Краљ Пера са пушком у рову учествовао у Колубарској бици
Колубарска битка 1914. године.
Српски краљ Петар I Карађорђевић, са члановма штаба Врховне команде, посматра на положају завршне операције у бици коју је отпочела Аустроугарска војска општим ударом на Србију 16. новембра 1914. године са огромном војском од скоро пола милиона одлично наоружаних војника.
Колубарска битка је позната по томе што је сва статешка генијалност војводе Жвојина Мишића дошла до изражаја када је изведена муњевита контраофанзива српске војске која се дан данас изучава на свим најважнијим војним академијама.
Контраудар српске војске изведен је након што се наша војска нашла у расулу, после страховитог удара аустоугарске војске, повлачећи се и заузимајући положаје на десној обали Колубаре према Љигу. Ситуација је била више него катастрофална јер се уз хладно време са војском повлачио и народ.
У тим тренуцима је у редовима војске почео да се шири дефетизам, па је војвода Мишић наредио да се за пример обеси неколико десетина српских војника који су ширили вести о безизлазности стуације, неминовној каптулацији и пропасти.
Hакон неколико дана одмора, са тек прстиглом новом артиљеријском муницијом и општим бољим расположењем, уследила је контраофианзива за историјске и војно-стратешке уџбенике.
Колубарска битка је позната по томе што је у гротло ове битке убачена српска интелектуална младост, гимназијалци и студенти, деца најбогатијих предузетника, политичара, професора итд. из чувеног ђачког батаљона 1300 каплара. Две трећине њих се није вратило из рата, укључујући синове председника српске Скупштине, министара итд.
Али је Колубарска битка позната и по томе што је у њој учешће узео лично остарели чика Пера, српски краљ Петар I Карађорђевић.
Иако није био врховни командант војске, јер је претходно 24. јуна 1914. године пренео краљевска овлашћења на свог сина регента Александра, и упркос чињеници да је био повређен и да је од болова у десној нози једва могао да се креће, краљ Петар, као стари и искусни војник, изврсан стрелац, српски устаник у Босни и Херцеговини и француски легионар, самоиницијативно узима пушку и излази на прву линију фронта.
Француски писац и новинар Анри Барби оставља писано сведочанство о том догађају и пише како је краљ Петар, пошто је добио информацију о лецима које су аустроугари растурали (како је краљ Петар са синовима побегао из земље), узима белог коња, пушку о раме и одлази да обиђе прве линије фронта на десној обали Колубаре, где се воде најжешће борбе.
Сви саветници и врховна команда саветују краљу Петру да не иде на фронт, јер је његово здравље било јако лоше, једва се кретао и како та слика може негативно да утиче на војнике. Међутим, краљ Петар је растао са причама о свом славном деди вожду Карађорђу и знао је да се Карађорђе свуда са својом војском кретао пешке, узимао кубуру и пушку и био по шанчевима са обичним војником.
Као војнички тип и војник читавог живота, краљ Петар није слушао никога, одјахао је на прве линије фронта да га сви виде, улази у ров и заузима место између обичних војника, скида пушку са рамена, нишани, пуца и брани своју земљу.
Можете да замислите како се осећао обични српски војник када је видео свог остарелог краља у блатњавом и залеђеном рову како се раме уз раме бори са њим?
Краљ Петар је изврсно баратао свим пушкама које су постојале у то време, а био је и изузетан стрелац, јер је био члан многих стрељачких клубова у изгнанству у Женеви и учествовао у стрељачким такмичењима, пре него што се 1903. године вратио у Србију.
Како је стигао у ров и почео да пуца, српски војници су почели да говоре један другом и шире поруку:
—“краљ је у рову, краљ Петар је са нама у рову“.
Убрзо је читав фронт сазнао да је стари краљ у рову са српским војником и да се бори да одбрани нашу Краљевину.
Овај догађај, уз стратегијску генијалност војводе Мишића, 60.000 новопристиглих француских граната за српске топове, као и улазак младе српске интелигенције из Ђачког батаљона 1300 каплара у борбу, односи превагу у српској противофанзиви током Колубарске битке.
Иако се у последње време доста говори о Колубарској бици, и данас се више зна о крипто-комунисти Димитрију Туцовићу (који је био Наташа Кандић тог времена ширећи лажи о непостојећим злочинима над Албанцима, залажући се за Косово у Албанији) и његовом учешћу на фронту док данас нико не зна ништа о овој епизоди нашег краља Петра.
Срамота је што не знамо како је наш краљ, по речима његовог сина Ђорђа који је отишао да га пронађе у рову, „међу гегулама, спустио матори главу, узео пушку и хоће да погине као кнез Лазар“.
Ето кад се питате како је обичан српски војник могао да се бори и победи толико јачег непријатеља и зашто је био спреман тако да гине, иде пешке преко албанских врлети у сред зиме итд, имајте у виду и какви су били они који су наш народ, нашу државу и Цркву тада водили.
Аутор: Историја Срба
