрополиту правопотврђивања (kyros) избора новог епископа.[3] Четврти васељенски сабор (Халкидон, 451. године) поново подсећа на права (dikaia) митрополита — инсистирајући на чињеници да та служба буде црквена, а не политичка — баш као и Седми васељенски сабор (2. никејски, 787. године).
- Одговор православне вере: Свако богослужење које се остварује у Цркви Христовој, није условљено са било каквом катедром, митрополијом или патријаршијом. Света Литургија се служи у Цркви Христовој као Света Тајна, која је потребна свим људима, над којом нема нико монопол, или неко дискреционо право, које је личне природе, него је она свеобухватна заједница која приводи све вернике Христу, која притом припада свима и која се не доводи у везу било које катедре. Ово богослужење има духовно саборски контекст, спасавајући, молитвени и благодатни дар, која не зависи од центра учености, административног центра, као и центра моћи или било какве световне улоге и значаја, него у првом плану на основу литургичне делатности. Међутим, у овом члану 12, Кјетијевог екуменистичког докумнета, искључиво се инсистира на примату митрополита. На овај начин, преко првенства митрополита, тражи се место за primus inter pares, самог папе, у њиховој замишљеној универзалној цркви, коју желе да остваре. не износи се истина поводом тумачења Првог Васељенског Сабора, који је одржан 325. године, у Никеји. У овом документу пише да је „Први васељенски сабор (Никеја, 325. године), иако је тражио од свих епископа једне провинције да лично учествују или се написмено сагласе са епископским избором и хиротонијом — што је саборски акт par excellance — приписује митрополиту право потврђивања (kyros) избора новог епископа,“са објашњењм, да овај сабор у канону 4. и канону 6, доноси одредбу која каже да : „ако неко постане епископ без сагласности митрополита, Велики Сабор одлучује да такав не буде епископ.“
Да се подсетимо, канон 4, у оригиналу каже: „епископ треба уопште да постављен буде од свих Епископа, који су у Епархији; а ако је то мучно, или због какве хитне потребе, или због даљине пута, нека се барем тројица на једно место сакупе, а отсутни нека такођер свој глас даду, пристајући кроз грамате, и тада нека се обави рукоположење; утврђење пак свега тога има припадати у свакој Епархији Митрополиту.“ Из овога следи, да је сабор донео одлуку, да се епископ постваља саборски, са утврђењем митрополита, при чему треба имати у виду да је приликом коначне одлуке, да се може рукоположити један епископ, кључну улогу имао народ. Без његове дозволе није било могуће рукоположити било ког епископског кандидата. О томе нам најбоље даје објашњење епископ Никодим Милаш, који каже:“сакупљени народ уз присуство презвитера и епископа, у недељу нека се договоре.“[4] Истовремено овај епископ наводи и следећи податак који каже: „сам Василије Велики у једној својој посланици спомиње, да епископима припада, да за дотични град пастира изаберу, али народа глас у томе има одлучујући значај.“[5] Из овог објашњења јасно следи закључак, да без народног пристанка, епископ није мога бити изабран, нити је митрополит могао да одлучи и донесе коначну одлуку без потврде верног народа, што је означавало само формалу одлуку и потврду митрополита, имајући у виду достојанство митрополита које му је народ потврђивао као једног од њих. Да је којим случајем митрополит имао право коначне одлуке, он је у том случају могао да оспори вољу верујућег народа, што никако није могао да учини на основу праксе Цркве Христове, и функционисања у оваквим ситуацијама. Митрополит је давао своју сагласност на избор епископа, као потврду воље саборске – глас верујућег народа, који предлаже или се усаглашава са предложеним кандидадтом. У случају примене права апелације верног народа, којом је могао да оспори избор кандидадта, митрополит није могао самостално да одлучи о избору епископа и да одбије апелацију. Ова сагласност митрополита била је глас и потврда њега као јединке у склопу саборске одлуке и апсолутна сагланост са вољом и одлуком верујућег народа. Заправо, овај исти Никејски сабор донео је овакву одлуку на основу праксе дотадашње цркве, по којој је народ активно учествова у избору епископа и давао или одбијао препоруку за кандидата који се имао постављати за епископа одређеног града. Заправо, народ је имо право да не пристане на потврду митрополита за одређеног кандидата при избору за епископа, и епископ не би могао бити изабран. У историјском смислу речи ток учествовања народа при избору епископа имамо у сведочанству јерусалимског сабора из 1672. године, у свом 10 члану – наредби, као документ који је ушао у православне символичке књиге, као и у посланици источних патријараха из 1723. године.[6] Током времена ово се правило полако избацивало из праксе, али које није изгубило на значају и снази.
