Логор Плав: ЗАБОРАВЉЕНИ АЛБАНСКИ ЛОГОР ЗА СРПСКЕ ЦИВИЛЕ, ЖЕНЕ, ДЈЕЦУ И СТАРЦЕ

4. јула 1941. у Плаву, на сјевероистоку Црне Горе албански балисти и вулентари под надзором италијанских окупационих власти основали концентрациони логор. У овај казамат смрти су довођени православни Срби из околине Плава, процењује се преко 500 цивила, од којих највећим дијелом жене и дјеца. У самом логору је уморено преко 30 малишана млађи од 10 година.

Логор Плав је био једини логор на територији окупиране Црне Горе у Другом свјетском рату за жене и дјецу. У њему су албански балисти утамничили искључиво цивиле, а највећим дијелом били су то жене, дјеца и старчад.

Сам логор је основан почетком јула мјесеца 1941. године и то у приватној вишеспратној кући породице Вукоте Џудовића. Касније су албански балисти уз помоћ вулнетара и по другим кућама у Плаву правили затворе, што је од саме варочице направило систем казамата.

С обзиром да се овај логор налазио под италијанском окупационом надлежношћу, то су након ужасних тортура над беспомоћним цивилима стражари замјењени са италијанским војницима.

Услови у логорима су били неподношљиви и застрашујући, који су били још страшнији због психо-физичких тортура од логорских чувара.

Плавски систем логора је затворен крајем 1942. године, када су логораши пребачени један дио у Пећ, а други у албански град Кавају. Трећи дио је успео да погбјегне. Кроз овај логор у Плаву је прошло најмање 500 Срба, иако поједини аутори и свједоци тврде да овај број је далеко већи.

Овај логор је више од осам деценија табу тема, не само у комунистичком режиму већ и и након 1991. године. Врло мало има литературе и документарних филмова о Плавском логору, свега двије књиге.

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Читава Црна Гора је у прољеће 1941. године потпала под Муслолинијеву зону одговорности гдје су италијанске фашистичке јединице биле задужене за контролу злочина и етничког чишћења, односно геноцида над Србима, које су организовано и систематски спроводили албански балисти и вулнетари.

Вулнетари су била нека врста добровољачке милиције, састављена углавном од Арбанаса са Косова и Метохије, али и сјеверних дијелова Албаније. Били квислинзи су под контролом италијанске окупационе команде. И Арбанаси и Италијани су имали гесло: „Ако хоћеш да убијеш један народ, прво му убиј дјецу!“

Већ 4. јула 1941. године вође локалних банди балиста и вулентара Шемсо, Ризо и Шабо Феровић су заузели вишеспратну кућу Вукоте Џудовића и ту је почело довођење невиних и ненаоружаних цивила: жена и дјеце. Мушкарци и младићи овог краја су већ били по шумама, јер се спремао устанак, а било је спорадичних борби герилаца са окупаторима.

Кућа Вукоте Џудовића (десно) у којој се налазио Плавски логор 1941 године

Плав је тако био концентрациони и једини логор за жене и дјецу у Црној Гори. Најбројније жртве овог стратишта била су дјеца. Окупатори су крваво гушили устанак и побуну српског народа у овом дијелу отаџбине… жене и дјеца су остале у својим домовима, а један дио цивила је побјегао у Васојевиће, други дио цивили из Рженице и Новшића је остао код неких Албанаца, својих комшија мислећи да ће тако да се спасу.

Међутим, када су дошли наоружани вулнетари, домаћини су “испарили”, а све избјеглице су их похапсили и одвели у Плав, тј. кућу Џудовића. Одмах је започело иживљавање и тортура над немоћним цивилима. Прије тога су сви опљачкани.

