Крвави Божић у Кравици

СЈЕЋАЊЕ НА КРАВИЧКЕ МУЧЕНИКЕ

Ко, ако не ми? Кад, ако не сад?

Дубоко осјећамо све наше несреће, све наше туге, све наше поразе. Као да управо сада чујемо вику непријатеља по кравичкој долини како на турском, њемачком, хрватском, арапском дозивају једни друге и вичу: убиј, закољи, објеси! Дубоко осјећамо како се побијеђени непријатељ смије нашој наивности, лакомислености и безобразлуку, које показујемо у миру. Пред очима нам је и непријатељска препреденост и наша издаја, и њихово лицемјерје и наша лакомост, и њихова глупост и наша тупост. Дубоко осјећамо и мислимо – ко, ако не ми?

У Кравици се прије 108 година, прије 78, прије 28 година, исто као ми данас, радовало доласку Божића. Припремале су се печенице, доносили се бадњаци, довршавао пост. А онда је долазио неки Турчин, Швабо, неки усташа, неки Муслиман и чинио овом народу крваве Божиће. Замислимо се сви, како би било да нам седми јануар умјесто топлоте породичног дома донесе крволоке у куће и да нам крволоци узму сву радост и сву љепоту празника.Осјетимо језу и страх и дубоко поштовање и мислимо: кад, ако не сад?!

Вријеме је да се пренемо, устанемо и кренемо као јеванђељски блудни син. Да се пренемо из сна који нас води ка новом покољу, који ће се, не будемо ли достојни крви и костију кравичких мученика, сигурно десити за нових седам или седамдесет седам година. Наше буђење из сна биће болно. Видјећемо сву своју ругобу: колико смо недостојни свога имена и својих предака. Видјећемо како смо ради својих слабости предали своју дјецу својим кољачима у руке. Видјећемо и уплашићемо се, али тај страх је благословен. Натјераће нас да устанемо и устанимо.

Устанимо, јер времена више нема. Протраћили смо га на лудости и издајства. Устанимо и станимо пред огледало, а потом и пред непријатеља. Вријеме је да нас и тај непријатељ погледа у очи и да види да немамо страха, да смо потпуно спремни да сваком станемо у крај и сигурни да се никада више неће десити геноцид над Србима у Кравици и Подрињу. Ова земља ће рађати јунаке, који ће, ако треба да гину – гинути у борби, али никада више наивчине који ће кољаче дочекивати на кућном прагу. Овај народ нема више дјеце која ће гинути заради глупости неких главешина.

Нека утихну ријечи и да се почне радити. Као што Господ рече, око које нас саблажњава морамо вадити, руку која нас прља сјећи. Боље да пропадне једно око и једна рука него цио народ. У исто вријеме ћемо и плијевити и сијати и жњети. И мучити се и пјевати. И битку водити и весеље правити. Све смо кадри и свему смо вични. Показали смо и показаћемо.Обиљежавања страдања не смију да постану и остану отаљавања протокола. Тиме показујемо више непоштовање према себи, него према својим јунацима и мученицима. Јер, они су своју битку изборили, своје мјесто заслужили и само се ми сами можемо осрамотити својом немарношћу.

Обиљежавања нису никаква враћања дуга. Обиљежавањима се присјећамо, а дугове ћемо вратити радом. Радићемо тако да се не постидимо ни својих предака, ни својих мученика, ни своје дјеце, ни себе. А како радили, тако нам Бог помогао.

Извор: https://www.facebook.com/%D0%94%D0%B5%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0-205047956606029

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!