Латиничка „окупација“ ћирилице је последица србохрватства у главама српских лингвиста
ЗА ПОМОР ЋИРИЛИЦЕ НИСУ КРИВЕ ТЕХНИКА И ТЕХНОЛОГИЈА, НЕГО СРБОХРВАТСТВО У ГЛАВАМА ЛИНГВИСТА
У време прве Југославије, језик се звао српски, а ћирилица је била и на улицама и на гробљима
Пре распада друге Југославије нека професорица српског језика у пензији писала је у Политици како се пре проглашења братства и јединства Срба и Хрвата знало које је насеље српско по ћириличким исписима фирми на улицама. Кад је српско име језика преименовано у српскохрватско, у њега је поред српске ћирилице уденута и хрватска латиница. Проглашена је 1954. равноправност латинице и ћирилице, управо тим редоследом, иако је Срба било много више него Хрвата, а пре тога латиница у српском језику није имала ни дана језичког стажа. По том редоследу се могло закључити које писмо ће бити фаворизовано од стране државе, и на крају победити, јер два конкурентна писма у једном језику не постоје нигде другде у свету, па не могу опстати ни код Срба. Ускоро је требало отићи на месно гробље да би се по писму на споменицима сазнало који народ живи у том насељу.
У време друге Југославија, језик се звао српскохрватски, на улицама је била латиница,а ћирилица на гробљима
Србија се избавила из по њу несрећне Југославије, српски лингвисти су нерадо вратили језику српско име, али и даље путник намерник само по гробљу може сазнати који народ живи у припадајућем насељу.
А да ли се могло знати 1954. да тада прокламована равноправност писама води српском једноазбучју у хрватској латиници?
Не укидати ћирилицу на пречац, него чекати да се истроше ћирилички „стројеви“
Могао је то знати мали број људи, и то учесници тадашњег Новосадског књижевног договора Срба и Хрвата. Тек кад је 2001. основано удружење ЋИРИЛИЦА у Новом Саду, могла је и шира јавност сазнати о правом карактеру тог „договора“,обављеног у Матици српској, и то из књиге мр Ђорђа Јањатовића „Борба за ћирилицу“. Станислав Винавер је предлагао да се одмах пређе на латиницу, а Хрвати су предлагали да се на то иде постепено. Па ево дискусије хрватског професора др Јосипа Хама:
„Не ради се о томе да ми на пречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо (преко Савезног извршног вијећа или другачије), него о томе да за то нађемо пут, можда путем препорука…С временом би се ишло даље у изједначавању ( док се стројеви за једно писмо, који су сада у погону не би истрошили).“
Истрошили се само ћирилички „стројеви“,и то сви истовремено, па завршили на гомилама у општинским подрумима
Можда лингвисти нису знали који су „стројеви“ издржљивији, иако је и једне и друге производила иста фирма „Славко Родић“ у Бугојну. Али је то знала Партија ( комунистичка), па је дојавила лингвистима пре него што је „договор“ почео 1954. на које „стројеве“ треба рачунати. Да се не би дангубило, ћириличке писаће машине повучене су из употребе и пре него што су се истрошиле. Једно време оне су се хладиле у општинским подрумима, да виђене на отпадима не би код Срба, случајно, изазвале сумњу да се то они можда преводе жедни преко воде. Истовремено је Партија телефонирала комитету у Бугојно да ћириличке машине нису довољно издржљиве у односу на латиничке , па треба прекинути са њиховом производњом.Наравно да је за српске лингвисте ћирилица остала равноправна са латиницом и без ћириличких машина!
Академик Миро Вуксановић неистинито о ћириличким писаћим машинама, да би сакрио једно од државних насиља над ћирилицом
Сасвим другачије је на ову ствар гледао велики поклоник ћирилице, а у ствари фини двоазбучњак, академик Миро Вуксановић текстом у Новостима од 25.мај 2021.„Шта имамо у свом наслеђу“. Тиме је притекао у помоћ лингвистима, како би се извршио притисак на власт да стави у скупштинску процедуру њихов предлог закона о језику и писму, који је у претходне четири године чамио у некој државној ладици.