Иначе, како ова кућа Џудовића је брзо напуњена, албански балисти и вулентари су почели и у друге српске куће да затварају цивиле који нису били наоружани и тако је почео да функционише систем концетрационог логора у Плаву.  Породице су најчешће довођене са подручија Ржанице, Војног села, Плава, Ђуричке Ријеке, Брезојевице и Метеха…

СПИСАК ЛОГОРАША

Према процјенама Плавски логор је током Другог свјетског рата, имао преко 500 Срба заточеника, од чега је најмање 30-оро дјеце млађе од 13 година није преживјело, односно или су умирали од глади, болести, убијани…

  • Милка Кнежевић, преживела пакао логора
  • Марко В. Кнежевић, преживео пакао логора
  • Мирко В. Кнежевић, преживео пакао логора
  • Борислав В. Кнежевић, преживео пакао логора
  • Мирослав В. Кнежевић, убијен у логору
  • Перса В. Кнежевић, преживела пакао логора
  • Коса В. Кнежевић, убијена у логору
  • Вујадин Оташевић, преживео пакао логора

Савезни завод за статистику СФРЈ из Београда је крајем 1940-их година избројио да је у Плавском логору именом и презименом убијено или умрло 27-оро дјеце, али је овај списак накнадно допуњен са четири имена, тако да је остао податак да је 31 дијете уморено.

ИМЕНА УМОРЕНЕ ДЈЕЦЕ

РБ ПРЕИЗМЕ (ИМЕ ОЦА) ИМЕРОЂЕН-АМЈЕСТО
1 Лалевић (Радивоје) Милица1935Горња Ржаница
2 Нововић (Алекса) Радосава1940Горња Ржаница
3 Нововић (Арса) Милунка1937Горња Ржаница
4 Нововић (Јован) Милован1941Горња Ржаница
5 Нововић (Јован) Радунка1935Горња Ржаница
6 Нововић (Милорад) Драгица1941Горња Ржаница
7 Оташевић (Максим) Батрић1941Горња Ржаница
8 Оташевић (Максим) Драгица1939Горња Ржаница
9 Оташевић (Радомир) Божидар1939Горња Ржаница
10 Оташевић (Радимир) Милица1936Горња Ржаница
11 Оташевић (Миленко) Рада1940Горња Ржаница
12 Оташевић (Радуле) Радојица1939Горња Ржаница
13 Оташевић (Радуле) Станица1940Горња Ржаница
14 Попадић (Урош) Драгица1936Горња Ржаница
15 Попадић (Војислав) Митар1939Горња Ржаница
16 Кнежевић (Вучеља) Мирослав1939Новшиће
17 Кнежевић (Вучеља) Коса1941Новшиће
18 Јокић (Сена) Милијана1938Велика
19 Петровић (Радуле) Радомир1939Велика
20 Ђуричанин (Михајло) Богић1940Ђуричка Ријека
21 Ђуричанин (Радомир) Ратомир1941Ђуричка Ријека
22 Ђуричанин (Радомир) Станица1939Ђуричка Ријека
23 Турковић (Крста) Нада1940Војно Село
24 Љутић (Радивоје) Марко1941Војно Село
25 Љутић (Радоје) Станија1940Војно Село
26 Симоновић (Вукман) Миомир1941Војно Село
27 Дашић (Перо) Светимир1939Брезојевице
28 Ђуричанин (Марко) Жарко1939Ђуричка Ријека
29 Магделинић Т. БожоПлав
30 Симоновић (Вукман) Миомир1941Ђуричка Ријека
31 Нововић (Велимир) Драгослав1939Горња Ржаница

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Злотвори који су окрвавили своје руке до рамена и чија имена не смијемо заборавити су:

  1. Осман Растодер из Бихора, који је спалио и похарао многа српска села око Берана

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Као и у сваком другом логору, тако и у овом владала је нехигијена, логораши нису имали лекарску заштиту, а у првих седам дана жене и дјевојке су масовно силоване. Такође и храна им је била ријетко давана, што је довело до велике смртности од глади. Поред тога, о квалитету хране се није водило рачуна, па је то доводило да логораши умиру од болести.

Команда италијанске окупационе војске је увидјела да балисти и вулентари имају сурове методе, па су стражари брзо и замјењени са италијанским војницима. Тада је у самом логору почела контрола уласка, али није много доприњело да се услови побољшају.

