Крагујевачка трагедија 1944. године
Ујесен те 1944. године Жива Ковановић из Баточине напунио је петнаесту годину. Био је леп, стасит, духовит. Одличан ђак, још бољи друг, омиљен у свом разреду. Ко га је виђао испред Крагујевачке гимназије, морао је помислити: “Ово је прави Шумадинац”. Неким инстинктом – или зашто већ? – он као да је то хтео да истакне. Најслободније је критиковао управо успостављени комунистички режим.
Неколицина лоших ђака стално је тужакала Живу Ковановића код директора и на разредним конференцијама. Они су били скојевци – чланови Савеза комунистичке омладине Југославије. Жива би их, међутим, само презриво погледао. Ко су они да њега тужакају… Једног дана, као да то није ништа, Жива рече свом друштву да је против њега подигнута судска оптужница. Шеретски је препричао садржај оптужнице: да је пред крај рата телефоном јавио Немцима у Крагујевцу како се Руси приближавају Лапову.
Последња позната гробница откривена у кругу ”Заставе” у Крагујевцу, новембра 2011. Гробнице се откривају приликом радова још од 1950-тих година. У кругу фабрике, која се некада звала Војнотехнички завод, а посебну у делу званом Капислана, комунисти су убили највише грађана
Зар он, Жива Ковановић, да буде издајник!
“Шта је ко имао да обавештава Немце где су Руси, кад су се са њима свакодневно тукли откако су прешли Дунав”, говорио је Жива, убеђен да ће као од шале доказати своју тако очигледну невиност. Тим пре јер га нису ухапсили, већ су га пустили да, као и до тада, свакога дана иде у школу. “Сутра идем да видим шта хоће ови гузичари”, рекао је друштву када је сазнао за дан суђења. И поподне тог дана, после суђења, дошао је у школу, не сумњајући у успешност своје одбране.
Његово друштво је ипак пошло у судницу на дан изрицања пресуде. Један из овог друштва, Миодраг Бељаковић, касније познати емигрант, описује шта се затим дешавало:
“А онда је све почело да се одвија као у ружном сну. Када се Жива појавио у суду да чује пресуду, придружили су га онима који су, под јаком стражом, били доведени из затвора и затим поређани истим редом којим им је суђено. Он је био при крају. И док је гомила скојеваца, већ уиграно, скандирала: ‘На смрт! На смрт!’, Вукајло Вукајловић, који је и овде председавао, позвао је оптужене да устану и почео да чита пресуде. Углавном на смрт. Само је понека казна била временска. Када је дошао ред на Живу, устао је и чуо: ‘На смрт’. ‘Живео народни суд!’, заурлали су скојевци, а стражар му је пришао и везао га. Жалба за помиловање је одбијена и Жива је, после неколико дана, стрељан”. (М. Бељаковић, “Под облацима Србије”, 180-181)
За учвршћивања своје власти у централној Шумадији комунисти су задужили 6. босанску бригаду 17. ударне дивизије. Ова јединица је, због свог састава, била позната под именом Муслиманска бригада, а њоме је командовао Хрват Саво Трикић (према неким изворима, Трикић је био кроатизовани Србин). Комунисти су претпостављали да ће муслимани, од којих је већи део претходно био у усташама, или у 13. СС ханџар дивизији, са великим жаром приступити крвавом послу у Шумадији. Ипак су, за сваки случај, овим бившим усташама и есесовцима прикључили и 93 Албанца из 13. СС ханџар дивизије (две трећине ове јединице чинили су муслимани из Босне и Херцеговине, а једну трећи Албанци са Космета). По избијању устанка 1941, Немци су запретили Милану Недићу да ће довести хрватске и муслиманске усташе у окупирану Србију. Била је то најстрашнија претња коју су могли изрећи. Али, нису је остварили.
Три године касније, на Србију оковану новим ропским ланцима, усташе пуштају комунисти.