Међутим, Канон 6, Првог Васељенског Сабора, јасно сведочи о пракси тадашње црквене организованости и деловања, која је морала да донесе овакву одлуку у склопу неких дешавања која су се одвијала у црквеним круговима: „Нека важе стари обичаји, који постоје за Египат, Ливију и Пентапољ, наиме, да александријски Епископ има власт над свима тима областима: јер сходно обичају тако има и римски Епископ. Исто тако и у Антиохији и у другим Епархијама нека се чувају повластице црквама. Свакако пак нека буде познато, да ако ко постане Епископ без приволе Митрополита, велики сабор одређује, да такав не сме остати Епископом. Али ако су сви Епископи били сложни у избору, и избор је био уредан и по Црквеном правилу, а два или три се успротиве због наклоности своје к опорби, у таквом случају нека важи глас већине.“
Овде се свакао подразумевала и одлука о сагласности народа, која није била записана, али која је била утврђена пракса понашања. Оваква пракса се може третирати и као понашање цркве према устаљеној пракси Предања. А овакво понашање било је потребно услед мелетијанског раскола у цркви, који је поникао у првим годинама четвртог века. Током 311. године, епископ александријски био је Петар, који је био испред достојанства епископа Мелетија, што се овоме није никако свиђало. Након клеветања епископа Петра, који је због тога завршио у тамници, Мелетије је преузео комплетно руковођење црквом, постављајучи епископе по свом нахођењу и својој вољи. Да би се избегла оваква врста самовоље, донешена је одлука на Првом Васељенском Сабору, како се има бирати епископ у будућности, кад је преко донешене одлуке Мелетију забрањено да рукополаже епископе, али да може заадржати епископски чин.
Дакле, кад се сви сложе саборски, онда потврђује митрополит својим подписом да се кандидат за епископа може хиротонисати,према одлуци црквене заједнице у саборском духу.
Са друге стране, оно што пише у овом канону, да „важе стари обичаји, који постоје за Египат, Ливију и Пентапољ, наиме, да александријски Епископ има власт над свима тима областима: јер сходно обичају тако има и римски Епископ, „ јасно показује да Рим није имао апсолутно преимућство над осталим црквама, није имао посебан и засебан примат, него су одређени окрузи имали право контроле и руковођења одређеним областима ради што тачнијег вођења цркве, како би се избегла свака врста самовоље и нецрквеног деловања. Постојали су стари обичаји руковођења црквом да Египат, Ливија и Пентапољ имају стриктни надзор над већим делом области које су те цркве покривале, као што је то био и Рим у то време, пре свега као центри свих политичких, културних и социјалних дешавања, свога времена, где би се решавали евентуални спорови, чувало јединство. У првим вековима зачетка цркве, комуникација и кретање није било лако оствариво као што је то у данашње време. Било је свакако потребно да цркве сарађују, које су ближе и мање удаљене једна од друге, као би промениле своје духовно искуство, у очувању јединствености црквене заједнице и истоветног учења, на свим просторима.
Све у свему, ако подвучемо црту, слбодно можемо рећи да у данашње време никако нема потребе да се уводи некаква пракса примата, епископа или митрополита, зато што цркве које на различитим географским пространствима делују, организоване су по принципу патријаршија, епископија и парохија, које преко својих црквених општина делују у склопу верног народа са својим свештенослужитељима. Али ако се баш на томе инсистрира, онда би се морало инсистирати на много већој улози верног народа, код доношења црквеног живота у било којим видовима, као тела које представља црквену заједницу, без кога не би могао да донесе било коју одлуку ни епископ ни митрополит, већ да све буде усклађено саборски. А да Глава Цркве, Господ Исус Христос, увек председава и одлучује, кога нико не може да мења, нити да замењује, ни патријарх, ни папа, ни епископ ни свештеник, него само да служе Божију службу као пастири Господњи, који имају своје место у достојанству, поучавању и чувању вере у Цркви Христовој.
