Porodica i škola

Lečenje od preterane razonode

Foto: Shutterstock

Kao i svaki parohijski sveštenik stalno imam prilike da vidim suze roditelja zbog toga što dete gubi sebe, gubi prijatelje, ništa ne želi: ni da uči, ni da radi. Ne bih želeo nikoga da plašim, ali koristim priliku i pozivam roditelje da sa svom ozbiljnošću i odgovornošću shvate ovaj problem, jer on ima tendenciju samo ka zaoštravanju i pogoršavanju.

Akutnost pitanja

Obično se ljudi po savet u vezi s zavisnošću deteta, nije važno kojom tačno, obraćaju prekasno – decom se treba baviti dok su mala. Treba dobro shvatiti da je za dete vrlo lako da dospe u zavisnost od bilo koje strasti – još uvek ima slabo razvijenu volju, nema životnog iskustva. Osim toga, deca su mnogo spremnija na rizik od odraslih, imaju veoma loš instinkt samozaštite i višestruko manji imunitet na slična iskušenja od odraslog. Osim toga, ako imamo u vidu najrasprostranjeniju zavisnost – od igre, igra je posebno svojstvena dečjem uzrastu, zato naša deca bivaju masovno zaražena upravo ovom vrstom zavisnosti.

Nažalost, zasad se zavisnost od igre zvanično ne smatra bolešću, iako lekari i stručnjaci u celom svetu zvone na uzbunu. Na primer, istraživanja vodećeg britanskog univerziteta Trent University su pokazala da 12% kontrolne grupe od 7.000 ljudi ima simptome zavisnosti od onlajn kompjuterskih igara. Stručnjaci smatraju da zavisnost od igara nastaje upravo zbog onlajn-igara, dakle, predstavlja jedan od oblika zavisnosti od interneta. Igrama koje izazivaju najjaču zavisnost najčešće se smatraju igre u mreži, posebno MMORPG. Poznati su slučajevi kad je preduga igra dovodila do fatalnih posledica. U nekim zemljama, na primer, Kini, Severnoj i Južnoj Koreji, već se na državnom nivou bave ovim problemom. Tamo se otvaraju medicinske ustanove i prave programi za lečenje i prevenciju zavisnosti od igre. U Engleskoj je na bazi rehabilitacionog centra Broadway Lodge otvoreno odeljenje, specijalizovno za rad s igromanima. Ministarstvo kulture i sporta Južne Koreje je napravilo specijalni program namenjen borbi protiv zavisnosti od igre, od koje pati preko dva miliona korisnika u zemlji. U Kini, gde je po analitičkim podacima oko 13% korisnika mreže zavisno od onlajn igara ili interneta, još od 2007. godine radi letnji rehabilitacioni kamp. Ministarstvo za informisanje i veze u Vijetnamu planira da uvede stroga ograničenja – provajderi i vlasnici kafića u kojima postoji mogućnost igranja moraće da blokiraju mogućnost igranja onlajn-igara od 10 uveče do 8 ujutru.

A u našem društvu je zasad, nažalost, odnos prema ovome izuzetno lakomislen. Roditelji obično zvone na uzbunu ako na primer, adolescent počinje da pije i da puši travu, ali obično ne vide ništa loše u tome što dane provodi ispred kompjutera: kažu, kad poraste naučiće i postaće potpuno normalan čovek. Zbog toga pažnju na problem obraćaju tek onda kad dete postane već sasvim neuračunljivo. Po pravilu, to se dešava u pubertetu kad je s njim najteže komunicirati – to su godine protesta i samodokazivanja. Ako se od malog deteta može sakriti kabel od kompjutera i sve držati pod kontrolom, kod pubertetlije to obično ne prolazi: on lako može da potre sve roditeljske zabrane.

Danas živimo u tržišnom društvu koje se ne brine apsolutno ni za šta drugo osim za ostvarivanje profita. Kompjuterske igre koje se proizvode rade upravo na principu «pecanja» na zavisnost: na primer, vezane su za neku modernu fantaziju, pretpostavljaju mnoštvo nivoa kako bi se čovek beskonačno igrao dobijajući stalno nove i nove osećaje od igre, menjajući uslove i povezujući sebe s junacima date igre. Proizvođači u kompletu s igrom nude paket programa sopstvenih scenarija za različite nivoe igre, pravljenje sopstvenih likova itd. Jednom rečju, problem je veoma velik i treba biti svestan koliko je ozbiljan.

