Latinička „okupacija“ ćirilice je posledica srbohrvatstva u glavama srpskih lingvista
ZA POMOR ĆIRILICE NISU KRIVE TEHNIKA I TEHNOLOGIJA, NEGO SRBOHRVATSTVO U GLAVAMA LINGVISTA
U vreme prve Jugoslavije, jezik se zvao srpski, a ćirilica je bila i na ulicama i na grobljima
Pre raspada druge Jugoslavije neka profesorica srpskog jezika u penziji pisala je u Politici kako se pre proglašenja bratstva i jedinstva Srba i Hrvata znalo koje je naselje srpsko po ćiriličkim ispisima firmi na ulicama. Kad je srpsko ime jezika preimenovano u srpskohrvatsko, u njega je pored srpske ćirilice udenuta i hrvatska latinica. Proglašena je 1954. ravnopravnost latinice i ćirilice, upravo tim redosledom, iako je Srba bilo mnogo više nego Hrvata, a pre toga latinica u srpskom jeziku nije imala ni dana jezičkog staža. Po tom redosledu se moglo zaključiti koje pismo će biti favorizovano od strane države, i na kraju pobediti, jer dva konkurentna pisma u jednom jeziku ne postoje nigde drugde u svetu, pa ne mogu opstati ni kod Srba. Uskoro je trebalo otići na mesno groblje da bi se po pismu na spomenicima saznalo koji narod živi u tom naselju.
U vreme druge Jugoslavija, jezik se zvao srpskohrvatski, na ulicama je bila latinica,a ćirilica na grobljima
Srbija se izbavila iz po nju nesrećne Jugoslavije, srpski lingvisti su nerado vratili jeziku srpsko ime, ali i dalje putnik namernik samo po groblju može saznati koji narod živi u pripadajućem naselju.
A da li se moglo znati 1954. da tada proklamovana ravnopravnost pisama vodi srpskom jednoazbučju u hrvatskoj latinici?
Ne ukidati ćirilicu na prečac, nego čekati da se istroše ćirilički „strojevi“
Mogao je to znati mali broj ljudi, i to učesnici tadašnjeg Novosadskog književnog dogovora Srba i Hrvata. Tek kad je 2001. osnovano udruženje ĆIRILICA u Novom Sadu, mogla je i šira javnost saznati o pravom karakteru tog „dogovora“,obavljenog u Matici srpskoj, i to iz knjige mr Đorđa Janjatovića „Borba za ćirilicu“. Stanislav Vinaver je predlagao da se odmah pređe na latinicu, a Hrvati su predlagali da se na to ide postepeno. Pa evo diskusije hrvatskog profesora dr Josipa Hama:
„Ne radi se o tome da mi na prečac donesemo zaključak da se ukine jedno ili drugo pismo (preko Saveznog izvršnog vijeća ili drugačije), nego o tome da za to nađemo put, možda putem preporuka…S vremenom bi se išlo dalje u izjednačavanju ( dok se strojevi za jedno pismo, koji su sada u pogonu ne bi istrošili).“
Istrošili se samo ćirilički „strojevi“,i to svi istovremeno, pa završili na gomilama u opštinskim podrumima
Možda lingvisti nisu znali koji su „strojevi“ izdržljiviji, iako je i jedne i druge proizvodila ista firma „Slavko Rodić“ u Bugojnu. Ali je to znala Partija ( komunistička), pa je dojavila lingvistima pre nego što je „dogovor“ počeo 1954. na koje „strojeve“ treba računati. Da se ne bi dangubilo, ćiriličke pisaće mašine povučene su iz upotrebe i pre nego što su se istrošile. Jedno vreme one su se hladile u opštinskim podrumima, da viđene na otpadima ne bi kod Srba, slučajno, izazvale sumnju da se to oni možda prevode žedni preko vode. Istovremeno je Partija telefonirala komitetu u Bugojno da ćiriličke mašine nisu dovoljno izdržljive u odnosu na latiničke , pa treba prekinuti sa njihovom proizvodnjom.Naravno da je za srpske lingviste ćirilica ostala ravnopravna sa latinicom i bez ćiriličkih mašina!
Akademik Miro Vuksanović neistinito o ćiriličkim pisaćim mašinama, da bi sakrio jedno od državnih nasilja nad ćirilicom
Sasvim drugačije je na ovu stvar gledao veliki poklonik ćirilice, a u stvari fini dvoazbučnjak, akademik Miro Vuksanović tekstom u Novostima od 25.maj 2021.„Šta imamo u svom nasleđu“. Time je pritekao u pomoć lingvistima, kako bi se izvršio pritisak na vlast da stavi u skupštinsku proceduru njihov predlog zakona o jeziku i pismu, koji je u prethodne četiri godine čamio u nekoj državnoj ladici.
Akademik je hteo da kaže da je ćirilica nestala u Srbiji zato što u njoj nije bilo proizvođača ćiriličkih pisaćih mašina,nego je zavisila od uvoza i od domaćih proivođača na zapadu Jugoslavije, pa je zato došlo do „okupacije“ Srbije latinicom.
