Жена пред којом ће Рио Тинто пасти
Љиља је сељанка, песникиња и револуционарка пред којом ће Рио Тинто пасти
Већ смо писали о Љиљани Браловић, мајци двоје деце, сељанки из Прањана која је са својим народом устала спремна на одлучну борбу против компаније Рио Тинто. Љиљана је пољопривредница, песникиња и чланица удружења књижевника. Она израста у симбол отпора распродаји нашег природног богатства, будности оног дела становништва којем је још увек стало до колективног добра, али она је жена која са својом породицом чува онај најлепши део наше историје и традиције.
Као и сваки човек, који се данас човеком сматрати може, она држи до свог достојанства, става и не дозвољава никакво наметање и условљавање од стране оних који себе сматрају некаквим моћницима који су новцем и силом навикли да отимају све што спада у њихову интересну зону. Љиљана је део старе школе мишљења када су част и честитост биле речи од посебне важности.
То су одувек биле мете тих бескрупулозних људи, јер се безличним бићима и смесом меси, гована и костију много лакше манипулише и ваја него челичним карактером.
Љиљана живи и ради на породичном имању, испраћа и дочекује децу и њихове пријатеље желећи да представи своје Прањане у најлепшем светлу. Ту су Браловићи од 1834. године, на истом месту и преживели су многе окупаторе и војске које су покушале да присвоје оно што им по правди и судбини не припада. Нису успели Турци, Немци, Бугари… Неће ни Рио Тинто потпомогнут домаћим политикантима који бране интересе корпорација упркос уставној обавези да раде у интересу народа и државе Србије.
Много пута је овај народ веровао својим властима, а ретко када се догодило да баш због те лаковере нису били издати од стране истих тих ситних душа које историја памти као велике државнике. Народ је увек из голог очаја морао да изнедри некога из сопствених редова како би се ослободио малтретирања и намета оних којима људски животи представљају само бројеве у “стручним” анализама.
Љиљана није Карађорђе, нити Давид који уходи Голијата. Није митско биће. Она је храбра и виспрена жена која ужива у животу и раду на свом селу, међу својим комшијама и која жели да сачува ово мало преостале српске домаћинске душе.
Недавно је о њој снимљена и једна епизода серијала Да сам ја неко, чувене новинарке Раде Ђурић. Свако ко је погледао емисију, уколико је сачувао иоле срца и памети, тешко је могао да суздржи сузу. Емисија није одисала тужним тоном, већ Љиљанином непоколебљивом енергијом, поносом и чврстим обећањем да се планови Рио Тинта у Србији неће остварити.
А шта на њену борбу каже њен син Милан, који већ годинама ради у Кини, покушавајући да испуни неке другачије животне амбиције и прикупи непоновљива животна искуства које пружа живот у Азији. Он је на свом Фејсбук профилу објавио кратак текст о борби своје мајке, породице и комшија против рударског гиганта коме је до Србије стало као и сваком окупатору кроз историју. Преносимо објаву у целости.
Кад нађете једну искрену сељанку да вам објасни шта се дешава, и ко смо ми, јер неписмени идиоти воде нашу државу, па вам ништа није јасно…
Ко су спрски сељаци?
Помодарска елита користи реч “сељак” као погрдан назив за своје суграђане који већ вековима хране нашу земљу, боре се у ратовима, ослобађају је од окупатора, и дижу је на ноге после ратова. Не боје се ни једне власти, окупатора или корпорације која их види као претњу.
Ко је Љиљана Браловић?
Српска сељанка, песникиња, револуционарка, члан удружења књижевника, и моја мајка! Рођена и одрасла у Прањанима, цео живот ради, пише и ствара на све могуће начине, бори се против јадника и идиота који продају веру, историју и све што имају зарад бедне, тренутне добити.
Шта је Рио Тинто?
Интернационала корумпирана корпорација која живи од туђе беде, ништа им није свето, руше свете пећине, финансирају грађанске ратове, подмићују говнаре попут оних који воде Србију да би дошли до својих циљева који су базирани искључиво на финансијској добити. Почев од грађанског рата у Папуа Новој Гвинеји преко уништавања светих пећина Абориџина па до Пандориних папира који садрже доказе о подмићивању моћника зарад осигурања добити, само негативне чињенице окружују екоцидну компанију.
Ко води Србију?
Вековни утицаји разчичитих страна изазвали су укорењену подељеност у српском друштву, па се већ деценијама од ослобођења на власти смењује шљам и талог српског друштва. Ни један домаћин и интелектуалац неће да уђе у политику јер зна ко је са друге стране и да је ту јер му је неко платио или обећао нешто туђе.
Ко сам ја?