Документ из Кјетија, чл.13: Тридесет четврти апостолски канон даје канонски опис односа protosa-a и других епископа једног региона: „Епископи свакога региона (ethnos) треба да знају првога (protos) између њих и да га сматрају главом (kephale), и ништа више од припадајућег да не предузимају без његовог знања (gnome), него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (paroikia) и њој подручних места. Али ни он (protos) нека не чини ништа без знања свих. Јер тако ће бити једнодушност (homonoia) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.“
- Одговор православне вере: Овде немамо ништа посебно што је ново речено. Питање првог епископа било је назначаено само преко исказивања части, а не на основу било какве апсолутне власти. Саборско деловање је увек у Цркви Христовој одлучујуће, које егзистира у вери и љубави целокупне верске заједнице. У време сачињења Апостолских Правила, иако им се не зна тачна година писања, било је свакако потребно да се нека питања Цркве Христове добро утврде и заштите, преко главних носиоца (у то време) вере Христове, самих епископа, који су чврсто исповедали веру али нису били у толикој мери заштићени, као што нису имали ни довољно ауторитета, јер се народ окупљао и без епископа подстакнут Јеванђеоском поруком (Јевр. 10, 25 – 26). Свакако да је окупљање верника без епископа увек добро дошло, кад епископи одступе од праве вере, јер тада верни народ окупљен у својој црквеној заједници, као једни у свима, штите своју веру и настављају да је чувају у својој узорности и тачности. У свим другим приликама, народ зна и поштује епископско достојанство, његово прегалаштво и труд сваке врсте, те му одају поштовање према јеванђеоској препоруци да их треба поштовати као Божије посланике (1. Кор. 4, 1), који су у истини божије слуге (Рим. 13, 6), који су предани својој служби (Дела ап. 20, 24 – 27).
Документ из Кјетија, чл.14: Митрополитанска институција је једна форма регионалне кинониjе локалних Цркава. Касније су развијене и друге форме, тј. патријаршије које су обухватале различите митрополије. И митрополит и патријарх били су дијацезални епископи са пуном епископском влашћу у својим епархијама. О питањима која су се тицала њихових митрополија или патријаршија, ипак, морали су да делују у сагласности са својом браћом епископима. Овај начин деловања је у самом корену синодалне институције, у строгом смислу речи, као регионални сабор епископа. Те синоде сазивао је и њима је председавао митрополит или патријарх. Он и остали епископи деловали су у међусобној комплементарности и били су одговорни сабору. Црква на универзалном (васељенском) нивоу.
- Одговор православне вере: Митрополије су постојале и постојаће и у будућности, са том разликом што се митрополија не може посматрати као каква институција, него као облик задужења епископа – митрополита за шири регион старања о цркви, на одређеном простору. Што се тиче даљег образлагања овог параграфа, то је типична рекапитулација неких догађаја у прошлости са тенденцијом да се наметне термин „универзална црква,“ што је противно црквеном учењу.
Документ из Кјетија, чл.15: Између четвртог и седмог века почиње да се признаје поредак (taxis) пет патријаршијских столица, утемељен и санкционисан на васељенским саборима, са римском столицом која је заузимала прво место и имала примат части (presbeia tes times), за којом су следиле катедре Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима, у овом прецизном реду, сагласно канонском предању.
- Одговор православне вере: Овај поредак више не важи, имајући у виду да се римокатоличка црква одвојила од Цркве Христове, формирајући своје посебно учење, своју догматику и своје концилске саборе, на којима је донела низ одлука против црквених, иако се радило само о питању части, где су поменуте цркве, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима имале част поштовања, од осталих цркава по принципу римске части.
Међутим, овде се поставља основно питање, по ком основу нека религијска групација, која је самоиницијативно одвојена 1000 година од своје Матице Цркве, има право при свом повратку у то исто крило Матице Цркве, да тражи некакво своје првенство, без покајања и прихватања изворног начела вере??? То не може бити никако! Покајање је једини пут, а опраштање је след изјашњавања покајничког.
Знај! Овде прво треба установити – утврдити, позиције преговарача, па тек онда започети било какав разговор око присаједињења Православној Цркви од стране римокатоличке вероисповести, што се може односити и на протестанте. Није могуће да две стране преговарају у равноправним условима, или са приступом приоритета једне стране над другом, уколико је та иста страна својевремно самоиницијативно напустила Матицу Цркву, остајући и делујући ван црквеног деовања без молбе или захтева за њен повратак.