Муслимани и Албанци харали су Шумадијом два месеца, од октобра до децембра 1944. Тада је пало највише жртава “црвеног терора”: у Капислани, на Метином брду, по селима… Младиће које нису убили, силом су мобилисали у своју јединицу, да их убију посредним начином, тако што ће их натерати на немачке цеви. При доласку у Шумадију 6. муслиманска бригада је имала 500 војника – муслимана и Албанаца. У Шумадији је у њен састав мобилисано 2.500 малолетника. Месец дана касније, после судара са Немцима код Бијељине бригада је расформирана због превеликих губитака. Изгинули су или рањени готово сви српски младићи, а није погинуо ни један Албанац… (С. Ћировић: На трагу злочина, 291).
Иза муслиманско-албанског ешалона, Шумадијом су харали домаћи комунисти, пажљиво бирани са друштвеног дна. Блажа Божић, син бадњевачког свештеника Андре, кога су као првог шумадијског равногорца Немци стрељали 21. октобра 1941. у Шумарицама, имао је прилику да упозна неке од њих, када је допао затвора Озне – Одељење за заштиту народа! – у Крагујевцу. Божић је као ђак током рата био курир у 2. шумадијском корпусу, а касније је постао један од најпознатијих политичких емиграната у Америци. Лета 1945. његов иследник у Озни био је Станко Матијашевић. Ево Божићевог сведочења:
“Станко Матијашевић је родом из Страгара. Пре рата је био пекарски шегрт у Крагујевцу, у пекари недалеко од кафане “Палигорић”, на путу према “Бојаџића млину”. Јутрима рано, са дубоком корпом на леђима, разносио је хлеб по одређеним улицама. Био сам, тада ђак, гимназијалац, и врло добро се сећам да је разносио хлеб Гушићевом улицом, у којој сам и ја становао, код тетке, у броју 3.
Још тада је показивао своју суровост према нама, млађима – дечацима. Без икаквог разлога, пролазећи поред нас, изненада би нам залепио шамар и подметнуо ногу да се саплетемо и паднемо, псујући нам мајку, сестру и слично.
Одгојен на улици, мангупски васпитан, није никакво чудо што је августа месеца 1941. године отишао у партизане, а таквих је у тој војсци највише и било. Сетих се и Томаса из Маршића (Мечковца) који је био пијачни лопов, а који се 1941. године придружио ‘Танди’, познатом криминалцу, кога су, по окупацији, Немци пустили из пожаревачке казнионе. И Танда и Томас постали су партизани. На тај начин, ови крагујевачки шегрти и криминалци постали су првоборци партизанског Крагујевачког одреда. Са њима је био и Цоја, капетан, који је такође лежао у Пожаревцу на робији, као криминалац. Сва тројица били су иследници у крагујевачкој Озни, и праве убице својих комшија и Шумадије целе.
Да би се видело какав је то окорели злочинац био, нека каже и податак да је имао рођену сестру у Крагујевцу, која се за време рата забављала са официрем Недићеве пољске страже, који се презивао Јараковић. Јараковић је ту његову сестру оставио, и доласком партизана 1944. године, по Матијашевићевом наређењу, међу првима је стрељан.” (“Погледи”, број 218, 1. септембар 1998.)
Александар Манојловић ”Танда” није био усамљени криминалац. На гласу је била заправо цела његова дружина – ”Тандина банда”. Цела ова банда 25. августа 1941. године приступила је 3. чети Крагујевачког партизанског одреда. У том одреду већ се налазило пет од десет најокорелијих криминалаца из Крагујевца и околних места (од преостале петорице тројицу су ликвидирали Немци у затвору у Нишу 1941, а двојицу четници, 26. јуна 1942). Главни међу њима био је Александар Живаљевић Цоја, међу комунистима познат као “Цоја првоборац”. У јесен 1944. он постаје управник затвора у Капислани, да би касније доспо на важна места у партијско-државној хијерархији. Побегао је са робије априла 1941, а издржавао је казну за пљачку трговинских радњи у Краљеву. Браћа Љубез и Војимир Андрић из села Борач робијали су у Пожаревцу због коцкања, док су Љубомир Тодоровић и Александар Крсмановић из села Драгушице робијали због крађе. (С. Ћировић, “Гружа у четницима”, 109-110.)