Моје име је Милан Браловић, моја породица се доселила у Прањане 1836. године. Ја сам сељак из Прањана, на шта сам поносан и што ми је донело предности које су ме довеле где јесам. Одрастао сам у Прањанима и ту ћу да се вратим и умрем као и сви моји преци. Живим и школујем се у Народној Републици Кини, власник сам интернационалне компаније која се бави производњом и прометом прехрамбених производа и све моје знање директно или индиректно потиче из Прањана. То што тренутно не живим тамо не чини ме ништа мање Прањанцем као ни моје расељене пријатеље и породицу у Паризу, Сарајеву, Бечу, Канарским Острвима, Чикагу, Мелбурну, Пекингу, Хонг Конгу, Лондону итд, то је наша дедовина и ми знамо да је не дамо!
Шта Кина ради са издајницима?
Већина види Кину по томе што виде у западним медијима, но Кина је друга економија у свету и ту је само зато што води про кинеску политику, што значи ако сте корумпирани плаћеник, који зарад своје добити штети заједници која вам је поверена, награда је метак.
Шта ће бити са Прањанима и рудником?
Прањани и Прањанци ће остати где су већ вековима, нема непријатеља који је ту опстао па неће ни Рио Тинто! А наши издајници? Они ће к’о Чаушеску, свако добити шта заслужује, а ми ћемо и даље да носимо шајкаче и пијемо ракију док чекамо неке нове борбе да бранимо дедовину.
ПС: Вучићу Педеру.
Из приложеног се види да министарка Зорана Михајловић, премијерка Ана Брнабић и Александар Вучић пред собом имају две опције. Да уђу у отворени, оружани сукоб са сопственим народом или да признају шта је до сада договорено са Рио Тинтом, ко нас по том питању притиска и коме то они полажу рачуне. Они бирају вештачки трећи пут поплочан лажима, називајући борце за очување природне средине псеудоеколозима.
Овај режим опстаје на народној неслози и поделама, а свесно нас све дубље гурају у то стање јер они имају организовану групу, од 700.000 тастера са секташком књижицом, који за ситне или наизглед крупне привилегије продају своје сународнике, националне и државне интересе као да сутра не постоји. Имитирају демократију и са 25 одсто владају над свима нама, неорганизованима, подељенима и посвађанима. Неке ствари попут воде и ваздуха су нам свима заједничке теме, тачке спајања и ту не би смело да долази до размимоилажења. Не смеју нам одузети Србију, никада!
Највећи непријатељ овог народа је он сам. Његова летаргија, апатичност, окренутост искључиво ка свом “микро космосу” у којем ни не проваљујемо како га овај стваран свет полако претвара у црну рупу. Велику улогу играју и медији, који селектују теме на којима они желе ангажовање, акцију и реакцију, а од недавно су почели да отворено подржавају разлику између пожељне и непожељне дискриминације. Признати лекари и професори преко ноћи су постали псеудодоктори, школовани и академски образовани историчари псеудоисторичари, а недавно је коначно озваничена и етикета псеудоеколога.
Медији су се обрукали много пута од када ја ходам овом планетом, али оволика количина једноумља за мене је незапамћена. Наводно објективни медији не дозвољавају друго мишљење на оним темама за које сматрају да је друго мишљење сувишно и да смета некаквој агенди. Пронашли су се и опозициони и режимски медији, сатиричари и репортери, Барбара и Кесић постали су једно, а већ на следећој теми враћају нас на стару препандемијску поделу. Отворено исмевају половину нације називајући их различитим називима, а заправо откривајући своје право лице. Уколико се људи не одупру од таквог наратива и не схвате да је у солидарности наш спас и да то није вредност извитопирене идеје комунизма, већ пре свега људска вредност без које једна заједница фактички и не постоји.
Уколико се то не догоди, јако брзо, нема спаса ни за Прањанце ни за долину Јадра нити за било кога у Србији ко се побуни у име здраве памети. У том случају, те људе не чека достојанствен живот већ часна смрт. Ако смо спремни да се одричемо свога брата или сестре онда једноставно никада нисмо ни заслуживали боље и жали боже оноликих живота наших предака у свим ратовима за слободу.
Данас морамо устати за угрожена права сваког појединца да би нам свима било боље сутра. Не окрећите главу и своје личне илузије и заблуде у неком тренутку ставите ад акта зарад некога ко живи ту поред тебе, а заправо зарад нечега што се тиче свих нас. Свесност да себичност, егоизам и потенцирање искључиво индивидуалне свести без колективног осећања води нас директно у провалију. Већ смо дозволили најзагађенији ваздух на свету, док смо се окренули неко је стрпао реке у цеви и наставља да ради под велом тајни, а следеће су литијумске бушотине које нам у перспективи доносе милијарде и летеће аутомобиле. Врло бедан виц из репертоара златно доба модерне Србије.
Извор: Луфтика.рс