Документ из Кјетија, чл.16: На Западу је примат римске столице, особито почев од четвртог века, разумеван у односу на улогу Петра међу апостолима. Примат римског епископа међу епископима постепено је тумачен као посебно право које му припада као наследнику Петра, првог међу апостолима. Такво схватање није усвојено на Истоку, који је по том питању имао другачије тумачење Писама и Отаца. Наш дијалог се може вратити овој теми касније.
- Одговор православне вере: Дакле, једна ствар што је „на Западу примат римске столице, особито почев од четвртог века, разумеван у односу на улогу Петра међу апостолима,“ а друга је ствар чињеничног стања, по коме апостол Петар није био први међу апостолима. Нигде се у Јеванђељу не наводи примат апостола Петра над осталим апостолима, нити има података да је апостол Петар био епископ Рима. Само се аргументи јеванђеоски важе по питању примата апостола Петра над остали апостолима, а њих свакако нема, као што смо и напоменули. Једно су јеванђеоска и историјска факта, а друго су жеље одређене групације и њихових тумачења. Све ово важи и за папу, који нема примат и који не може себи да приушти непогрешивост.
Документ из Кјетија, чл.17: Када би нови патријарх био изабран на једну од пет катедри у taxis-у, постојала је уобичајна пракса да овај пошаље писмо свим осталим патријарсима, објављујући свој избор и додајући једно исповедање вере. Та „писма киноније“ дубоко су изражавала канонску везу киноније међу патријарсима. Уносећи име новог патријарха, према правилном поретку, у диптихе својих Цркава, који се читају током Литургије, остали патријарси су признавали његов избор. Taxis патријаршијских катедри налазио је свој највиши израз у служењу Евхаристије. Сваки пут када се двојица или више патријараха саберу да служе Евхаристију, они заузимају места према taxis-у. Та пракса је пројављива евхаристијску природу њихове киноније.
- Одговор православне вере: Црква Христова – Православна Црква је вечна, славна, света, чиста, без мане и било какве мрштине – недостатака (Еф. 1, 49, како нам казује Јеванђеље, те је као таква и организована да делује у историји човечанства, без примата и било каквих привилегија, додељивања посебних достојанстава, која истичу једне изнад других и слично. Зато што нам Свето Писмо јасно поручује, да у вери једни друге величамо више од себе, и имамо понизност у вери пред другима (Рим. 12, 9 – 10).
Са својим организационим обликом понашања и устројства службе функционише већ преко две хиљаде година, по благодати Божијој (2. Кор. 9, 14; Дела ап. 4, 33).
Само изабирање патријараха на нивоу птријаршијске територије, као једне од помесних цркава, није означавао никад неки посебан примат, већ обавезујућу форму деловања патријарха да у окупљеној црквеној заједници делује и чува са свим верницима стечено искуство и веру православну. У настојању да се сачувају верујућу људи у црквеној заједници и да се истовремено уложи много напора како би се незнабошцима приближила права вера, сваки новоизабрани патријрх је у садејству са својим свештенством и верним народом, чувао и проповедао црквено учење у својој ортодоксној доктрини, како би Бог умножавао верне (Дела ап. 2, 47), преко исправног учења.
Према томе, ово излагање у овом члану 17, нема никакво посебно значајно дејство, нити значајност, које треба истицати на начин који то чини овај Кјетиски документ, екуменистичког карактера.
Документ из Кјетија, чл.18: Од Првог васељенског сабора (Никеја, 325. године) па надаље, највећа питања која су се тицала вере и канонског поретка Цркве разматрана су и решавана на васељенским саборима. Иако римски епископ није учествовао лично ни на једном од тих сабора, сваки пут су га представљали његови легати или би се он саглашавао са саборским закључцима post factum. Црквено разумевање критеријума за рецепцију једног сабора као васељенског, развијало се током првог миленијума. Подстакнут историјским околностима, Седми васељенски сабор (Други никејски, 787. године), на пример, дао је детаљан опис критеријума [рецепције], онако како су се некада разумевали: сагласност (symphonia) поглавара Цркава, сарадња (synergeia) римског епископа, и пристанак (symphronountes) осталих патријараха. Сваки васељенски сабор мора имати свој адекватан број, следујући претходним васељенским саборима, а његово учењ е мора бити у сагласности са доктрином претходних сабора. Рецепција Цркве као целине је увек био коначни критеријум васељенскости једног сабора.