Bolest i njena priroda

Bukvalno danas sam pitao poznanika – sveštenika koji je ranije imao lekarsku praksu: „Šta na ovu temu kažu lekari i zvanična medicina?“ Odgovorio mi je da u borbi protiv alkoholne i narkotičke zavisnosti medicina u najboljem slučaju omogućava da se postigne samo stabilna remisija: lekari pomažu čoveku da popravi telesnu stranu čisteći njegov organizam od prisustva psihotropnih preparata, ali samu bolest ne mogu da izleče. Zašto? Zato što se zapravo radi o duhovnoj bolesti i ako se čovek ne bori protiv ove strasti, ako ne leči svoju dušu duhovnim sredstvima, ova strast ga vrlo brzo napada novim snagama. Tako stoje stvari i sa svakom drugom strašću. Samo što u slučaju alkoholizma i narkomanije postoji psihofizička zavisnost hemijske prirode kad se čovek bez određenih preparata loše oseća, ne samo duševno, već i fizički, a novi oblici zavisnosti su čisto psihološki – čovek zavisi od novih osećaja i emocija. Zavisnost koju razmatramo ima više duhovnu, nego fizičku prirodu i u tome se sastoji glavna opasnost od nje! Ovde čovek nema, kao što je na primer, slučaj s alkoholom i drogom, neprijatne fizičke osećaje koji mogu da ga primoraju da se bori protiv bolesti. Jer, u slučaju koji razmatramo osim kratkovidosti i besanih noći, sve je u principu prijatno.

Ako se dete «upecalo» na igru ili na internet, naročito u pubertetu, biće veoma teško da se ono izvuče. Poznat je slučaj kad je 2005. godine kineska devojčica zbog višednevne neprekidne igre jednostavno umrla od iscrpljenosti i dehidriranosti. I u Rusiji je mladi par koji je više sati igrao kompjuterske igrice zatekao mrtvo svoje smrznuto malo dete koje su ostavili na balkonu. Vidite do koje mere čovek zaboravlja na svoju odgovornost! Droga kakva kompjuter može da postane, lišava čoveka razuma, odgovornosti i osećanja dužnosti.

Uzroci i faktori

Za mnogu decu je ulazak u internet jedan od načina prilagođavanja ovom okrutnom svetu, a često i bekstvo, odlazak od realnosti, kad u stvarnom životu ne uspevaju da se prilagode, kad imaju slabu komunikaciju, i kad se uopšte loše osećaju u duši. Ako se govori uopšteno, svaka zavisnost za čoveka predstavlja bekstvo u nepostojeći svet gde mu je udobno i gde nema problema.

Deca koja pate od kompjuterske zavisnosti verovatno se osećaju usamljenom, pate od nedostatka pažnje i razumevanja od strane bliskih ljudi, pre svega roditelja. A često roditelji sami posade mališana za kompjuter još od predškolskog uzrasta – tako nadoknađuju nedostatak opštenja sa svojim detetom: da im dete ne bi smetalo, da im ne bi dosađivalo pitanjima, mnogo ga je lakše posaditi za kompjuter ili televizor, uključiti neku zanimljivu igru. Mnogi čak ni ne osećaju rizik kojem podvrgavaju svoje čedo. Stručnjaci upozoravaju na to da se kompjuterska zavisnost stvara mnogo brže od svake truge tradicionalne zavisnosti: u proseku potrebno je najviše pola godine do godinu dana za pojavu kompjuterske zavisnosti. Jedan parohijanin mi se žalio da njegov sin ne želi ništa osim kompjutera. U razgovoru se ispostavilo da ni on ne može da živi bez kompjutera. Vrlo je važno da čovek sam ne upadne u ovo! Deca se uglavnom u svemu ugledaju na nas.

