Ксеноботи, први живи роботи на свету сада могу да се размножавају, тврде научници
Амерички научници који су створили прве живе роботе, објавили су да су ови облици живота, названи ксеноботи, почели да се размножавају и то на начин непознат код биљака и животиња. Направљени од матичних ћелија афричке врсте жабе (Xenopus laevis) по којој су добили име, ксеноботи су мањи од милиметра.
Ови необични роботски живи организми представљени су први пут 2020. године пошто су експерименти показали да се крећу, формирају групе и саморегенеришу. Сада су научници са Универзитета Вермонт, Тафт и Института Вајс за биолошко инжењерство Универзитета Харвард, објавили да су открили потпуно нов облик биолошке репродукције који се разликује од било ког познатог у науци, преноси Си-Ен-Ен.
„Био сам запањен“, признаје Мајкл Левин професор биологије и директор истраживачког центра Универзитета Тафт, који је био један од руководилаца пројекта.
„Жабе имају свој начин размножавања, али када одвојите ћелије од остатка ембриона и дате им прилику да науче како да опстану у новом окружењу, не само да су пронашле нови начин кретања, но и нови начин размножавања“, каже професор.
Робот или живи организам?
Матичне ћелије су неспецијализоване ћелије које могу да се развију у било коју другу ћелију. Како би направили ксеноботе, истраживачи су издвојили живе матичне ћелије са ембриона жабе и оставили их да се развију. Значи, нису манипулисали генима.
„Људи мисле да се роботи производе од метала и других вештачких материјала, али није од суштинске важности од чега је робот направљен, него шта ради, односно доноси ли неку корист људима. У том смислу, ксеноботи јесу роботи, али су очигледно и живи организми направљени од генетски немодификоване ћелије жабе“, објашњава Џош Бонгард, професор информатике и роботике на Универзитету у Вермонту и главни аутор студије.
Бонгард наводи и да су открили како се ксеноботи, који су прво имали округао облик и били сачињени од око 3.000 ћелија, могу да се умножавају. То се дешавало ретко и само под одређеним околностима. Ксеноботи су користили „кинетичку репликацију“, процес за који је познато да се одвија на молекуларном нивоу, али никада до сада није примећен на нивоу целих ћелија или организама.
Улога вештачке интелигенције
Уз помоћ вештачке интелигенције, истраживачи су затим тестирали милијарде облика тела како би ксеноботи били ефикаснији у овој врсти репликације. Суперкомпјутер је смислио Це-облик који је личио на видео-игру из осамдесетих, Пак-мен. Открили су да су ксеноботи у стању да пронађу сићушне матичне ћелије у петријевој посуди, сакупе их на стотине у својим устима, а неколико дана касније сноп ћелија би постао нови ксенобот.
„Вештачка интелигенција није програмирала ове јединке на начин како обично замишљамо, кодирањем. Обликовала је и осмислила овај Пек-мен облик. Тај облик је у суштини програм. Облик утиче на то како се ксеноботи понашају да би појачали овај невероватан процес који нас је све изненадио“, додаје Бонгард у изјави за Си-Ен-Ен.
Чему служе живи роботи?
Ксеноботи су технологија која је у самом зачетку, нешто слично првим рачунарима из прве половине 20. века и немају никакву практичну примену.
Међутим, ова комбинација молекуларне биологије и вештачке интелигенције би потенцијално могла да се користи за низ других задатака у телу или природној средини, тврде научници. То може бити и начин за сакупљање микропластике у океанима, истаживање коренског система биљака и регенеративну медицину.
Упркос томе што би могућност биотехнологије која се самоумножава могла да изазове забринутост у јавности, истраживачи наглашавају да су овакви живи организми у потпуности лабораторијски експерименти и да се лако уништавају, будући да су биоразградиви, а и производе се у складу са етичким кодексима.
Ово истраживање је делимично финансирала и Агенција за напредне одбрамбене истраживачке пројекте, америчке Агенције за надзор развоја технологије за војне сврхе.
„Постоји више начина и области на које је могуће применити ову врсту пластичности и способности ћелија да решавају проблеме“, закључује професор Бонгар.
Студија је објављена у научном часопису ПНАС.
Извор: Хронограф.нет (Си-Ен-Ен)