Оваквих случајева било је много широм Србији.
Најпознатији разбојник из Ресаве, Дража Глигоријевић, априла 1941. чекао је извршење смртне казне у Окружном затвору у Јагодини. По распаду државе обрео се у партизанским редовима, најпре у Ћупријско-параћинском одреду, а касније, када су сељаци из околине Параћина растурили овај одред, у околини Ниша. Немци су га заробили и стрељали на Бубњу, крајем исте године. (Изјава Миодрага Пешића аутору. Пешић је публициста из Ћуприје.)
Марко Младеновић, партизан који је прешао у четнике, пише у својим мемоарима о Петку, робијашу из околине Прокупља. До априлског рата Петко Робијаш био је у затвору због убиства два рођена брата, а онда је побегао и приступио локалном партизанском одреду. (М. Младеновић, “Лажни идоли и варљиви идеали”, 81.)
Крајем јула 1941, према мемоарима поручника Драгана Сотировића, начелника штаба Шумадијских четничких одреда, комунисти су прикупили известан број распуштених или одбеглих робијаша у централној Шумадији. Међу њима се налазио и злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга. (Д. Сотировић и Б. Јовановић, “Србија и Равна Гора”, 422.)
У ствари, пошто су током априлског рата 1941. распуштене робијашнице по Србији, у устанку, неколико месеци касније, дошло је до овакве поделе улога: одбегли робијаши су прилазили комунистима, док су затворски чувари и жандарми одлазили у четнике. Број криминалаца међу комунистима био је тако висок, да ову појаву бележи и један немачки извештај. Начелник штаба немачке војне команде за Србију јавио је 1. новембра 1941. године да се комунистички одреди састоје “већим делом од сеоског олоша и робијаша”, док четници пуковника Драже Михаиловића, за разлику од њих, “увек налазе подршку” код народа. (И. Авакумовић, “Михаиловић према немачким документима”, 25.)
О робијашима у партизанским одредима могу се наћи подаци и код комунистичких писаца. Тако, у књизи “Ужичка република”, Венцеслав Глишић пише:
“У неким партизанским одредима нашле су се и групе криминалаца. Тако, на пример, у Космајском Чаругина, а у Крагујевачком Тандина. Пошто нису поштовали партизанску дисциплину, а нарочито су били склони пљачки, то су штабови ових одреда одлучили и ликвидирали наведене групе. Анархичне склоности нису испољавали само криминалци, него и једна група радника из Белићке чете Поморавског НОП одреда, али су то биле спорадичне појаве.” (В. Глишић, “Ужичка република”, 78.) Комунисти су заиста ликвидирали један број криминалаца, као и бивших шпанских бораца, у својим редовима, јер су то били опасни авантуристи због којих ни вође њихове партије нису имале миран сан. Међутим, те ликвидације су биле спорадичне, ради утеривања страха могућим конкурентима за превласт у Комунистичкој партији. Када се цело то опасно друштво, ишколовано на Стаљиновим системима мучења, а прошарано бившим криминалцима, једном дочепало власти, трагедија огромних размера била је неизбежна.
ЗАШТО СУ УБИЈАЛИ
Како је према римском праву комунизам разбојништво – отимање имовине уз примену силе – то је мотив масовних убистава у периоду непосредно после Другог светског рата очигледан.
Овај мотив се испољио на два начина.
С једне стране, људи су убијани и тамничени да би им се директно одузела имовина. У Крагујевцу, а нарочито у центру града, нема ни једне добре куће, или радње, у којој се могу наћи изворни власници или њихови потомци. Свим богатим фамилијама одузето је све: од највећих фабрика, попут Бојаyића млина и Стефановићеве фабрике хране, до малих породичних радњи начичканих у главној улици. Својина је названа “друштвеном”, а приходе су заправо стицали комунисти који су њоме управљали, док је куповна моћ радника стално падала. Наш радник, у односу на радника било које европске земље којом нису завладали комунисти, боље је стајао пре, него после Другог светског рата. Шест деценија касније, опљачкана имовина није враћена правим власницима и њиховим наследницима. Без економске моћи, њих нема на високим друштвеним лествицама, а нарочито је видно њихово одсуство у политици. Исто тако, упадљив је политички и уопште друштвени монопол комунистичких потомака, у чије руке се прелио највећи део националног богатства.