Kako stvoriti imunitet

Prvi i glavni uzrok dečjih oblika zavisnosti jesu problemi u komunikaciji s roditeljima. Uvek im savetujem: „Ne treba na tome štedeti vreme, treba komunicirati s detetom, nijedan kompjuter ne može vas da zameni. Izađite s njim napolje, idite negde na vikend, budite zajedno, igrajte fudbal, pročitajte zanimljivu knjigu, pogledajte film, pričajte o svemu tome – jednom rečju, budite svom detetu stariji drug!“

Da dete ne bi postalo zavisno ovo pitanje treba postaviti dok je dete malo. Na primer, moja deca uopšte ne igraju nikakve igre, čak ni na telefonu. Trudimo se da kupujemo telefone na kojima uopšte nema igara ili gde su vrlo primitivne, iako su s kompjuterom ipak upoznati pošto u školi imaju časove informatike. Ubeđen sam da što se kasnije čovek upozna s televizorom i kompjuterom, tim jači će biti njegov imunitet na sve vrste zavisnosti.

Vrlo ispravno postupaju uprave nekih škola i gimnazija, a znam da ima takvih, gde se na ulazu od đaka uzimaju telefoni – to se radi da se ne bi igrali na časovima. Osim toga, smatram da ako nema mogućnosti da se dete u potpunosti zaštiti od kompjutera i kompjuterskih igara, treba ga na vreme i na pravi način upoznati s kompjuterom kao s tehničkim instrumentom.

Trebalo bi od početka kod deteta stvoriti ispravne prioritete u vezi s ovim pitanjem: čovek može da nauči da radi na kompjuteru, može mu se pokazati kako je zgodan, koje zanimljive stvari se uz pomoć njega mogu raditi: projektovati, crtati, slikati, štampati, redigovati, mogu se koristiti specijalni programi, na primer, fotošop.

Zadatak roditelja je da ne žale vremena i snage da sve to krene normalnim tokom, tada će igre biti manje opasne po dete.

Šta da se radi ako je dete zavisno?

Pre svega, treba pojačati molitvu za dete, treba za njega moliti tako kao da pati od alkoholne ili narkotičke zavisnosti. Treba uzeti na sebe određeno molitveno pravilo i čitati ga svakodnevno. Vrlo je dobro kad se moli nekoliko ljudi istovremeno, može se zajedno čitati molitva po dogovoru.

Kao drugo, potrebna je lekarska pomoć. Treba naći dobrog psihologa, psihoterapeuta ili čak psihijatra. Roditelji treba da analiziraju kad su izgubili kontakt s detetom, zašto se udaljilo od njih, zašto traži podršku od virtuelnih prijatelja, spolja. I treba shvatiti i podržati dete – ono pre svega očekuje podršku od nas, od roditelja, od ljudi koji su mu najbliži!

Treće što treba učiniti jeste uzeti kompjuter pod strogu kontrolu. Dok još imamo roditeljsku vlast, a ova vlast nam pripada po pravu, bar dok naša deca ne napune 18 godina, odnosno, dok hranimo i oblačimo dete, dok plaćamo njegovo stanovanje i školovanje, treba da zahtevamo da poštuje pravila koja su prihvaćena u našoj porodici. I opštenje s kompjuterom (koji su mu takođe kupili roditelji) treba da ima stroge okvire. Odnosno, treba da odredimo u koje vreme dete uključuje kompjuter, koliko vremena na njemu provodi i šta s njim radi.

Ako se dete razbolelo, bez ograničenja se ne može, i ovde su potrebni roditeljsko strpljenje, ljubav, zahtevnost, doslednost i upornost u delovanju. Samo, ništa se ne sme zabranjivati, a da se zauzvrat ništa ne nudi – to je zakon svakog vaspitanja, inače će otuđenost samo rasti. Slobodno vreme deteta treba da bude ispunjeno raznoraznim korisnim zanimanjima: muzikom, crtanjem, sportovima, sekcijama i drugim. Sad takvih mogućnosti ima napretek, između ostalog, i za porodice s malim primanjima. U svakom kraju grda postoje besplatne državne studije, domovi dečjeg stvaralaštva. Glavno je da se dete izvede u realan životni prostor, u kojem postoji opštenje s prirodom, s prijateljima. To može da se odvija, na primer, u pohodima ili za vreme vikenda koje roditelji provode s decom: bez obzira da li rade s njima na vikendici ili prosto voze bicikl, pecaju, kupaju se ili idu u muzej, cirkus ili pozorište. Tako roditelji postaju, s jedne strane bliži svojoj deci, a s druge – odvlače ih od pogubne strasti.

