Крвави марш и историја: Брутална одмазда над Шапчанима и „симбол страдања” у Другом светском рату

Јак ветар привремено прекида кишу и лелуја малу лађу усидрену посред реке Саве, док неколико десетина метара даље од кеја, радници постављају повећи рингишпил на шабачком вашаришту.

Накратко растерује и облаке, али не и сећање на један од најтрагичнијих догађаја у вишевековној историји Шапца, града на западу Србије.

„То је Михајловац, вашариште, ту су их довели, а онда преко оног тамо железничког моста спровели у суседни Кленак где су провели два дана на њиви, уз стално батинање, без хране и воде“, показује на леву обалу Саве Стеван Маринковић, председник Холокауст центра Шабац.

Из овог сремског села ка логору у Јарку, удаљеном више од двадесет километара, 26. септембра 1941. године, у Крвави марш пошла је колона од око 4.500 Шапчана, старих између 14 и 70 година.

„Када бих у неколико речи морао да га дефинишем, било би то – жеђ и страх“, каже Маринковић.

Била је то одмазда немачке нацистичке војске над становницима овог мачванског града и околине због заједничког напада партизана и четника на Шабац неколико дана раније, у склопу устанка који је тог лета букнуо у Србији.

„То је заиста један од драматичнијих тренутака у историји града и симбол страдања током Другог светског рата“, говори Бранислав Станковић, историчар и виши кустос Народног музеја у Шапцу, за ББЦ на српском.

У Крвавом маршу је, додаје, страдало 120 мушкараца, док су остали враћени у Шабац 30. септембра и одмах послати у новоизграђени логор у насељу Сењак, у касарни краљевске југословенске војске.

Повод за одмазду

Краљевина Југославија је окупирана 1941. после капитулације њене војске и пораза у Априлском рату, једанаестодневној инвазији Сила осовине предвођених нацистичком Немачком и фашистичком Италијом.

Већ на лето, после напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна, озбиљно почињу да пламте устаничке буктиње, које је примарно запалила Комунистичка партија Југославије, против нациста који су окупирали већи део Србије.

Формирају се партизански одреди који успостављају блиску сарадњу са Југословенском војском у отаџбини, односно четницима под командом Драгољуба Драже Михаиловића, те почињу заједничке акције.

Једна од њих је и битка за Шабац, 22. септембра 1941.

„Следећег дана ће опуномоћени (нацистички) командујући генерал у Србији Франц Беме издати наређење да се у Шапцу похапсе сви мушкарци од 14 до 70 година“, објашњава историчар Станковић.

Битка за Шабац је завршена 24. септембра разбијањем устаничког обруча и повлачењем четника и партизана, док у град долази злогласна 342. немачка дивизија, познатија и као казнена експедиција.

Михајловац и Кленак

Одмазда над Шапчанима због устанка почела је истог дана.

„У три сата се појавио добошар који је ишао по граду и обавештавао да се мушкарци окупе на два места у граду – у центру, код ‘Тржнице’ (пијаца) и на плацу код бившег хотела Југославије, на крају Главне улице (Господар Јевремове)“, објашњава Стеван Маринковић, некадашњи новинар и васпитач.

Његов деда, по коме носи име, био је један од Шапчана који се упутио на зборно место.

„Није волео да прича о Крвавом маршу, вероватно му је то било болно“, говори Маринковић.

Дединог брата Петра, који је учествовао у нападу на Шабац и касније зато стрељан, Немци су пронашли сакривеног у штали једног домаћинства у центру града и заробили.

Нацисти су на силу скупљали мештане по кућама, двориштима и околним насељима, а убијени су они који су се опирали или имали оружје.

Две колоне мушкараца су спроведене до Михајловца, покрај Саве, некадашњег хиподрома и вашаришта, а онда даље ка оближњем сремском селу Кленак.

У поворци је било и Јевреја из оближњег логора у баракама на Сави.

На путу до Кленка требало је прећи оронули железнички мост што спаја Мачву и Срем, тада у саставу квислиншке Независне Државе Хрватске (НДХ), којом су управљале усташе, припадници хрватског фашистичког покрета предвођеног Антом Павелићем.

„Колона се малтене километрима отегла, док је један део зашао на мост, други је завршавао вашариште“, објашњава Маринковић.

До моста, где су их чекале усташе, стигли су трчећи, а преко њега прелазили „уз вређање, шутирање и ударање кундацима“.

Том приликом је страдао Фрања Румл, једна од првих жртава овог немилог догађаја, локални месар чешког порекла, чије је тело одмах завршило у Сави.

По доласку у Кленак остављени су на њиви покривеној стрњиком – жетвеним остацима, где су провели два дана.

Двадесет три километра за четири сата

Крвави марш је почео 26. септембра око поднева.

Маринковић каже да је, према немачкој евиденцији, из Кленка за Јарак кренуло 4.410 мушкараца из Шапца и околине, већином Срба, Рома и Јевреја.

Дечаке од 14 година су пре поласка пустили кућама.

Пут од 23 километара, по изузетно топлом дану, пређен је готово у трку, за четири сата.

