Лазар Кујунџић, Четнички војвода издан од Шиптара који му је дао бесу
Лазар Кујунџић (1880 — Велика Хоча, 25. мај 1905), познат као Лазар Клемпа, био је четнички војвода у Старој Србији, јунак битке на Челопеку. Погинуо је у Великој Хочи певајући и пуцајући из запаљене куће, када га је издао Шиптар који му је пре тога дао бесу.
Лазар Кујунџић родио се пред Лазареву суботу 1880. године у призренском селу Ораховцу у Подрими. Основну школу завршио је у родном месту, а затим Богословско-учитељску школу у Призрену. Прве учитељске дане провео је у Призрену а затим је 1902. пребачен у Кичево.
Још од 1902. био је заговорник стварања српске четничке организације која би штитила српско становништво Пореча од насртаја чета ВМРО и муслиманских пљачкашких банди.
Након Илинденског устанка бацио се на посао организовања првих српских чета и револуционарних одбора. Новац за прву чету дала му је сликарка Надежда Петровић која је 1903. посетила пострадале крајеве носећи хуманитарну помоћ.
Том приликом се Кујунџић упознао са Саватијем Милошевићем и Војиславом Танкосићем. Њих тројица створили су Битољски четнички одбор и омогућили одметање прве српске чете Мицка Крстића у Поречу у сарадњи са Јованом Ћирковићем, секретаром Велешко-дебарске митрополије, и битољским наставником Алексом Јовановићем Коџом.
Иако добар организатор четничких одбора из којих је деловао под маском учитеља, није се задовољио организаторским радом, већ се у зиму 1905. пребацио у Србију решен да се врати као војвода.
Као четнички војвода борио се чувеној борби на Челопеку 29. априла 1905. када су четници разбили Турке, након чега се са осталим четама због бројних потера морао вратити у Србију.
Затим је са војводама Саватијем Милошевићем и Живоином Миловановићем прешао на Косово. Решен да стигне до Пореча по сваку цену, заједно са Саватијем Милошевићем кренуо је преко Косова и Подриме са намером да се након преласка ових области преко Шар планине пребаци до Пореча.
На Спасовдан је њихова чета осванула у Великој Хочи, где се јавио се на бесу свом пријатељу Албанцу. Арнаут Лања Укин их је примио у своју кулу а затим погазио дату реч и дозвао турску војску и остале Албанце.
Турски војници су опколили кућу у којој су се налазили српски четници. Пошто четници нису хтели да се предају, кућа је запаљена, Развила се борба у којој су четници пружили херојски отпор. Четници су узвраћали пуцањем и певали четничке песме.
Нико од четника (Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић, Живојин (Жика) Миловановић, Краста Коњушки из Коњуха, Таса Миленковић из Драјковца и Станиша Селић из Готовуше) није преживео борбу док су губици турске војске и наоружаних Албанаца биле велике.
Након погибије Кујунџића, његова мајка је позвана да препозна леш сина. Мајка је одбила да приђе лешу и уздржала емоције како не би угрозила родбину у околним селима.
Кости војводе Лазара су у мају 1936. пренесене из Призрена у Велику Хочу, када је предвиђено да се за Спасовдан убудуће држи Подримски сабор.
Лазар Кујунџић у књижевности
Херојска погибија Кујунџића и Милошевића инспирисала је Милана Ракића да напише песму На Газиместану, а чврсто држање мајке, Србина католика из Дубровника Ива Војновића да напише драму Лазарево васкрсење 1913.
Песник и ветеран четник Милосав Јелић је у Србијанском венцу једну песму посветио Лазаревој мајци: „Кујунџића мајка“. Песма је из његове збирке „Српски венац”.
Извори: Википедија, Српско наслеђе број 12, 1998. Расен