- Одговор православне вере: Ако кажемо да „од Првог васељенског сабора (Никеја, 325. године) па надаље, највећа питања која су се тицала вере и канонског поретка Цркве разматрана су и решавана на васељенским саборима,“ то би онда значило да та пракса и даље стоји као исправна, са једном разликом, да то примењивање не важи за оне религијске групације, које су ван црквене заједнице Православља. Није могуће да неко ко не учествује ни на једном Васељенском сабору, а да се притом још и одвоји од те заједнице, услед неслагања са учењем и понашањем у вери те исте заједнице, формира неко своје засебно понашање и мишљење, преко својих концилских сабора и своје догматике, једног дана затражи да има некакв примат и у Матици Цркви, од које се одвојио. На Васељенске саборе се може позивати само Црква Христова која је постојана, непромењива, света и тачна, али не и било која друга религијска групација која је ван крила Цркве Христове 1000 година, која егзистира на сасвим другим постулатима, различитим од Православља.
Документ из Кјетија, чл.19: Током векова подношене су бројне апелације епископу Рима, такође и са Истока, по дисциплинским питањима, као што је свргавање епископа. На сабору у Сардици (343. године) учињен је покушај да се утврде правила за ову процедуру. Сардика је прихваћена на Трулском сабору (692. године). Сардички канони су одредили да се осуђени епископ може жалити [извршити апелацију] римском епископу, а да овај, ако то процени потребним, може наредити обнову процеса [might order a retrial], кога морају водити епископи из суседних провинција поменутог епископа. Апелација дисциплинског карактера упућиване су и цариградском трону и другим катедрама. Све апелације главним катедрама третиране су увек на саборски начин. Апелације римском епископу које су долазиле са Истока изражавале су кинонију Цркве, али епископ Рима није имао канонску власт над источним Црквама.
- Одговор православне вере: Ово питање уопште не треба да буде спорно, имајући у виду да је римокатоличка црква са центром у Риму имала истоветно учење, као једна црква у Господу, са свим другим помесним црквама све до 1054. године. У време док је римокатоличка црква била у саставу једне Цркве Христове, она је имала сва права као и све друге помесне цркве. Међутим, пошто је Рим дуго био политички, војно, економски, културно и социјални центар свих збивања, неки осуђени епископи из других цркава, су по питању дисциплинских мера и њиховог свргавања, затраживали помоћ пре свега од Рима, као некога ко би имао ауторитет и моћ да помогне угроженим лицима, која су доживела своје свргнуће као неправедан поступак. Притом, треба имати у виду да су остали (не сви), патријарси гледали благонаклоно на ову појаву и евентуално заступнишво Рима, према лицима која би затражила помоћ. Захваљујући политичкој и војној моћи, Рим је успео својевремено да издејствује само почасно поштовање, које па опет ни по којој основи није заступљено у Светом Писму.
Дакле, привилегија Рима да има част поштовања као првог, нема никавог јеванђеоског основа нити може имати. Јер су сви једно у Господу и сви су многи у Господу.
Строго посматрајући каноне цркве, као праксу црквено правног деловања и примене црквеног права, није могуће да једна црква било ког помесног постојања и деловања, може самоиницијативно да донесе било какву валидну одлуку без саборског деловања, које мора да буде у потпуном сагласју јединствене цркве, простим преиначењем било које одлуке неке помесне црквеи одбрења верног народа.
Зато је неприхватљив текст и објашњење да „све апелације главним катедрама третиране су увек на саборски начин. Апелације римском епископу које су долазиле са Истока изражавале су кинонију Цркве, али епископ Рима није имао канонску власт над источним Црквама.“ Зашто овај текст није прихватљив? Из простог разлога, зато што ни једна одлука једне помесне цркве, која је у супротности са одлуком друге помесне цркве, не може бити саборска и одлучујућа, јер свака донешена одлука, која је у сукобу са другом донешеном одлуком друге помесне цркве, није саборна. Што значи, ако једна помесна црква донесе одлуку о расчињењу неког свештенослужитења, његово помиловање неће важити ако по том питању расчињења, друга помесна црква донесе одлуку да се свештенослужитељ не може расчинити, јер ни једна црква не може имати примат и искључивост примене своје одлуке.