Izraz „okupacija“ latinicom prvi je upotrebio Dragoljub Zbiljić, dajući ovakav naslov svojoj knjizi iz daleke 2004. godine- SRPSKI JEZIK POD OKUPACIJOM LATINICE. Ali Vuksanović nije mogao pomenuti Zbiljića jer postoji nepisani zavet jezikoslovaca koji pečate sudbinu ćirilice da se potpuno ignorišu ne samo Zbiljić i njegovih 17 knjiga o problemu pisma u Srba, nego se ignoriše čak i udruženje ĆIRILICA Novi Sad, čiji je on bio prvi čovek od osnivanja 2001., pa sve do današnjeg dana. ĆIRILICU nije ignorisao samo prof. dr Miloš Kovačević, u tom smislu što se odazvao na poziv Zbiljića da primi neko priznanje povodom dve decenije njenog rada. Ja sam glasao protiv toga priznanja , jer se nikad nije izjasnio za jednoazbučje.
Skrivanje državnog nasilja nad ćirilicom
Akademik Vuksanović, kao i ostali lingvisti, skriva da je izvršeno državno nasilje nad ćirilicom i povlačenjem iz upotrebe ćiriličkih pisaćih mašina, uz istovremeni prestanak njihove proizvodnje. Po njemu, nije bilo povlačenja iz upotrebe ćiriličkih pisaćih mašina, nego ih prosto Srbija nije proizvodila , a proizvođači sa zapada Jugoslavije su prestali da ih isporučuju. To je teška neistina, jer kako se onda dogodilo da je njegov prijatelj obišao sve beogradske ispostave sekretarijata unutrašnjih poslova da bi tek u Ulici 29.novembra pronašao samo jednu ćiriličku pisaću mašinu, kojom je otkucana njegova lična karta, ako sve mašine nisu državnom odlukom povučene iz upotrebe. Iz tog iskustva Vuksanović zaključuje:
“…što kaže da je latinička “okupacija“ ćirilice došla kao posledica tehničke i tehnološke zavisnosti , da Srbija nije proizvodila pisaće mašine, da ih je uvozila sa zapada, i sad zapadu okrenuta, a ne sa istoka…“
Latinička „okupacija“ ćirilice nije posledica tehničke i tehnološke zavisnosti, nego je posledica srbohrvatstva u glavama srpskih lingvista.
Batrić Jovanović kao redak uzor Srbima
Možda bi se moglo i poverovati Vuksanoviću da je ćirilica stradala zato što su fabrike ćiriličkih pisaćih mašina bile daleko od Srbije, a uz to je još bio slab transport, da ćirilica nije stradala i u BiH, u kojoj je postojala fabrika “Slavko Rodić“ u Bugojnu. Moj stric Mitar Vidić radio je u opštini Derventa, pa mi je šapatom u najvećem poverenju rekao da je u podrumu video gomilu samo ćiriličkih pisaćih mašina. Deset godina kasnije u BiH (samostalna radnja Branka i Hamdije) nije bilo ni traga od ćirilice. Zapamtio sam da je samo časopis Istorija knjižnjvnosti ( ili tako nekako) naizmenično bio ćirilički i latinički (direktor današnji akademik Stanislav Tutnjević). Zbog toga je u Saveznoj skupštini Batrić Jovanović napao Mikulića i Pozderca, koji su ćutali kao zaliveni. Uskoro su se pojavile i ćiriličke table na na opštinama,komitetima SK i školama. Novine i TV naizmenično ćirilica i latinica, ali je bilo gotovo nezamislivo videti ćirilicu na vratima stanova. Razumeli Srbi da nije dobro imati posla sa njome.
Drugi akademici o pismu
Na sastanku održanom u Matici srpskoj dana 20.05.2010. ,kojeg su inicirala udruženja za odbranu ćirilice od Srba, a kojem je prisustvovao i budući akademik Miro Vuksanović, njen predsednik počivši akademik Čedomir Popov, do koga sam sedeo, ljutito je uperio kažiprst prema meni i rekao: „I vi se usuđujete reći da je manje Srbin onaj koji piše latinicom.Evo, ja ove beleške pišem naizmenično i ćirilicom i latinicom.“Zatim je dodao da Matica radi ono za šta je plaćena, kako je i ranije uvek bilo. I još reče da se upravo vratio iz Banja Luke, gde je osnovano Odjeljenje Matice srpske, a putovao je o svom trošku.Da nisam bio u gostima mogao sam mu odgovoriti da to što je osnovao u Banjoj Luci je isto što i „smućkaj pa prospi“.Tako je i bilo, jer je Republika Srpska pre tri godine odustala od ćirilice zakonom po kome tamo više niko nije obavezan da srpski jezik piše ćirilicom. Strani upravnik nad BiH je nerado dozvolio Srbima službenost (obaveznost) ćirilice , a pametni visokoškolovani Srbi to dobrovoljno odbaciše.