С друге стране, комунисти су убијали потенцијалне непријатеље, како би на дуге стазе обезбедили своју власт и заштитили своју пљачку. Из овог разлога је убијен гимназијалац Жива Ковановић. Као најугледнији ђак Крагујевачке гимназије, он би у будућности постао народни трибун и то се јасно видело. Његовом ликвидацијом комунисти нису одстранили само једног потенцијалног непријатеља, већ и хиљаде других. Убиство детета, као највећи замисливи злочин, утерало је страх у кости многим генерацијама.
СПИСКОВИ СТРЕЉАНИХ
И Гроздана Миловановић, рођено Пејиновић, ујесен 1944. имале је 15 година. Живела је у родитељској кући у Цетињској улици, изнад Нове цркве у Крагујевцу. Мајка јој није дала да излази из куће, јер се од доласка комуниста, 21. октобра, градом ширио осећај језе, изазван масовним мучењем и убијањем грађана. Гроздана се ипак искрадала сваког јутра да прочита нови списак стрељаних, на згради Народне банке испод цркве (данас Служба платног промета), лево од врата. Грчевито је прелазила преко имена поубијаних те ноћи. Тражила је име свог брата Гвоздена Пејиновића, који је био четник 3. крагујевачке бригаде 2. шумадијског корпуса. Братовљевог имена није било. Отишао је са својом јединицом уочи наиласка Стаљинове Црвене армије и о њему се више ништа није чуло.
Гроздана каже да су свакога јутра лепили нови списак и да је број убијених увек био двоцифрен.
Једног јутра прочитала је име Радмиле Шпиљевић из Лужница, матуранткиње Учитељске школе. Радмила је била Гвозденова девојка. Сећа се да је поред Радмилиног стајало име још једне девојке из Лужница, из фамилије Добривојевић.
Од оних који су из затвора изашли живи Гроздана се сећа једино Станоја из села Доброводице код Баточине. Причао им је да су га мучили тако што су га везивали испод чесме и пуштали воду да му пада на главу кап по кап. Тражили су да призна да је сарађивао са четницима. Иначе на списковима стрељаних није било образложења смртних пресуда.
Гроздана се не сећа колико дуго су комунисти стављали спискове. Ни други саговорници не могу да одреде тачно време, а спискове су још виђали и испред суда, на огласној табли која је стајала на ивици парка према улици Николе Пашића.
Према ситуацији у другим местима, може се поуздано рећи да су комунисти на овај начин и у Крагујевцу убијали до 1. јануара 1945. године.