„Они који нису могли да издрже темпо или су заостајали и падали, ликвидирани су“, објашњава историчар Станковић.

Једна од првих жртава, при самом изласку из Кленка, био је, каже, познати шабачки лекар и Јеврејин – Хаим Русо, који је убијен пошто је пао од изнемоглости.

Свирепо шиканирање Немаца и, посебно бруталних, усташа, на коњима, бициклима и камионима, над жедним и уморним заробљеницима трајало је целим путем.

Неки су у тренуцима безнађа пили и воду из баре.

На путу ка Јарку прошли су кроз Хртковце, сремско село чији су неки становници тада били „склони НДХ“.

Маринковић каже да су мештани добацивали људима у колони, претили им и ударали их, па чак и проливали воду пред њима по сокаку.

Иако његов деда, иначе машиновођа, скоро никада није призивао сећање на Крвави марш, у неколико наврата је поменуо непријатности које је доживео у овом селу.

„Дедин отац, жандармеријски наредник у Шапцу, радио је са једним жандармом из Хртковаца, кога је видео на путу ка Јарку.

„Врло грубо се понео према деди, а више је пута био у њиховој кући и гостио се“, прича Маринковић.

Жеђ у Јарку и солидарност мештана

На простору Јарка окупатор је подигао импровизовани концентрациони логор на ледини опасаној бодљикавом жицом, са четири осматрачнице са наоружаним стражарима.

Заробљеницима је наду да ће напокон утолити жеђ пробудио бунар малог капацитета у Јарку који су убрзо испразнили.

„Извлаче кофу, нема воде него песак, па су га жвакали да овлаже уста“, испричао је Радован Раћа Јовичић, учесник Крвавог марша у истоименом документарном филму.

Аутор филма Стеван Маринковић каже да је, на једвите јаде, преко Црвеног крста стигло неколико хиљада пакета помоћи.

„Немци су бацали храну преко жице, као псима, смејали се и фотографисали.

„Било је страшно гледати угледне грађане како се туку за парче хлеба, отимају једни од других, а када Немцу досади, узме мотку и бије по главама и рукама“, додаје.

Захваљујући залагањима групе мештана, издејствовано је одобрење команде нацистичког логора да се Шапчанима 28. септембра донесе вода у бурадима.

„Једна братска љубав мештана Јарка према Шапчанима, коју нису заборавили јер да их није било, питање је колико би људи преживело“, истиче Маринковић.

Увертира у немилосрдни терор – 100 за једног

Заробљеници су у Јарку остали до 30. септембра, после чега су пребачени у шабачки логор на Сењаку или Шабачки лагер на простору бивше касарне, који ће постати најозлоглашенији у граду.

Нацисти ће већ 10. октобра, по наредби генерала Франца Бемеа, у Србији успоставили један од најбруталнијих система одмазде, по угледу на Источни фронт.

Овај свирепи механизам чији је идејни творац Вилхелм Кајтел, врховни командант оружаних снага Трећег рајха, подразумевао је да се за једног убијеног немачког војника стреља 100, а за рањеног 50 комуниста.

У Србији су стрељани комунисти, њихови сарадници, различити побуњеници, Јевреји, Роми, али и обични грађани.

И управо је дан после ове одлуке нациста, из шабачког логора на Сави изведено више од 800 Јевреја и Рома који су током 12. и 13. октобра 1941. стрељани и побацани у раке у мачванском селу Засавица.

Већина Јевреја били су из такозваног Кладово транспорта, групе од више стотина људи која је бежећи из Трећег рајха, односно из Беча ка Палестини, крајем 1939. Дунавом стигла до истока Србије, одакле није могла даље.

Из Кладова у Шабац, који је тада имао 16.000 становника, пребачени су септембра 1940. да би после окупације били одведени у логор.

Кроз шабачке логоре током Другог светског рата прошло је десетине хиљада људи, а побијено неколико хиљада.

Последњи заточеници из Шабачког лагера отпуштени су децембра 1941, док је логор на Сави престао да постоји три године касније у септембру.

Сећање које бледи, али траје

„За воду, за љубав, за братство – захвални Шапчани“, пише на чесми у Јарку коју су 1961. године подигли бивши логораши у знак захвалности мештанима овог села.

Обележавају га и чланови шабачког Савеза удружења бораца из Другог светског рата који сваког 26. септембра полажу венац на овом месту, каже Стеван Маринковић.

Међутим, живих учесника и сведока овог злочина међу заробљеницима више нема, додаје.

Маринковић је са више њих разговарао у његовом документарном филму Крвави марш, а за 80 година од овог злочина организовао је и изложбу на централном градском тргу у Шапцу.

„Постоји сећање, није заборављено, али мислим да како време пролази све више бледи“, закључује резигнирано.

Од 1982. пливачки маратон Савом од Јарка до Шапца, који се и раније годинама уназад одржавао, постаје меморијални и добија назив „Трка мира“ у знак сећања на Крвави марш.

„То је само једна епизода у нашем колективном страдању, али се сећамо“, закључује историчар Станковић.

Аутор: Немања Митровић

Извор: ББЦ

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!