Kritička istorija ili izdaja: Potpisnici Apela protiv srbske istorije
- Zlo korenje raste sve dok se ne iseče! Najnoviji potpisi Apela protiv srbske istorije nam to potvrđuju. Njihova meta je Miloš Milojević, srbski vitez koji je branio otadžbinu mačem i perom, a uz njega pomenuli su Olgu Luković-Pjanović i Jovana Deretića.
- Time su uzeli na nišan sve Srbe koji se bave svojom istorijom. Oni su se predstavili pod koji barjak se postrojavaju, to je barjak Ilariona Ruvarca i njegove „kritičke“ istorijske škole.
Ilarion Ruvarac je bio kaluđer, arhimandrid Srbske pravoslavne crkve, školovan u Austrougarskoj i bio je jedan od istaknutih agenata germanske osvajačke politike u devetnaestom veku. On nije bio usamljen slučaj, nego deo jedne šire pangermanske osvajačke politike 19. veka. Stara mudrost kaže da, ako hoćeš da uništiš jedan narod, uništi prvo njegovu istoriju. Delovanje Ruvarca u Srbiji ima svoj pandan u Rusiji. U isto vreme, Miler i Šlecer, nemački profesori u Rusiji, propagirali su istu „kritičku“ istorijsku školu i napadali sve ruske istorijske ličnosti. Ruvarac je bio deo šire germanske propagandne mašine koja je imala za cilj pripremu slovenskih naroda za germansku okupaciju. Nije li Hegel rekao da Sloveni nisu istorijski narod. To znači da mogu biti brisani iz istorije. Fridrih Engels je napisao da su oni Sloveni na Baltiku, koji su germanizovani, imali sreću da postanu deo civilizovanog naroda. Ovo kao da govori Hitler, a ne takozvani vođa „naučnog socijalizma“. Sva germanska inteligencija bila je ujedinjena u tome da slovenske zemlje treba osvojiti i Slovene germanizovati. U skladu sa tim projektom deluje i „naš“ Ilarion Ruvarac.
Evo šta o Ruvarcu piše Jaša Tomić:
„U njegovoj glavi začela se ova misao: E, čekaj brate Srbine, nisi ti onako velik i slavan, kao što ti to priča onaj ćablov Panta Srećković, ja ću tebi dokazati, da si ti – ništa.
Ono nije više realan pravac u istoriji, što nam ga pruža Ruvarac. Ono je već – inat. To se već vidi po Ruvarčevom stilu. Kakva stvarnost? Kakva mirnoća? Ruvarac počinje da ismeva i da se uprav bekelji. Pokažite mi jednog jedinog realnog istoričara, koji je ma približno pisao sa onoliko žuči i podsmeha o svome narodu kao Ruvarac.
Srbska istorija nije našla ljude, koji će bez ikakvog milosrđa da počupaju ogromne rasadnike Ruvarčeve škole. To je golema šteta. Ali je ta istorija, nažalost, našla fantastične učenike i pristalice toga bolesnog kaluđera.
„Sagni malo glavu Srbine i srbski sine, jer si ti pred kritičkom istorijom – poslednji.
Ko god je se sa arhimandritom Ruvarcem sastao, nije se rastao s njime, a da mu učeni arhimandrit nije dokazao, da on, gost njegov nije Srbin. Ili po sklopu lobanje, ili po prezimenu, ili po predelu u kome se ko rodio, ili po predelu, u kome se ko rodio, ili po predelu iz koga je ponikao nečiji ded, prababa, pronaći će učeni arhimandrit, da smo svi mi Bugari, Tatari, Cigani, Vlasi, Arnauti, Cincari, Grci, samo ne Srbi.
I Ruvarčeve učenike poznaćete danas najbolje po tome, što više svega vole da ruše narodne ideale, i hoće da pokažu svoju veliku naučnost u prvom redu tim, što imaju bajagi i oni kuraži, da u interesu „nauke“ neku istinu imaju od koje puca srce i njima i narodu.
On pita: A šta ćeš sad Srbine brate sa „kosovskom večerom“ kad na njoj ne možeš da posadiš Jug Bogdana, Miloša, Kosančića i Toplicu, jer njih nije moglo biti tamo“.
Potpisnici apela protiv srbske istorije pozivajući se na Ruvarca priznali su da su oni cveće, ama kakvo cveće: korov, iz Ruvarčeve bašte.
Kroz takvu istorijsku nauku trebalo je razoriti nacionalni ponos i oslabiti borbeni duh, radi lakšeg porobljavanja. Ta strategija nije nikada napuštena iako su se u izvesnoj meri menjali zavojevači. Danas je vrlo aktuelna oko otimanja Kosova i Metohije.