Академик је хтео да каже да је ћирилица нестала у Србији зато што у њој није било произвођача ћириличких писаћих машина,него је зависила од увоза и од домаћих проивођача на западу Југославије, па је зато дошло до „окупације“ Србије латиницом.
Израз „окупација“ латиницом први је употребио Драгољуб Збиљић, дајући овакав наслов својој књизи из далеке 2004. године- СРПСКИ ЈЕЗИК ПОД ОКУПАЦИЈОМ ЛАТИНИЦЕ. Али Вуксановић није могао поменути Збиљића јер постоји неписани завет језикословаца који печате судбину ћирилице да се потпуно игноришу не само Збиљић и његових 17 књига о проблему писма у Срба, него се игнорише чак и удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад, чији је он био први човек од оснивања 2001., па све до данашњег дана. ЋИРИЛИЦУ није игнорисао само проф. др Милош Ковачевић, у том смислу што се одазвао на позив Збиљића да прими неко признање поводом две деценије њеног рада. Ја сам гласао против тога признања , јер се никад није изјаснио за једноазбучје.
Скривање државног насиља над ћирилицом
Академик Вуксановић, као и остали лингвисти, скрива да је извршено државно насиље над ћирилицом и повлачењем из употребе ћириличких писаћих машина, уз истовремени престанак њихове производње. По њему, није било повлачења из употребе ћириличких писаћих машина, него их просто Србија није производила , а произвођачи са запада Југославије су престали да их испоручују. То је тешка неистина, јер како се онда догодило да је његов пријатељ обишао све београдске испоставе секретаријата унутрашњих послова да би тек у Улици 29.новембра пронашао само једну ћириличку писаћу машину, којом је откуцана његова лична карта, ако све машине нису државном одлуком повучене из употребе. Из тог искуства Вуксановић закључује:
“…што каже да је латиничка “окупација“ ћирилице дошла као последица техничке и технолошке зависности , да Србија није производила писаће машине, да их је увозила са запада, и сад западу окренута, а не са истока…“
Латиничка „окупација“ ћирилице није последица техничке и технолошке зависности, него је последица србохрватства у главама српских лингвиста.
Батрић Јовановић као редак узор Србима
Можда би се могло и поверовати Вуксановићу да је ћирилица страдала зато што су фабрике ћириличких писаћих машина биле далеко од Србије, а уз то је још био слаб транспорт, да ћирилица није страдала и у БиХ, у којој је постојала фабрика “Славко Родић“ у Бугојну. Мој стриц Митар Видић радио је у општини Дервента, па ми је шапатом у највећем поверењу рекао да је у подруму видео гомилу само ћириличких писаћих машина. Десет година касније у БиХ (самостална радња Бранка и Хамдије) није било ни трага од ћирилице. Запамтио сам да је само часопис Историја књижњвности ( или тако некако) наизменично био ћирилички и латинички (директор данашњи академик Станислав Тутњевић). Због тога је у Савезној скупштини Батрић Јовановић напао Микулића и Поздерца, који су ћутали као заливени. Ускоро су се појавиле и ћириличке табле на на општинама,комитетима СК и школама. Новине и ТВ наизменично ћирилица и латиница, али је било готово незамисливо видети ћирилицу на вратима станова. Разумели Срби да није добро имати посла са њоме.
Други академици о писму
На састанку одржаном у Матици српској дана 20.05.2010. ,којег су иницирала удружења за одбрану ћирилице од Срба, а којем је присуствовао и будући академик Миро Вуксановић, њен председник почивши академик Чедомир Попов, до кога сам седео, љутито је уперио кажипрст према мени и рекао: „И ви се усуђујете рећи да је мање Србин онај који пише латиницом.Ево, ја ове белешке пишем наизменично и ћирилицом и латиницом.“Затим је додао да Матица ради оно за шта је плаћена, како је и раније увек било. И још рече да се управо вратио из Бања Луке, где је основано Одјељење Матице српске, а путовао је о свом трошку.Да нисам био у гостима могао сам му одговорити да то што је основао у Бањој Луци је исто што и „смућкај па проспи“.Тако је и било, јер је Република Српска пре три године одустала од ћирилице законом по коме тамо више нико није обавезан да српски језик пише ћирилицом. Страни управник над БиХ је нерадо дозволио Србима службеност (обавезност) ћирилице , а паметни високошколовани Срби то добровољно одбацише.