Dete treba da oseća roditeljsku brigu, ljubav i želju da mu se pomogne. Ako se radi o adolescentu s njim treba razgovarati argumentovano, s posedovanjem potrebnih inforamcija. Ne može se jednostavno reći: «Znaš, to je loše, to je greh, to su demonske stvari,» treba s njim razgovarati kao odrasli s odraslim, a ne po pincipu: «Ja sam šef – ti si budala, moraš da me slušaš.» Deca obično slušaju roditelja kad vide da je to čovek koji nešto zna, koji ih voli, od autoriteta, koji može da obrazloži svoje mišljenje.

I naravno, vrlo je važno da do deteta dopre da treba da živi po pravilima koja su prihvaćena u porodici, da se kompjuter i televizor koriste samo u određeno vreme i u određenoj količini.

Što više govorimo o ovom problemu postaje jasnije da su dečje zavisnosti pre problem roditelja, a ne same dece. Zato što je zadatak roditelja da prate duhovno i fizičko zdravlje dece. U situaciji, na primer, kad malo dete ispadne kroz prozor, sudi se njegovim roditeljima. Naravno, tamo se uzimaju u obzir i nemar do kojeg je došlo, i slučajnosti, ali će svejedno doći do suđenja i roditeljima neće biti lako. Do punoletstva deteta odgovornost za njega snose roditelji, čak i po odredbama Krivičnog zakonika, a da ne govorimo o duhovnoj odgovornosti. Zadatak i odgovornost koji leže na roditeljima jeste da do određenog uzrasta pripreme dete za život odraslog čoveka, da prate s kim se druži, kakve filmove gleda, kakve knjige čita, da nešto zabranjuju. Jer, postoje neizbežne stvari koje ne treba dramatizovati i stvari koje su apsolutno nedopustive. Jednom rečju, treba stvoriti normalnu životnu sredinu za sina ili kćerku.

Treblo bi reći da se život ne uklapa u proste šeme i okvire, znamo da se dešavalo da lošim putem krenu deca čak i u porodici svetaca. Zašto? Zato što nije samo da roditelji utiču na dete, bez obzira koliko da su blagočestivi i verujući, već na njega često jako utiče okolina – ima stvari koje ne zavise od nas. Zato treba stalno da se molimo za dete – kod ucrkvljenog deteta koje za šta je dobro i šta je loše, prirodno, biće mnogo manje šanse da naiđu na ovaj problem. Treba da učinimo sve što od nas zavisi, pa neka bude – šta bude!

Još jedan vrlo važan momenat – učite decu da rade. To je odličan način da se dete uposli i vrlo dobra priprema za život, ali to treba činiti tako da nalazi radost u radu, a ne da ga doživljava kao neku robiju. Znam primere kad su čak i vrlo imućni ljudi zapošljavali decu-adolescente da obavljaju jednostavnije poslove kako bi mogli sami da zarade za igračke i razonodu. Tako će ostati manje vremena za kompjuterske igre i dete počinje da ceni stvari i zarađeni novac.

Želje

Sve o čemu smo govorili, naravno, funkcioniše, samo što je lako govoriti, ali nije tako lako ispuniti. Po rečima Amvrosija Optinskog: «Učiti to je kao kad se kamenje baca sa zvonika, a ispunjavati je kao kad se kamenje nosi na zvonik.» Prirodno, da bi se sve to učinilo čovek treba vrlo ozbiljno da se potrudi. Mislim da u ovom trudu roditelji ipak mogu da pronađu za sebe vrlo mnogo toga važnog i zanimljivog i nagrada će im biti lep kontakt s decom i radost od druženja s njima. Kad čovek razgovara s detetom pojavljuju se nove teme na koje može da razgovara, pritom čovek sam biva bogatiji: da bi se detetu nešto ispričalo treba naći neke informacije, jer ponekad deca postavljaju vrlo ozbiljna pitanja.

Svim našim roditeljima želim da žive zajedno s decom stvarnim, punim i radosnim životom u kojem nema mesta za surogate.

Autor: Sveštenik Pavle Gumerov

Sa ruskog Marina Todić

Izvor: pravoslavie.ru 

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!