Људска цивилизација на раскршћу

Пре подоста година, док бејах нешто памтљивији но данас, чух за расправицу двојице онда познатих новинара, једнога домаћег и једнога страног, током које наш човек пита због чега се по белом свету свашта измишља и пише о Србима, а странац му одговара да се тамо, на страни, ништа не измишља, они само преносе оно што се о Србима пише у Србији.

Присетих се тога кад ми, пре неки дан, један редован читач културно-уметностно-научног додатка београдске „Политике“ утрапи лист од 22. јула ове године, на чијој нас је целој страни Виктор Јерофејев, Рус, подучавао „Како уништити познате личности“. Да би цела „школа“ била уверљивија, на самом крају овога како за кога (не)корисног предавања (нимало културног, још мање научног, уметносног тек толико што, као најспоредније, помиње две даме, једну филмовну, једну певачку) пише да је „текст објављен у Франкфуртер алгемајне цајтунгу„, те да је преведен са руског – без назнаке где је и када (и да ли је) објављен у Русији.

Ово „заграђено“ питање постављено је због Викторовог „сазнања“ да „читава земља (Русија – ИП) врви од доушника. Они себе сматрају патриотима, пријављују све оне који су се на овај или онај начин изјаснили против рата у Украјини“.

Да се таква оцена не би свела на рекла-казала, Виктор је поменуо извесну глумицу Лију Ахиџакову која је у совјетско време снимала „култне лирске филмове“, а данас – „та малена храбра жена није се уплашила да иступи против режима што негује диктаторска овлашћења и почетком рата изјаснила се против руске агресије“.

Како неко не би помислио да је Лија сама, у причу је уведена и „главна певачица Русије, Ала Пугачова, коју је доушник оптужио за подршку украјинске војске“. Добро, у културној рубрици није на одмет и мало неписмености – ово је требало да буде подршка украјинској војсци, макар и с извесном задршком – Ала је то учинила са безбедне удаљености, пошто је стигла у Израел.

Сазнаје се, даље, да пријављивача поменутих дама мрзи „читава либерална интелигенција… на интернету га псују на сав глас“, а да је руско „цивилизовано друштво… што се размилело по разним земљама“, као и оно „које у домовини живи у унутрашњој емиграцији, монструозно револтирано прљавом бујицом политичких пријава“ чији се „канализациони… садржај излио и разлио читавом земљом“.

У таквим условима, „власт је из године у годину, стежући узде, уништавала протестни покрет“, док је „деловање опозиције… био задоцнели одговор на насиље власти“ намерне да „колективну свест земље своди на јединствени идеолошки именитељ – ко није са нама, он је против нас… Искорењивање било ког облика друкчијег размишљања… води се под паролом борбе против русофобије, за митолошки руски свет… Присуствујемо несумњивој деградацији моралних квалитета народних маса које су заволеле садашњу пропаганду и њене ужитке“.

Има ли све то у виду, нарочито унижење „моралних квалитета народних маса“ којима одговара постојеће стање у Русији, али и понешто од онога чиме прати своје цитатно умовање, Виктор Јерофејев ће се још досетити да „историја руске државе не пролази узалуд. Она нам је на тацни донела како савремену власт, тако и савремени народ. Руски покрет отпора заправо је пропустио еволуцију народа или је једноставно због својих утопија одустао од њене анализе. Добили смо оно што смо заслужили“, а што је „и теже од излаза из садашње војне апокалипсе“.