Наравно да мислим да је мање Србин онај који српски језик пише латиницом, па чак и да уопште више није Србин ако зна да је та латиница не може бити истовремено и српска и општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској,али то никад нисам јавно рекао.
Кад ми је академик показао белешке, збиља сам видео да је миксовао латиницу и ћирилицу, па би необавештен човек морао помислити и поверовати да су оба писма „наша“, кад тако нешто чини академик.
А може ли било ко просечне памети поверовати да било ко у једном тексту наизменично користи и латиницу и ћирилицу? Или је академик био принуђен да то чини пред публиком зато што није имао бољи аргумент у правдању глупости да се један језик пише на два писма, свестан да то води замени свог националног писма туђим.
Десетак година пре тога академик Никша Стипчевић, екретар Одјељења за језик САНУ, поводом „окупације“ ћирилице латиницом, рекао је јавно да „не можемо ми против општег тренда“. Тренд латинизације првенствено стварају трговци својим натписима на улицама, па је најпаметније да се лингвити угледају на трговце, и ту туђу латиницу правописом прогласе српском.
Академик Павле Ивић рекао је пред стотину људи у Коларчевој задужбини да би се одрекао и од ћирилице и од екавице зарад слоге са Хрватима. Слоге више нема, али има хрватске латинице у српском правопису, и то уз дрско образложење да је она остатак из језичког заједништва Срба и Хрвата. Оно је званично почело 1954.г.,Хрвати га се никад нису држали, и одустали су од њега 1967г.Српски лингвисти су појурили у замењивање српске ћирилице југословенском (хрватском) латиницом, и држаће се „договора“ све док не ишчезне и последњи траг ћирилице.
На оном састанку у Матици српској био је присутан и проф. др Мато Пижурица, главни редактор Правописа српског језика у издању Матице српске. Сви ми “ћириличари“ постављали смо му једно једино питање- да ли ће ишчекивани иновирани правопис бити усклађен са Уставом, тј да ли ће у њему писати да се српски језик у српским земљама пише ћирилицом. Одговорио је да ништа више неће потписати у правпису осим да ће српска деца учити латиницу у толикој мери да знају читати у оригиналу српску дубровачку књижевност. А потписао је да је и латиница.српско писмо, што је равно смртној пресуди ћирилици.
Такав Пижурица је данас члан комисје за писмо Одбора за стандрадизацију српског језика, која ће дати предлог решења писма у будућем правопису. Члан трочлане комисије је и проф.др Алексанадар Милановић, који је много радио на спасавању ћирилице док је она тонула све дубље и дубље, али никад није рекао оно главно,што је рекао Танасић- да латиница није српско писмо. Зато се ћирилици црно пише ако неко не поведе у побуну овај затупљени народ, као кад је 2001. оснивана ЋИРИЛИЦА Нови Сад.
Када председник државе не би смео рећи уТВ камере „да је наше писмо и латиница?
Ако се не варам, Вуксановић је први од језичких угледника који је јавно рекао које писмо је „окупирало“ ћирилицу – латиница, и зашто се то догодило- зато што у Србији није било произвођача ћириличких писаћих машина.
Како је академик Вуксановић могао бити користан за ћирилицу, кад су му већ Новости пружиле прилику?
- Да је подржао јавно тумачење проф.др Срете Танасића од пре три године да латиница није српско писмо, који је онда ућутао јер није добио подршку струке.
- Да је рекао да треба ускладити српски правопис (два српска писма) са српсик Уставом ( једно српско писмо-ћирилица).
- Да је рекао да се законом треба прописати спровођење целокупне наставе у српској просвети на ћириликом писму,а не само наставе српског језика, те да српска младост буде научена да је српско писмо само ћирилица.
- Да сва комуникација у школама и на факултетима, уџбеници ,дипломски радови, магистарски радови и докторске дисертације морају бити на ћирилици.
Председник Србије не би смео да не спомиње уставни пропис о језику и писму, и да говори у ТВ камере „да је наше писмо и латиница“, да му лингвисти нису дали за то „научну“ подлогу, пркосећи Уставу Србије својим правописом, којим су и латиницу прогласили српским писмом.
Аутор: Немања Видић