СТАРИ ЗАТВОР
На свега двестотинак корака од центра града, иза суда, у ово доба још је постојала зграда старог затвора, која је потом срушена да би се на њеном месту подигла робна кућа. Ово је у почетку био и једини комунистички затвор, али само накратко, јер је брзо попуњен па су нови сужњи упућивани у велике собе и подруме Капислане, које су Немци претходно користили за држање талаца за одмазду. Како се у старом затвору налазила управа Озне, он није служио за убијање, већ за “истрагу”, а жртве су потом одвођене на губилиште у Војно-технички завод. Ипак, нису сви преживели нечовечну “истрагу” у старом затвору, попут професора Крагујевачке гимназије Свете Максимовића, који је ту страдао маја 1945. године. Његов ђак, Блажа Божић, сазнао је за судбину професора Максимовића када је и сам доспео у стари затвор. Ово су његове речи:
“Омиљени професор, изузетно интелигентни предавач историје у Другој мушкој гимназији, Света Максимовић, био је ухапшен тих дана. Ускоро се градом, страховитом брзином, пронела вест да је наш вољени професор Света бачен кроз прозор другог спрата, и да је остао мртав на калдрми…
Одмах сам са школским друговима, Дуцом Чомићем, Гужвићем из Тополе, Тоцом Митровићем (чијег су оца касније осудили на смрт и стрељали у Капислани), отрчао према “Палигорићу”. Са нама је био и Света Васиљевић из улице Цара Лазара. Кад смо стигли, до поменуте зграде Озне, ту не беше мртвог тела нашег драгог и вољеног професора, али је стајала усирена локва крви, и ми смо гледали, просто скамењени од ужаса. Наш професор је, свакако, исте вечери отеран у заводску Капислану, и тамо, без свеће и опела, затрпан међу хиљадама невиних Срба и Српкиња који су стаљинистичким “чисткама” зверски поубијани само зато што нису волели комунизам… Волели смо професора Свету, јер је био не само одличан наставник, већ и педагог који нам је пружао одличне савете за будућност, како да се понашамо и како да живимо кад постанемо зрели људи. Пре рата, и у току рата, постојао је обичај да се сваком професору или професорки, када их сретнемо на улици, скине капа у знак поздрава, а они би нам климањем главе одговорили, или би, просто, прошли крај нас. Наш вољени професор би нам увек отпоздравио, и никада га не би пријавио када би ученик, у брзини, пројурио без поздрава. Пријава је, иначе, повлач;ила слабу оцену из владања.
Само три месеца после овог страшног догађаја и смрти Свете Максимовића, ухапшен сам, 7. августа 1945. године и одведен у Рачу Крагујевачку, да би ме истог дана, спроводно, дотерали у крагујевачку Озну. Скоро пред сумрак, спроводници ме везаног предадоше, на другом спрату, управнику Озниног затвора, по имену Илија, и његовом помоћнику “Црњаку”, који је, иначе, био главни џелат за оне који су требали да буду стрељани. Одвели су ме у последњу ћелију, број 12, где сам сутрадан одведен на саслушање, и то у ону проклету канцеларију, са “четвртим” прозором (са кога је бачен професор Максимовић – прим. аут). То сам одмах могао да уочим, по оним зградама преко пута, јер сам их познавао у прсте, с обзиром на то да сам становао у непосредној близини.
Седео сам за столицом, десно од мене је била дактилографкиња, а преко стола до зида, иследник, који се огласи:
“Ја сам капетан Станко Матијашевић”.
Он ми у неколико речи објасни по коме сам члану и закону хапшен, као народни непријатељ и издајник “Фенереје” (како смо ми затвореници називали државу ФНРЈ). Ту ме је назвао бандитом, кољашем, и другим погрдним именима, са претњом да морам одговарати на свако питање признањем, а у супротном ћу доживети све најгоре и сетити се кад сам мајку за сису ујео. Ћутао сам као заливен, и одговарао на питања позитивно по мене. Станко је устајао са столице, и шетајући, диктирао цитат саслушања. Једног момента, кад нисам одговорио по његовој жељи, ненадано ми иза леђа, из све снаге, удари шамар преко увета и образа, тако да сам са столице одлетео на под, а онда ме је ударао и газио чизмама све док се нисам онесвестио. Кад сам се пробудио, био сам у ћелији, ваљда су ме одвукли или однели…
Био сам крвав по ногама, лицу и једном лакту, оном на који сам се срушио са столице. Негде по подне, кад су пуштали, појединачно, из ћелије затворенике да узму воде из дворишта и избаце кибле, на шпијунки, рупи на вратима са којих се контролишу затвореници, једног момента зачујем глас:
“Божићу, Божићу, дођи на врата!”
Лежао сам у ћошку на свом капуту, пребијен као куче, и тешком муком се довукох до врата.
Непознати ми је рекао:
“Пази да на саслушању одговараш исто како си одговарао први пут. Одговори увек морају да буду исти, јер ће те данима, па и ноћима водити на саслушањећ.
Запитах га ко је, а одговор је гласио:
“Жика Павловић”.
