Крајеугаони камен васпитања деце: послушање жене мужу

..По мишљењу већине савремених жена добар мушкарац је одговоран, јак, одлучан и предузимљив. Али ради то што очекује од њега жена. Мора да доноси одлуке са њеним жељама, у противном њега ће уништити манипулацијом, сузама, виком, звоцањем, уценама – свим комплетом одвратног ђаволског арсенала. И кад он, уништен, лежи на каучу и гледа вести, жена као мазохиста годинама ужива у својим страдањима. Она више ништа не зна о својој деци одраслој у овом блату, која су се због нечега одвратила од цркве и она више ништа не може да уради са њима…

Желела бих да се дотакнем једног битног детаља у вештини васпитавања деце. Назвала бих тај детаљ крајеугаоним каменом, који је нажалост у наше време скоро изгубио свој значај. Да би деца слушала мајку, мајка треба да слуша мужа. Сви њени напори у душевном и духовном благостању деце биће само сизифов посао, ако жена не уме да се покорава вољи супруга. Са сажаљењем посматрамо како је у већини породица постало не могуће испуњавање овог Божијег завета. Запамтила сам код старца Пајсија Светогорца један диван пример који наводи сам светитиељ: пример благочестиве жене која је била удата за својевољног, и не баш паметног човека. Преподобни се дивио невероватној послушности ове жене која је била много паметнија од свог супруга али је изабрала пут испуњавања заповести Божије и своју вољу је покорила вољи мужа. Овај пример лишава оправдања жена које се жале на своје нерадне и „каучне“ мужеве…

Зар је то могуће да она тако лепа, паметна, предузимљива, која постиже све своје циљеве, није видела за кога се удаје? Или се он покварио? Онда, ко је кога покварио? Уопште не желим да будем саркастична јер то је стварно језиво. Око нас су стотине примера кад јадна жена, као мазга ради, васпитава децу, после посла вуче тешке торбе, потом кува тихо гунђајући, распрема, пере, пегла, решава безбројне спољашње проблеме, а он… Он гледа вести, и баш га је брига.

Пре него што изразим своје мишљење о овом проблему хтела бих да испричам своје искуство. Сама сам одрасла у матријахалној породици. Тамо где је руководила жена и мајка. Код куће смо увек имали идеалан ред. Отац је понекад био покоран, понекад је пио. Понекад се љутио показивајући свој карактер. Сада, овакав поглед на мушкарца изгледа ми апсурдним зато што мушкарац не може да показује свој карактер периодично него треба да буде на челу, остварујући своју вољу, одређујући живот у својој породици, имајући своју жену као помоћницу а не као руководиоца.

                У браку сам скоро десет година и охх… како тешко ми је било са мојим искуством у новој породици. Господ ме је довео до брака већ кад сам била побожна. За мене је постојао избор само између два животна пута, монаштво или брак. Десило се друго.

                Ступила сам у породичан живот познавајући јеванђеље и духовне законе и донела сам решење да се одричем своје воље и градим породицу у складу са вољом мужа. Још једна отежавајућа околност је била та што ми је супруг такође одрастао у матријахалној породици где су навикли да слушају паметну и јаку мајку. Осим тога захваљујући свом послу ја нисам била нежна ни крхка. Свашта сам видела, поднела и претрпела у свом животу. То је био посао у Урегнтном центру, којим сам се поносила, али била сам поносна и поштовањем од стране колега. И све сам знала и умела.

После прве године брака муж ми је једном признао да ме се плаши и схвата да је слабији. Његова отвореност је изазвала у мени један једини осећај – осећај горчине. Потом сам затруднела и почео је беспрекидни ред трудничких боловања.

