„Мајка Боја“ и крвави септембар 1993. године у Медачком џепу
Као специјални изасланик председника Републике Србије за решавање питања несталих са Републиком Хрватском, присустовао сам скоро свим комеморацијама на местима страдања Срба у рату у Хрватској, али и на неколико места страдања Хрвата. И после сваког говора, или геста, на повратку ме је чекала порука охрабрења од Драгана Пјевача, који је дуго водио Координацију српских удружења породица несталих. Увек је понављао да су гестови које чиним и према Хрватима жртвама исто толико важни као и настојање да се пронађу нестали. Често понавља да „немамо право тражити правду за своје жртве, уколико исту ту правду нисмо у стању тражити и за друге“. То говори и заступа Драган Пјевач, чију су мајку, Боју Пјевач, убили припадници Специјалних снага МУП-а Републике Хрватске, 9. септембра, 1993. године, у операцији хрватске војске „Џеп 93“, познатој и као Крвави септембар. Одлучио сам да, уместо говора испред цркве у месту Медак, прочитам Драганово сведочење о трагедији своје породице, које је објављено у зборнику Удружења Суза:

БОЈА ПЈЕВАЧ рођ. 14. јануара, 1925 – погинула 9. септембра, 1993. године –
Мајка, што Вам прво пада на ум кад кажете ту ријеч?
Мени небо, јер је моја мајка имала очи боје неба, плаве, дубоке.
Биле су мирне,брижне и зрачиле су љубављу.
Родила нас је седмеро.
Учила нас је да волимо и да праштамо. Захваљујући њој, ни сада не знамо шта је мржња.
Убио ју је непознати злочинац из Специјалних постројби МУП–а Хрватске 09. септембра, 1993. године, у акцији Медачки џеп. Убијена је само зато што је била Српкиња.
Њене остатке пронашао је мој брат Никола након осамнаест дана.
Тијело је било изрешетано мецима, од ударца тупим предметом, недостајало је пола главе, на десној руци, недостајала су три прста.
Док живим, сваког дана питаћу се да ли су јој стварно сјекли прсте? Да ли су то чинили док је била жива или је већ била мртва? Гдје сам то погрешио?
Ове ријечи сам написао у ноћи, јула 2008. године, након повратка из родног села Читлука, где сам обишао гроб моје мајке Боје. Те ноћи, једва да сам спавао. Обузела ме је огромна туга за мајком која се толико жртвовала за нас седморо. У мислима ми се враћао цео живот… Дјетињство, младост, рат…

Хрватска, ратни Госпић, прохладна ноћ између 16. и 17. октобра, 1991. године. Постројбе хрватске војске под заповједништвом Мирка Норца, из кућа и станова извлаче лојалне Србе и одводе их на ликвидацију.
Окружни суд у Ријеци је у марту 2003. године утврдио је да је одведено и ликвидирано најмање 50 цивила. Пронађено је 150 лешева, а велики број се води као нестао.
Мирко Норац је лично убио једну жену, показујући осталима како се то ради.
Због овога је Мирко Норац правоснажно осуђен на 12 година затвора.
Причајући о овим догађајима, генерал Стипетић у емисији Латиница говори да је Туђман знао за све ово и да је издао наредбу за смјену Норца и позвао га у Загреб, али да је по доласку у Загреб, тадашњи Министар одбране Хрватске Гојко Сушак унапредио Норца у чин пуковника.
Девети септембар 1993. године – Дивосело, Читлук и Почтељ су три српска села која се граниче са Госпићем. Нажалост, познатији су као Медачки џеп.
Села су већ више од годину дана под заштитом снага Уједињених нација. Мирно је и већ скоро годину дана нема никаквих ратних дејстава.
У шест сати у јутро креће напад хрватске војске, под командом Адемија и Норца.
Масовно су убијани цивили и заробљени војници, а села су систематски паљена и уништавана.
Према изјави Генерала Жан Кота, команданта УМПРОФОР-а, у селима које је обишао послије ове акције, НИСУ ПРОНАЂЕНИ ТРАГОВИ ЖИВОТА.
Петак 30.05.2008. године, Окружни суд у Загребу. Присуствујем изрицању пресуде Адемију и Норцу. Као кроз маглу, слушам да су извршена многа убојства над цивилима.
У мом селу Читлуку – сведоци су тврдили да су жртве заклане, спаљене, да је једна старица набијена на колац, да је један рањен војник жив свезан на дрво и гађан ножевима док није издахнуо… За мајку, Суд утврђује да ју је убио неко ко је био у зони одговорности Специјалних снага МУП-а Хрватске…
Изриче се пресуда – за све ове злочине, главни заповједник акције Адеми је ослобођен, а Норац кажњен са седам година затвора, и то зато што није подузео ништа да се таква недопуштена поступања спријече, сузбију и казне…
На питање суца Мрчеле – Да ли је разумио изречену пресуду? Норац одмах одговара – НИСАМ.
Како да разумије?
Сви су знали да је чинио злочине, а унапређен је најприје у чин пуковника, па онда у чин генерала… Онда га осуде за исте злочине на дванаест година затвора, па сад опет седам година за НЕЧИЊЕЊЕ…
Исцрпљен и пун туге након изречене пресуде, напуштам Загреб – град моје младости.
Припрема се велики концерт Томпсона у организацији градоначелника Бандића.
Са Јелачић плаца те вечери уз поклик – Убиј, убиј Србина, поздрављао се херој (и ратни злочинац) Мирко Норац.
Није 1991. година, већ петак, 30.мај, 2008.
Јул 2008. године
Пролазим кроз Госпић. На улици једва по који човјек. Још су видљиви трагови рата. Долазим на главни трг гдје је био споменик Николи Тесли… уништен 1991. године.
Идући даље, пролазим поред мјеста гдје је била српска црква..сад је нема..ту је паркиралиште за аутомобиле.
Пролазим источним дијелом града… Црвенило обновљених малих српских кућа, мијеша се са рушевинама.
Долазим у Читлуку.