Рекох му да се удаљи од врата не бих ли га, кроз шпијунку, препознао. Видех да је то заиста Жика Павловић, командант Ђачке бригаде у 1. Шумадијском корпусу, ухваћен у Босни. Жика је касније осуђен на смрт и стрељан.
Запита ме ко ми је иследник, па кад му одговорих, он уздахну. “Е, мој Божићу, пао си у руке највећем зликовцу. Он је и мој иследник, знам да ће ме осудити на смрт, а никога нисам ни убио ни малтретирао”.
Затим настави своју причу:
“Тај Станко је многе људе побио лично, без суђења, а такође су и многи на његову препоруку осуђени на смрт. Он је кроз прозор гурнуо професора Свету Максимовића. Света Максимовић није, као један културан и цивилизован човек, могао да замисли да га неко туче као животињу, па кад је потрчао према прозору, узвикујући “Народе, народе, убише ме” – Станко Матијашевић га је ухватио за ноге, подигао и избацио напољећ.” (“Погледи”, број 218, 1. септембар 1998.)
О још једном сужњу из старог затвора сведочи Гроздана Миловановић: “У нашу кућу често је долазила Зора Радаљац, учитељица у селу Мајнић. Током рата сарађивала је са четницима и комунисти су је одмах ухапсили. Држали су је у старом затвору, који се налазио иза зграде суда. Имала је мало дете, које су пуштали да посећује мајку. Једног јутра дете је дошло из затвора са мајчиним сатом, јастуком и лончетом. Још је било влажно од мајчиних суза. Баба нам је рекла да ће Зору сигурно стрељати, чим је детету дала те ствари и чим је толико плакала. И заиста, сутрадан сам и Зорино име видела на списку”, прича Гроздана Миловановић.
Миодраг Бељаковић је сваког јутра долазио испред затвора од када су му комунисти ухапсили ујака. Тачно на оном месту где је онда био улаз у затвор, данас се налази једна од најпрометнијих аутобуских станица у граду, на почетку улице Николе Пашића. Безбрижни путници и не помишљају колико је суза то место видело:
“Редови фамилија које су чекали испред били су дуги, а сцене страшне. Кад се дође на ред и стражару каже име затвореника, овај би погледао у списак и, ако га пронађе, узимао би оно што му је било донето. Ако, пак, тражено име није било на списку, стизао би неки смушени одговор где би затвореник могао да буде. Најчешће су тврдили да је пребачен у други затвор или послат у неки рудник на принудни рад. Уз такво објашњење, свакоме је било јасно да тај више није жив. Жене су, онда, кукале, чупале косу и падале у несвест међу избезумљеним очевима. Они други су их тешили, а у себи молили Бога да и њих не задеси иста судбина. Милиција их је, такође, умиривала и водила даље од затвора. Нека одела, која су враћена на прање, била су крвава, вероватно од рана које су наношене батинањем затвореника, али је родбина била срећна, јер је то био знак да су живи, као и мој ујак…
Једног дана, док сам био у школи, на часу, позвали су ме да изађем и одмах одем кући. Мајка је чекала на капији, и водећи ме право у Општу болницу, успут рекла да је ујак покушао самоубиство и да се налази у затворском кругу болнице. Мада нас нису пустили да га видимо, сазнали смо да је у нервном растројству ударио главом о зид и стропоштао се. Свакодневна одвођења људи на стрељање није могао да поднесе”, сведочи Бељаковић.
У ствари, тада нико у Крагујевцу није имао миран сан…
“Клокотања митраљеза смо скоро сваког јутра рано, између два и четири сата, слушали месецима. Већ сам био навикао и у то доба се, са језивим осећајем, аутоматски будио. Молио сам Бога да тог јутра не чујем пуцњаву и много ми је лакше било кад неки дан прође без ње. Страшно је сазнање да, док митраљези штекћу, нечији животи се гасе – мајке губе децу, деца родитеље, а жене мужеве…
Стрељања су имала поразан утицај и на саме извршиоце. Није био редак случај да се на улицама виде убице како добијају нервне нападе, како у падавичарском трансу машу око себе и вичу: ‘Падај, бандо!’, као да им се у рукама налазе аутомати са којима стрељају људе”, наставља Бељаковић, наводећи пример комунистичког председника Окружног суда, злогласног Вукајла Вукајловића, који је изрекао на стотине смртних пресуда. Неколико година касније он се у нападу лудила обесио. (М. Бељаковић, “Под облацима Србије”, 171-176.)
