Крстоносни народ, без савезника, само се уздајући у Бога, постао је саблазан за читав свет
„Гинули смо за Европу, а она је испредала легенде о нашем дивљаштву. Деспота Ђурђа Бранковића, Јова српске историје, који је дао кћерку освајачу и гледао два слепа сина крај себе, а све ради слободе свог народа, описивали су као превртљивог старца. Наше ратнике, који су својим мачевима опасали границе Аустрије, силом су католичили, чим би опасност од Турака, за цара и његове римске саветнике, минула. Крстоносни народ, без савезника, само се уздајући у Бога, постао је саблазан за читав свет. Сви су нас варали: и са истока и са запада и са севера и са југа. Суза моја нема тешитеља, била је права суштина историје српског народа. Била и остала.
Подигли смо се под Карађорђем против Турака и одбили да закључимо мир са њима, желећи да од њих ослободимо сву насу хришћанску браћу на Балкану. И ко нам је у том нашем светом рату био највећи непријатељ? Читава Европа. Више су жалили европски владари турске крволоке него сиротињу рају. Обијале су поражене српске поглавице прагове европских дворова, молећи да се хришћански народ спасе, али без успеха. Свако место које бисмо ослободили у 19. веку, врло брзо смо украшавали црквом, али, без обзира на то, млади монах Николај, каснији златоусти владика, морао је за време Првог светског рата да објашњава нашим савезницима у Европи да смо ми хришћани. Ми који смо петсто година ратовали за хришћанство, морали смо да правдамо свету, који је новца ради био спреман да сарађује и са црним ђаволом, да смо хришћани. Ми, који смо имали ђакона Авакума, који је радосно носио колац на кога ће га Турци натаћи, певајући да нема лепше вере од хришћанске, морали смо да доказујемо да смо Христови.
Наше жртве није бележила светска историја. Енглеска штампа је за време ратова (1875-1878) жалила за Турцима. Израелијева штампа је описивала „злочине дивљих Срба“ над цивилизованим отоманским ратницима. Наше жртве није ни помињала, јер жртве праведника се и не помињу. Оне се подразумевају. Кад се завршио Први светски рат, та иста Европа нам је дала нашу браћу-небраћа да нас држе у оковима. Кад се завршио Други светски рат, заборавили су свог јединог савезника у окупираној Европи. Дали су нас у руке неверницима. Када су решили да разбију државу у коју су нас нагнали да живимо, откидали су делове српског народног тела. Откидали су нам делове националног тела, да би сада пожелели да нам узму и душу.
Хоће да нам изваде срце. Да нам узму историју. Да нас сведу на оно што вековима тврде да јесмо, дивља руља. Хоће наше манастире, наше цркве, наша гробља. Хоће сведоке наше прошлости. Оно што су уз велику галаму признали сваком народу у свету, да има своју кућу, своју државу, само нама желе да укину. Узели су нам предачке земље. Гонили нас као дивљач по Балкану. Сатерали нас на трећину наших земаља, али им и то није довољно. Педесет година су пуштали своје слуге да нам испирају мозгове. Али, гле чуда, ми не заборависмо ко смо. Као у народној причи, трагају за нашом снагом. Мислили су да је у Крајини, у Славонији, у Босни, у Барањи, у Македонији, у Црној Гори. Дођу и виде, није тамо. Сада мисле да је у Старој Србији. У колевци државе светих Немањића.
Они који су некада читали Библију и тиме се пред нама неуким православцима хвалили, прете нам ратом. Говоре нам да смо ми мали и да зато морамо да их слушамо. Више и не крију да желе, не више да будемо робови, већ да не постојимо. Али тај свет, који се некада поносио својим познавањем Библије, данас заборавља да за праведника ратује Господ. Или можда и не заборављају. Можда се они том Богу и не моле. Можда они другом богу служе. Оном који мрзи на Христа. Наша снага, снага српског народа, јесте Исус Христос, Жртва и Спаситељ.“
Извор: интернет – НЕПОТПИСАН ТЕКСТ ИЗ МАНАСТИРА КРУШЕДОЛ