Naravno da mislim da je manje Srbin onaj koji srpski jezik piše latinicom, pa čak i da uopšte više nije Srbin ako zna da je ta latinica ne može biti istovremeno i srpska i opštenarodno i službeno pismo u susednoj državi Hrvatskoj,ali to nikad nisam javno rekao.
Kad mi je akademik pokazao beleške, zbilja sam video da je miksovao latinicu i ćirilicu, pa bi neobavešten čovek morao pomisliti i poverovati da su oba pisma „naša“, kad tako nešto čini akademik.
A može li bilo ko prosečne pameti poverovati da bilo ko u jednom tekstu naizmenično koristi i latinicu i ćirilicu? Ili je akademik bio prinuđen da to čini pred publikom zato što nije imao bolji argument u pravdanju gluposti da se jedan jezik piše na dva pisma, svestan da to vodi zameni svog nacionalnog pisma tuđim.
Desetak godina pre toga akademik Nikša Stipčević, ekretar Odjeljenja za jezik SANU, povodom „okupacije“ ćirilice latinicom, rekao je javno da „ne možemo mi protiv opšteg trenda“. Trend latinizacije prvenstveno stvaraju trgovci svojim natpisima na ulicama, pa je najpametnije da se lingviti ugledaju na trgovce, i tu tuđu latinicu pravopisom proglase srpskom.
Akademik Pavle Ivić rekao je pred stotinu ljudi u Kolarčevoj zadužbini da bi se odrekao i od ćirilice i od ekavice zarad sloge sa Hrvatima. Sloge više nema, ali ima hrvatske latinice u srpskom pravopisu, i to uz drsko obrazloženje da je ona ostatak iz jezičkog zajedništva Srba i Hrvata. Ono je zvanično počelo 1954.g.,Hrvati ga se nikad nisu držali, i odustali su od njega 1967g.Srpski lingvisti su pojurili u zamenjivanje srpske ćirilice jugoslovenskom (hrvatskom) latinicom, i držaće se „dogovora“ sve dok ne iščezne i poslednji trag ćirilice.
Na onom sastanku u Matici srpskoj bio je prisutan i prof. dr Mato Pižurica, glavni redaktor Pravopisa srpskog jezika u izdanju Matice srpske. Svi mi “ćiriličari“ postavljali smo mu jedno jedino pitanje- da li će iščekivani inovirani pravopis biti usklađen sa Ustavom, tj da li će u njemu pisati da se srpski jezik u srpskim zemljama piše ćirilicom. Odgovorio je da ništa više neće potpisati u pravpisu osim da će srpska deca učiti latinicu u tolikoj meri da znaju čitati u originalu srpsku dubrovačku književnost. A potpisao je da je i latinica.srpsko pismo, što je ravno smrtnoj presudi ćirilici.
Takav Pižurica je danas član komisje za pismo Odbora za standradizaciju srpskog jezika, koja će dati predlog rešenja pisma u budućem pravopisu. Član tročlane komisije je i prof.dr Aleksanadar Milanović, koji je mnogo radio na spasavanju ćirilice dok je ona tonula sve dublje i dublje, ali nikad nije rekao ono glavno,što je rekao Tanasić- da latinica nije srpsko pismo. Zato se ćirilici crno piše ako neko ne povede u pobunu ovaj zatupljeni narod, kao kad je 2001. osnivana ĆIRILICA Novi Sad.
Kada predsednik države ne bi smeo reći uTV kamere „da je naše pismo i latinica?
Ako se ne varam, Vuksanović je prvi od jezičkih uglednika koji je javno rekao koje pismo je „okupiralo“ ćirilicu – latinica, i zašto se to dogodilo- zato što u Srbiji nije bilo proizvođača ćiriličkih pisaćih mašina.
Kako je akademik Vuksanović mogao biti koristan za ćirilicu, kad su mu već Novosti pružile priliku?
- Da je podržao javno tumačenje prof.dr Srete Tanasića od pre tri godine da latinica nije srpsko pismo, koji je onda ućutao jer nije dobio podršku struke.
- Da je rekao da treba uskladiti srpski pravopis (dva srpska pisma) sa srpsik Ustavom ( jedno srpsko pismo-ćirilica).
- Da je rekao da se zakonom treba propisati sprovođenje celokupne nastave u srpskoj prosveti na ćirilikom pismu,a ne samo nastave srpskog jezika, te da srpska mladost bude naučena da je srpsko pismo samo ćirilica.
- Da sva komunikacija u školama i na fakultetima, udžbenici ,diplomski radovi, magistarski radovi i doktorske disertacije moraju biti na ćirilici.
Predsednik Srbije ne bi smeo da ne spominje ustavni propis o jeziku i pismu, i da govori u TV kamere „da je naše pismo i latinica“, da mu lingvisti nisu dali za to „naučnu“ podlogu, prkoseći Ustavu Srbije svojim pravopisom, kojim su i latinicu proglasili srpskim pismom.
Autor: Nemanja Vidić