Испред старог затвора стрепела је и породица Пауновић из Шантићеве улице. Три малолетна сина, муж инвалид са Солунског фронта и рођена сестра страховали су за судбину ухапшене Милунке Пауновић. Комунисти су бацили око на три радње ове вредне жене, па су је оптужили за сарадњу са четницима. Док су је спроводили до Капислане, успела је да добаци сестри: “Гино, чувај ми децу, стрељаће ме сутра ујутру у четири сата”.
Тако је и било.
Педесет и седам година касније, Милункин син Слободан Пауновић становао је у улици Николе Пашића број 31, у истом улазу где се налази редакција “Погледа”. Једнога дана те 2001. године овај стари, тихи човек, дошао је у редакцију носећи своју једину слику са мајком. Жена чврстих црта лица грлила је безбрижног дечака у пригодном амбијенту фотографске радње “Ана” (данас: “Фото Мира”), уочи Другог светског рата.
Никада нећемо сазнати колико се Слободан Пауновић двоумио да ли да исприча своју причу или не. Многи је никада нису испричали због неописиве језе коју су понели из тог страшног времена, осећајући као да је заувек ту.
Неколико дана касније на улазним вратима појавила се умрлица Слободана Пауновића.
КАПИСЛАНА
Највише грађана комунисти су стрељали у једном од погона Војно-техничког завода, који се звао Капислана. Стрељали су најпре у тунелима, ископаним према Метином брду, који су служили као складишта експлозивних материјала. Тако се нису чули пуцњи, а и закопавање је било једноставно, обрушавањем дела по дела тунела. Онда су стрељали уз зид Капислане и на фабричком стрелишту, које и данас постоји.
Познати Крагујевачки фотограф Милован Ракоњац сећа се да су приликом припремних радова за постављање железничких шина у фабричком кругу, око 1955. године, радници откопали масовне гробнице. Још нису били иструлили делови српске народне ношње и личних ствари жртава. Лешеви су били плитко закопани и разбацани без реда. Међутим, на дубини од два метра појавио се ред уредно сложених лешева.
Ово сведочење потврђује познату чињеницу да су на истом месту стрељали и Немци током рата (махом заробљене четнике и њихове присталице) и комунисти после рата. Немци су се држали прописа о закопавању жртава, док су комунисти, као и у другим градовима, закопавали плитко и без реда.
О открићу масовних гробница брзо се прочуло по граду, али је ствар одмах заташкана. Сви посмртни остаци пребачени су у нову велику гробницу поред пруге, а онда је постављена спомен плоча са натписом да ту почивају “жртве фашизма”. Плоча и данас стоји на истом месту и на њој још није стављен истинити натпис – “Овде почивају жртве фашизма и комунизма” – нити објашњење да су и једни и други највише српских родољуба стрељали из истих разлога, због припадности покрету генерала Драже Михаиловића.
Поред осталих, испод ове плоче налазе се посмртни остаци рођене браће Вуковић из села Мала Врбица у Гружи. Миодрага су као заробљеног четника стрељали Немци 1943, а Момира, на истом месту, две године касније, комунисти. Овде почивају и браћа близанци Русовићи и њихова рођена сестра, које су Немци стрељали у истом дану, 1943. године. Један брат је био четник Првог, а други Другог шумадијског корпуса. Пријављени су Гестапоу када су узели одсуство и дошли да прославе Божић 1943. године, у својој кући у улици која данас носи име комунисте Душана Дугалића. Приликом ископавања масовне гробнице те 1955. године, мајка је препознала посмртне остатке своје деце. Били су загрљени.