Како су затвореници били у кућама, тако су собе биле тамнице, односно затвореници су били смјештени између голих зидова без намјештаја, столова и столица… били су на бетону. У самим собама је било пуно заточеника, што је опет довело да нико не може да се опружи… заправо логораши су били у чучећем положају згрчени.

Вашке су све врло брзо појавиле и сврабеж, као епидемија због нехигијене, односно јер логораши нису имали могућност да се купају.

Један клозет и то пољски био је ван куће, који је користило неколико стотина логораша.

Дјеца у логору су имала понекад излазак до зграде италијанске Магазе, гдје би ишли да просе храну од тамошњих војника. Неки војници су били сажаљиви и давали су им из својих порција. Али поред њих било је неколико муслимана, нпр. породица Реџепагић, који су долазили у логор и познаницима доносили оброке.

Насиље у Плавском логору је било брутално и свакодневно. Албански балисти и вулентари нису имали милости ни према дјеци већ су их све редом тукли и мучили. Десетине дјеце је умирало пред очима својих мајки тражећи воде и хране.

СВЈЕДОЧЕЊА

Вујадин Оташевић, један од преживјелих логораша, о Плавском логору казује овако:
– „Код улаза у логор налазила се пекара која је радила читав дан. Из пекаре се ширио мирис хљеба, па су дјеца излазила на балконе да га уздишу. То им је била једина храна!“.

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Плавски логор је неометано радио у току прве половине Другог свјетског рата, све до децембра 1942. године, када је један дио затвореника пребачен у Пећ, градић у Метохији под италијанском окупационом зоном, а други дио је пребачен у албански град Каваја, 35 км југо-западно од Тиране.

Процјењује се да је у њему преко 500 православних Срба, од чега 31 дјете именом и презименом познато, али је још десетине жена убијено или нестало. Нажалост, жртве Плавског логора никада нису изборојане.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Југославенски комунисти, послије 1945. године су забрањивали да се јавно причао злочинима над Србима, јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа, темељ на коме је сазидана социјалистичка Југославија. Чак и Покољ у Велици јула 1944. године био тема о којој се причало са шапатом, а тек о Плавском логору није се смело причати на глас никако, а камоли написати..

Својевремено је Мустафа Мемић издао књигу “Плав и Гусиње у прошлости”, гдје је он посветио добар дио дешавањима из Другог свјетског рата у овом крају, али занимљиво ниједна реченица није посвећена Плавском логору… као да није ни постојао.

Тек 70 година по завршетку ратних операција у Црној Гори, организован је један Округли сто у селу Велика крајем јула 2014. године, гдје је највећи дио био усмјерен на Велички покољ, али први пут се десило да се тада јавно проговорило о Плавском логору и његовим мученицима.

И поред свега српски мученици из Плавског логора ни до данас нијесу добили никакво спомен обиљежје у Црној Гори, ни спомен-плочу која би свједочила о том ужасу који су били подвргнути цивили односно жене и дјеца.

Једино ко је отргао од заборава Плавске мученике јесте Епархија будимљанско-никшићка СПЦ која је Плавске мученике канонизовала заједно са величким и горњо-полимским мученицима из Другог свјетског рата.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Ријетка су штива на ову тему Плавског логора који је постојао током Другог свјетског рата. Чак ни један документарни филм није урађен више од седам деценија.

Др Марко Кнежевић је објавио септембра 2019. године књигу “Муринско Полимље”, у коме се доста говори о ужасима Плавског логора и страдању српских цивила… јер су и његови ближњи били страдалници тог казамата.

Поред Кнежевића и др Вујадин Оташевић је годину дана раније тј. јуна 2019. промовисао у муринском Дому културе своју књигу “Пакао заливен дјечијим сузама”, јер је он један од оних који су преживјели тамничење у Плаву, а поред тога већи део његове породице је ту убијен, што он детаљно наводи у књизи. Оно што је занимљиво у Оташевићевим штиву, што он није прећуткивао имена зликоваца који су чинили злодјела, већ их све поименце наводи.

Извор: zlocininadsrbima.com

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!