Занемаримо ли „другорусијанско“ Викторово размишљање написано за антируске потребе западне фашикратије, немачке пре свега, оне за коју је Фјодор Михајлович (1821-1881), на годину-две по немачком уједињењу, записао да су „за­не­се­ност, охо­лост и бескрај­на вера у своју неограничену моћ опили све Немце, народ који је ретко побеђивао али који је, за дивно чу­до, био че­сто побеђи­ван“, те да се у њима „нису појавили само по­нос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на чи­та­ву Европу“, смисао онога што је „Политика“ понудила у реченом културно-уметносно-научном прилогу, своди се на следеће:

– Руски патриоти су сви „који су се на овај или онај начин изјаснили против рата у Украјини“ и „против руске агресије“;

– Режим у Русији „негује диктаторска овлашћења“;

– Под цивилизованим руским друштвом сматра се само оно „што се размилело по разним земљама… (и) које у домовини живи у унутрашњој емиграцији“;

– Власт уништава „протестни покрет“ стежући „узде“;

– Морални квалитет руског народа деградиран је, будући да је искорењен „било који облик друкчијег размишљања“ од онога која је „колективну свест почела да своди на јединствени идеолошки именитељ“ и тако „сатре опозицију“;

– Руски свет је митолошка категорија.

Не зна се да ли Виктора треба сматрати „цивилизованим другом“ размилелим по разној земљи или из унутрашње емиграције, али је извесно да је без објашњења оставио сваку од изречених тврдњи. Друкчије није ни могло бити јер да јесте, он би знао да, у одсуству писмености, мит настаје и постоји ис­кључиво зарад преношења одређеног знања на нивоу најуопште­ни­јег. Ако се то знање тумачи буквално, онда од мита остаје само бајка.

За оне који мит тумаче према његовом стварном смислу, наро­чито у свету који је предуго живео без писаних трагова – као што је то случај са Србима (а Руси су србско племе) – јасно је да он, мит, постоји као чувар народне традиције, он из нараштаја у нараштај преноси народно предање о значајним догађајима и личностима из даље и ближе прошлости, подржава националну и моралну свест, велича и подстиче издржљивост, храброст, витештво, веру у победу вечне правде над свим облицима насиља.

Има ли се то у виду, а у било ком културно-уметносно-научном кругу, чак и „Политикином“, то би се морало знати, онда се оним што је написано о патриотама, агресији, мировњаштву и „протестантизму“ у руском страдању, „цивилизованим“ побегуљама, наводној деградацији моралног квалитета руског народа (који је већ представљен као „народне масе“, сав народ, уз нешто изузетака, такорећи) и сатирању опозиције – али не опозиције постојећој власти, већ опозиције народу из чијега су крила израсли, а коме, по сопстве­ном избору, више не припадају –, на недвосмислен начин исказује да и аутор таквих „мисли“ и они који су те „мисли“ ставили на увид јавности, отпадништво од сопственог националног бића и његове духовности сматрају цивилизацијским и моралним чином!

Кад је већ тако, за београдску „Политику“ цивилизацијски је и морални грех помињати:

– Руски свет – Русију „у којој живе људи различитих националности, вероисповести и убеђења, које обједињава иста историја и заједничка будућност, грађане Русије који живе широм света, емигранте из Русије и њихове потомке, као и грађане других држава који говоре руски, као и све оне који су заинтересовани за Русију, заједништво, друштвену и културну хармонију“;

– Положај рускога народа у Украјини (за коју се чак и неким западним круговима знало да обнавља нацизам), по­себ­но у областима претежно настањеним руским живљем, у чију је фи­зичку одбрану Руска Федерација морала отворено стати, „како би осигурала заштиту њихових интереса и очување њиховог руског културног идентитета“.

Оставимо ли Виктора Јерофејева мало по страни, макар само због тога да не би испало како поред својих брига бринемо и руске, „Политикин“ покушај да истиха, „да се Власи не досете“, укаже на сличне или, можда, још „неравноправније“ прилике у којима делује „демократска опозиција“ у Србији, „утрчава на терен“ већ скоро заборављени митинг Српског покрета обмане од марта 1992. године. После се митингашки предводник хвалио како је „велики подвиг што се… после она­квог застрашивања… окупило оноли­ко десетина хиљада људи“, а за главног тадашњег демократу била је то „прекретница у политичком жи­во­ту Србије“; не само што је поменуто застрашивање „кршење једног од основ­них људских права“, због чега ће судовима бити поднесене „тужбе против оних који су плашили народ и клеветали организаторе митинга“, већ је све то протумачио као уверење да ће „власт убудуће опозицију морати да при­хва­ти као конкурента и партнера у налажењу излаза из кризе“.