Нема смисла да описујем читав наш породични живот, само ћу рећи да је било врло тешко и мени и њему. Ломила сам се, стално стварајући супругу проблеме. Тражила сам дозволу од њега апсолутно за све, чврсто зацртавши циљ да саградим нормалну хришћанску породицу. Тада ми је добро дошла моја јака воља. На пример, желим да поставим намештај овако и у складу са стилом, и зато што је тако стварно боље. А муж каже: „Али ја бих волео овако“. Мени се не свиђа, у души расте протест али слажем се и ми постављамо намештај онако како се њему допада. Ја желим кауч, а он кревет. И купујемо кревет. Ја желим завесу овакве боје а он другачије. Итд. Безброј пута. То је претешко. Иза ових једноставних речи стоје године крвавог труда. За неправославног то је несхватљиво. Али помало трпљење расте и већ ми није толико тешко да поступам не тако како ја хоћу, већ како муж каже. Пре венчања сам положила вожњу. Муж је био против тога да ја возим кола. Ја сам много то желела. Ватрено сам желела да возим. Он је рекао не. Мислим да је то била једна од најтежих одлука. Али све се променило. Нисам почела да возим. Већ ми више није болно да примам одлуке мужа, јер је то постало начин мог живота. Другачије ја више не могу.

Сад и само сад сам срећна и слободна, зато што мој муж, научивши се да доноси одлуке без противљења са моје стране, сад доноси најбоље одлуке. Постао је одговоран за све. Он је процветао. Процветали су и његова памет и душа. То је скроз други човек. Било је и глупих решења, бесмислене куповине, путовања и друго… То је све сада прошлост.

Немогуће је не приметити како су се мењала наша деца у процесу промене организма наше породице. Имајући жив пример послушања и они сада умеју да слушају. Доношење одлука и ношење одговорности подразумевају жртву и смелост. И ја сада ово видим код своје деце. Очев ауторитет је за њих неоспоран, и због тога они се још пажљивије опходе према мени.

Немогуће је васпитати духовно здраву децу у породици у којој је хијерархија нарушена. И кад жена каже да ако баш она не буде урадила нешто онда ће се цео свет распасти, она није искрена. Савремени поглед човечанства на свет одобрава феминизам и женску самодовољност, која је у суштини понижавање, јер унаказује у човеку и породици промисао Творца и доноси велику несрећу. Питај такву жену о срећи – добићеш само жалбе. Прво на децу, после на мужа. Чак ни ту он није на првом месту.

Написала сам ово зато што ме је натерала несрећа око нас. Споља су срећне породице а деца су им већ изгубљена и све што има мајка то је срце спаљено вређањем на рачун мужа. Тобож, ни до чега му није стало. А у свари стало му је али не тако како ти хоћеш. А ти му не дајеш да ради како он хоће.

По мишљењу већине савремених жена добар мушкарац је одговоран, јак, одлучан и предузимљив. Али ради то што очекује од њега жена. Мора да доноси одлуке са њеним жељама, у противном њега ће уништити манипулацијом, сузама, виком, звоцањем, уценама – свим комплетом одвратног ђаволског арсенала. И кад он, уништен, лежи на каучу и гледа вести, жена као мазохиста годинама ужива у својим страдањима. Она више ништа не зна о својој деци одраслој у овом блату, која су се због нечега одвратила од цркве и она више ништа не може да уради са њима.

Представила сам свој једнострани поглед на проблем у глупој нади да некога тргнем својим примером. Наравно није увек крива жена, али ипак на основу свог искуства имам право на такво своје мишљење. Мени је дубоко жао сестара преварених феминизмом и срце ми се леди од количине развода и изгубљених дечијих душа.

И на крају је оваква дилема… Какву срећу очекује жена када тежи власти у породици, када сматра да она зна како треба а муж мора тако и да поступа. Јер она „зна“! Царство комфора на земљи? Самоудовољавања? Или ипак Царства Небеског које је унутар нас? Царство благодати? Плодови су им различити и путеви су им различити.

Ако „је он глуп, стално све ради како не треба“ онда о чему даље причати? Таква жена и о Богу, у срцу свом, размишља да ни он не ради како треба. Да каже то на глас можда се и боји мислећи да верује. Али у срцу ропће. Неће таква наћи мира душевног. Ни са мужом, ни ако је сама.

Превод: Полина Коковић (https://vospituy.ru/kraeugolnyj-kamen-vospitanija-detej-poslushanie-zheny-muzhu/)

Извор: Православна породица

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!