У селу живи само један старац од 60 година.
Нема звукова … Злокобна тишина. Птице не пјевају, јер их нема…
Обилазим гробље.
Гледам споменике.
Стричеви Миле и Никола погинули у покољу 1941. године, до њих, отац умро 1990. и мајка погинула у септембру 1993. године.
Одлазим.
Остаци рушевина које су некад биле моје село, окупани љетним сунцем, и даље дјелују сабласно.
ПОСТАЛО МИ ЈЕ ЈАСНО КАКО ЧОВЈЕК УМИРЕ – НИЈЕ ТЕШКО НИ ЛАКО, НИЈЕ НИШТА. САМО СЕ СВЕ МАЊЕ ЖИВИ, СВЕ МАЊЕ СЕ ЈЕСТ, СВЕ МАЊЕ СЕ МИСЛИ И ОСЈЕЋА И ЗНА, БОГАТО ЖИВОТНО КОЛАЊЕ ПРЕСУШУЈЕ, И ОСТАЈЕ ТАНКИ КОНЧИЋ НЕСИГУРНЕ СВИЈЕСТИ, СВЕ СИРОМАШНИЈИ, СВЕ БЕЗНАЧАЈНИЈИ. И ОНДА СЕ НЕ ДЕСИ НИШТА, НЕ БУДЕ НИШТА, БУДЕ НИШТА.
Сјећања – Меша Селимовић
Често помислим што би ми, након свега рекла мајка када бих је некако могао чути. Сигуран сам да би ми рекла да мој бол никада не сме прећи у мржњу, надјачати људскост и признања исте такве жртве и бол оних других. Срео сам чланове жртава протеклих ратова свих националности. Као дугогодишњи члан Управног одбора удружења „Суза“ и предсједник Координације српских удружења породица несталих лица, позвао сам и дошле су на округли сто у Београду у јуну 2015. године, жртве хрватског народа – Ивка Трајковић и Катарина Бешлић. Ивка ми је на једном састанку породица жртава у Руми показала слику њене мајке изнад које стоји војник у униформи са калашњиковим. Мајку, као нестало лице, тражи и данас. Катарини су у Петрињи 1992. године, извели из куће и убили родитеље, угледне лијечнике Стјепана и Паули Циндрић. Желио бих свима који ово читају рећи да нема разлике између убојства тих људи и убојства моје мајке. Моју мајку, Ивкину мајку и Катаринине родитеље, убили су зликовци само зато што су друге националности.
На крају, у име мојих сестара и браће, и у моје име, могу рећи да нам је жеља да породице жртава коначно добију сатисфакцију за њихову бол, да мржња престане, да имамо разумијевања за жртве рата других и да се не славе и медијски плијене пажњу, они који су одговорни за злочине, јер то највише вређа жртве.
Драган Пјевач
И поред правоснажне пресуде за злочине у Медачком џепу, чланови породица жртава одбијени су од стране институција Републике Хрватске за накнаду штете. Управо је случај Боје Пјевач најпознатији. Уставни суд је два пута одбио њихове жалбе. Европски суд за људска права оценио је њихов захтев као недопуштен, јер наводно нису исцрпљене све могућности пред институцијама Хрватске. Деца Боје Пјевач, не само да нису добила накнаду штете, већ морају да плате судске трошкове парница које су изгубили против те државе.
Република Хрватска, и поред пресуда својих судова у овом случају, слави 30-годишњицу овог злочина без и једног спомињања жртава.
Уместо жаљења, и даље имамо слављење злочинаца. Уосталом, као у свим државама чији су грађани учествовали у ратовима деведесетих.
Због тога и Драган Пјевач често зна да каже како рат неће бити завршен све док политичке елите и вође, и институције, не изразе жаљење за жртве које су починили злочинци из њиховог народа, не ограде се од починилаца злочина и дају праведну надокнаду за све жртве.
На комеморацији у месту Медак, испред цркве могли смо да чујемо песму у част Боје, песму Анете Владимиров.
1. “IMG_0508 (video-converter.com)”
Аутот: Веран Матић
Извор: Јавни сервис.нет