Наставиће се…
Аутор: Ипођакон Душан Миљковић
[1] 4. канон Првог васељенског сабора (Никеја, 325): „Епископ свакако треба да се поставља од свих епископа провинције. Ако, пак, то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица /епископа/ саберу на једном месту, а одсутни нека дају писмени пристанак. Тада нека се приступи рукоположењу. Потврда (kyros) тог догађаја припада митрополиту у свакој провинцији“. Уп. такође 1. апостолски канон: „Епископа нека хиротонишу двојица или тројица епископа“.
[2] Доносимо једно писмо у преводу, као смиреног епископа пуног вере у Господа који не истиче никакав примат епископата и жељу за владањем. Напротив пун духа вере у Господа, држећи се Јеванђеља, он моли народ верни да се добро пази од неверја и самопонашања у тој истој вери. У Писму народу, Кипријан браћи из народа жели здравље: „Знам по себи, љубљена браћо моја, како тугујете и тугујете због пада наше браће, јер и ја са вама тугујем, као што тугујем за сваким, добро осећајући речи блаженопочившег Апостола. „Ко се онесвести“, каже, „а не онесвести се?“ Кто соблазнаетса, а ја се не љутим?» (2 Кор. 11, 29), (односно „Ко ослаби и ја да не ослабим? Ко се саблазни и ја да се не распалим?“ превод, Вук Караџић! )Такође је приметио у својој Посланици: „Ако страда један уд, са њим ће страдати сви удови, ако се један уд прослави, с њим ће се радовати сви удови“ (1. Кор. 12, 26). Дакле, саосећам са њима и изражавам саучешће за нашу браћу која нису одолела притиску прогона и падом повукла део наше деце: својим ранама нанели су бол и нама. Божанска милост може да их исцели, али у исто време, мислим, не треба журити, ништа не чинити немарно и брзоплето, да неопрезним вређањем мира не би још више навукли гнев увређеног Господа. Блажени мученици су се писмено залагали за неке, тражећи да размотримо њихове жеље када нам Господ подари мир; онда ће по нашем повратку у Цркву све бити испитано у вашем присуству и по вашем суду; У међувремену, чујем да неки презвитери, не сећам се Јеванђеља, не обраћам пажњу на оно што су нам писали мученици, са непоштовањем свештене службе епископа и његове катедре, који су већ ступили у заједницу са палим, помолите се за њих и научите их Евхаристији, како је требало до тога доћи редом. Јер ако се и за мале злочине учињене не против Господа у одређено време тражи покајање, исповедање, с обзиром на живот покајника, и нико не може да ступи у причешће пред рукама епископа и свештенства. На њега су наметнуте, тим више, са овим најтежим и најекстремнијим злочинима, све треба чинити пажљиво и промишљено, по учењу Господњем. И ђакони су морали на то да подсећају ђаконе, да би поверене им овце окрепили и божанским учењем их упутили на пут жељеног спасења; а народ наш, као што знам, смеран и плашљив: пали би се будно бринули о задовољству и умилостивљењу Божијем, да их неки пријатни презвитери нису преварили. Дакле, ти бар свакога водиш и својим саветима и поукама подеси пале душе да се повинују Божанским заповестима. Нека нико превремено не ишчупа незреле плодове, нека своју лађу потресну и излупану таласима не повери поново мору, а да је претходно пажљиво не поправи, нека нико не покупи и не обуче поцепану хаљину, све док је, вешто не поправљену, предаје му га поправљени мајстор. Молим их, нека стрпљиво слушају наше савете и чекају наш повратак; и када ми, милошћу Божијом, дођемо к вама, на сазив многих саархијереја, у присуству исповедника и по вашем мишљењу, биће могуће, примењујући Божанско учење, размотрити писма св. блажени мученици и њихове жеље. О томе је писао писма свештенству и мученицима и исповедницима, и упутио вас да прочитате и та писма. Желим вам, најдража и најжељнија браћо, да увек будете здрави у Господу и да нас се сећате. Опростите.“
[3] Први васељенски сабор (Никеја, 325), канон 4. и канон 6: „Ако неко постане епископ без сагласности митрополита, Велики Сабор одлучује да такав не буде епископ.“
[4] др Никодим Милаш, Правила Православне Цркве са тумачењима, Нови Сад, 1894. стр. 178.
[5] Исто, стр. 180.
[6] Исто, стр.183.