Да ли партнер или конкурент, питање је сад.

Ако би опозиција била партнер – излаз из било које кризе лакше би се и брже нашао, а ако би она у томе била конкурент постојећој вла­сти, свака криза макар колико била озбиљна или безазлена, само би се продубљивала – искључиво трудом самопризнатог „конкурента“.

Таман толико да би бечки лист Стандард, један од оних који преписују оно што се пише по Србији, врло заинтересован за про­мене у Србији (до којих митингом није дошло), могао записати да се „оваква прилика неће ускоро указати: Србија је на међународ­ном плану прикована за стуб срама, а код куће влада привредни, кул­турни и морални хаос“, због чега је „природно да, у таквим око­лностима, грађани траже промену власти“.

Пароле ондашњег „покретног“ митинга проглашене су тако грађанским захтевима за промену власти, а цела „Политикина“ културно-уметносно-научна страна (цитирана тек у неким отворено антируским појединостима) стварни је подстицај бројним приврженицима западних антицивилизацијских тековина, у Србији познатих као „другосрбијанци“, да наставе са својим насилним а наводно противнасилним протестима; можда ће заслужити целу страну у неком тамо цајтунгу – ако већ и нису.

Само непоправљиве наивчине могле би помислити да ће београдска „Политика“, то некад гласило уџбеничкога духа, своја размишљања о (неко­рис­ним) протестима у Србији заменити иницијативом за стварање озбиљног србског националног покрета на нестраначким основама, покрета који се не би морао регистровати као политичка групација, већ би само координисао будуће деловање свих оних који себе сматрају националистима. Прва и основна обавеза свих који се укључе и тај покрет била би да забораве на своје страначко „порекло“ и на своје раније страначке пароле и страначку фразеологију, а руковод­ство замишљеног покрета морало би своје деловање започети по­зивом Скупштини Србије (која је, сада, у суштини, скупштина стра­начких послушника а не оно које јој званично следује: Народна), Председнику Републике, Влади и руководствима свих политичких странака које су себи приграбиле право да одлучују о судбини србског народа и државе Србије, свим србским духовним, културним и научним институцијама, свим Србима и свим њихо­вим умним представницима, Србском свету макар колико тај склоп, народносни или језички, некоме не био по вољи:

– да се замисле над оним што је србски народ довело на праг беде и безнађа, с изгледима да му се затре сваки траг о по­сто­јању;

– да се освесте пред силама мржње које су се устремиле на саме темеље србског националног бића и да покушају спасти ба­рем нешто од онога што се још спасти може;

– да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних суко­ба и спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уложе у једино важан посао спасавања националног идентитета;

– да нађу један заједнички минимум србских националних ин­тереса око којег би се све србске странке и сви србски људи – сав Србски свет  или, ако то некоме може лепше звучати: Србски род –, могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека сре­ћ­нија времена.

Упркос томе што свака од постојећих политичких групација (странака, партија, покрета…) у Србији уверена једино у своју на­ци­оналну „правоверност“, свима осталим „признаје“ једино да су несрбске, антисрбске, издајничке, и слично, али треба покушати.

Бар да се види са ким се и са којим слојем србскога становништва може рачунати у пратећим србским на­ционалним невољама.

У условима у којима се свет са цивилизацијског зачеља, ду­ховно јалов, намеран да Србима, творцима људске цивилизације, дође главе, у наивном уве­рењу да је томе дошло време, упустио у окршај и са Ру­сима, тим највећим србским племеном.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!