Od toga vremena svi srbski neprijatelji koji su što radili protiv Srba, oslanjali su se na Ruvarca i njegove sledbenike. Njihova aktivnost je najviše danas izražena oko otimanja Kosova i Metohije i stvaranja velike Albanije. Agresija na Srbiju nije odlučena na prečac, pripreme su intezivnije rađene od 1974. godine. U tim pripremama su bili angažovani mnogi pojedinci i naučne ustanove, u prvom redu Srbska akademioja nauka (SANU). Trebalo je stvoriti nekakvo istorijsko pravo za Šiptare na srbske teritorije. Prikazati ih da su oni tu jedan stari kulturni narod sa bogatom istorijom. Taj poduhvat je izvela SANU objavljivanjem zbornika „naučnih skupova“ 1988 godine, pod naslovom „Iliri i Albanci“. Ovaj rad SANU dolazi kao presudno ohrabrenje Šiptarima u vreme bujanja njihovog terorizma. Ljudi iz SANU su „naučno“ utvrdili da su Šiptari Iliri pa, kao takvi, polažu istorijsko pravo ne samo na Kosovo i Metohiju nego i na sve srbske teritorije. Šiptarima se daruje, pride, srbska slavna istorija duga dva i po milenija, ona tokom koje su Srbi, pod imenom Ilira, u Rimskoj Imperiji imali četrdeset dva (42) imperatora. Šiptari koji su znali da su u Srbiju došli u jedanaestom veku, nisu znali šta da rade od sreće. „Mi smo Iliri, sve je naše. Srbi su uljezi u našu zemlju. Udri po Srbima!“ Da bi se po inostranstvu lakše razumela ta Akademijina prošiptarska propaganda, SANU je sve tekstove prevela i na francuski jezik.
A šta sada sa nama, srbskim plemenima, koje Rimljani 12. godine po Hristu popisaše kao Ilire, među njima i Deretine? Prema „naučnim“ dokazima „naše“ Akademije, mi nismo Srbi nego Šiptari. Gospodo akademici i potpisnici Apela, ja sam Srbin Ilir, to mi ne možete osporiti. Srbe su u Rimskoj Imperiji nazivali – Ilirima. Pa onda kažu da su Iliri „nestali“ negde u drugom veku. Ja posedujem prvi rečnik nemačko-srbskog jezika iz devetnaestog veka. Na njemu je naslov: „Dojče – Iliriše.“ Srbska kancelarija u Beču se zvala „Ilirska kancelarija“. Ništa od toga naši „učeni“ profesori ne znaju. Ali oni znaju za seobe Slovena.
Posle Berlinskog kongresa uvedena je u školske programe u Srbiji priča o „seobama Slovena“. To je bio najjači adut antisrbske propagande i ko to nije prihvatao bio je sklonjen sa svog položaja. Prvi na udaru bili su profesori istorije Pantelija Srećković i Miloš Milojević, čime je celokupna srbska istorija, pričom o seobama Slovena, vrhunskim udarcem na Srbe, jednim potezom pera izbrisana, a Srbi predstavljeni kao varvari koji su došli niotkud i naselili se na otetu tuđu teritoriju.
Dokazi za tu priču ne postoje, ni arheološki, ni istorijski, ni genetski. Ali tvorci te priče su našli jednu žrtvu kojoj će to da zakače na leđa. To je romejski car Konstantin Porfirogenet sa polovine 10. veka. Nema nikakvih dokaza da je on pisao o seobama Slovena, naprotiv. Bez obzira na to da li je on bio lud, ili normalan, ili zbunjen, nije sam od sebe mogao da pravi budalu jer je ta priča po svim osnovama nemoguća i obična budalaština. Nije moguće da jedan primitivan narod, zemlju i gradove na prostoru od Crnog mora do Alpa otme jednom razvijenom narodu koji je imao rimsko vojno ustrojstvo, društveno uređenje i pismenost i sve to bez borbe, te da taj brojni ratnički narod nestane bez traga ni glasa. To se navodno desilo polovinom sedmog veka, a prvi pomen o tome potiče iz polovine desetog veka.
Kako to da za tri veka niko o tome nije ništa znao niti pomenuo? U zapadnoj Evropi nije se znalo da su se desile neke seobe Slovena sve do 1611. godine. To se desilo, kao bajagi, oko 630. godine. Mi imamo ustanak srbskih plemena, Milinčića i Jezeraca na Peloponezu 587. godine. Oni su izvojevali autonomne kneževine koje su držali sve do 805.godine. Ta srbska plemena na Peloponezu bila su autonomni narod.
Savremenk Porfirogenetov bio je papa Jovan Deseti. On piše: „Iliri, Tračani i Dačani su Sloveni“. Hrišćanski svetac Ahilije, sahranjen u Arilju, u crkvi koja nosi njegovo ime, bio je propovednik hrišćanstva kod Trivala a umro je 330 godine. Ostao je njegov zapis koji se čuva u Hilandaru. On kaže: „Tribali se na svom jeziku nazivaju Srbima“. Aleksandar Veliki je u Sremu ratovao protiv Tribala, a Herodot piše kako su Tribali napali grčki grad Abderu na obali Belog Mora. Papa Pius Drugi, u 19. veku piše: „Ova imena koja mi upotrebljavamo. Iliri, Tračani, Dačani i Tribali su samo nazivi za Srbe“.
Ništa od svega ovoga naši Apelaši ne uzimaju u obzir jer njima nije zadatak da se bave istorijskom istinom nego da obave politički zadatak protiv Srbstva i Srbije. Svuda i na svakom mestu govore, pa su od njih to primili i naši političari jer veruju akademijskim i profesorskim „veličinama“, kako smo se mi na ove prostore doselili u sedmom veku i oteli tuđu zemlju i da ništa ovde nije naše. Kada vam to neko kaže odmah znate koju muziku svira i da se radi o nacionalnoj izdaji. To su Apelaši koji uče srbske đake da se isplati biti janičar i da je danak u krvi bio korisna stvar.
Jovan I. Deretić