Русовиће је пријавила Гестапоу комунисткиња Олгица Станојловић, рођена сестра комунистичких функционера Моме и Бранка Станојловића. Четници су је због овог случаја ликвидирали маја 1944. у селу Пајазитово (С. Ћировић, “На трагу злочина”, 286). Друга масовна гробница у “Застави” откривена је 1978. године, када је на месту негдашње Капислане грађена Акумулаторска станица. Два гробара са старог градског гробља, Живомир Петровић и Драган Пантић, позвана су да сакупе и однесу кости. Они су понели 10 пластичних yакова, али то је било премало. Кости су сакупили у 62 џака, а у сваки су стављали просечно шест костура. Укупно близу 400 костура превежено је камионом на градско гробље и сахрањено на необележеној парцели број 9. После неког времена, према листу “Независна светлост” од 1. фебруара 2001. године, дошли су комунистички ветерани и поред ове гробнице подигли споменик десеторици партизана из аранђеловачког краја, које су Немци током рата стрељали у Капислани. Присталице четника стрељане од стране Немаца, и потом комуниста, чијих је посмартних остатака ту највише, тада нико није смео да помене.
О страдању у злогласној Капислани у последње време је објављено неколико сведочења. Тако је бивши затвореник Капислане Богдан Поповић, који данас живи на Новом Београду, за “Глас јавности” од 27. октобра 1999. године, посведочио о једном од система мучења који су овде примењивали комунисти – везивању људи за санте леда, у соби званој “ледара”.
“Ледара је била соба где се налазило корито. У корито би комунистички иследници ставили седам санти леда и за њих привезали човека. Затвореници су држани док се лед не отопи”, изјавио је Поповић.
У наставку доносимо до сада необјављено сведочење Божане Срејић, девојачко Алексић, из села Губеревац, које се налази поред пута Крагујевац – Краљево. Божана данас живи у Крагујевцу, а редакцији “Погледа” дала је писмену изјаву 2002. године. Ево делова те изјаве:
“Деда, стриц и отац одведени су у обласни затвор, који се налазио у оквиру фабричког круга војне фабрике у Крагујевцу, поред Војно-индустријске школе. У то време, мој супруг Ратомир Срејић био је ђак Војно-индустријске школе, па ми је касније причао да су ученици са прозора своје учионице која се налазила на другом спрату посматрали затворенике приликом њихове једночасовне шетње. Затвореници су око ногу носили ланце, тако да су се врло тешко кретали. Ноћу, око пола ноћи, ђаци су из својих соба у интернату слушали шкрипу кола названих ‘марица’. Овим колима затвореници су одвођени на стреање. Стрељање је вршено на месту званом Капислана, такође у кругу фабрике.
Да би деда, отац и стриц били пуштени из затвора, мој брат Милан и ја морали смо да сакупимо 200 потписам мештана села Губеревац, који би гарантовали за њих, тј. да су лојални грађани и да иза себе немају никакво деловање против данашње власти. То је било врло тешко, јер је већина сеоских домаћина била у затвору. Идући по селу, некако смо сакупили потписе и после два месеца они су пуштени. Изгледали су као живи лешеви, више су личили на авети, него на људе…
По изласку из затвора отац ми је причао да је у соби било 50 до 60 затвореника. Соба није имала прозора, већ само две рупе на вратима, кроз које је улазило по мало ваздуха. У углу се налазила кибла која је ретко изношена, тако да се по соби ширио ужасан смрад. Тачно у поноћ долазила је ‘марица’. Егзекутор је држао списак у руци и прозивао затворенике који су те ноћи одвођени на стрељање. Чувши своје име, затвореници би стали на врата и говорили:
‘Збогом, браћо, ја одлазим за навек, гинем потпуно невин’.
У соби би завладао тајац, чуо се само по неки пригушени јецај.
Отац ми је говорио да су одмах довођени други затвореници и соба је увек попуњавана. Такође ми је причао да су у соби са њима били многи виђени интелектуалци Крагујевца, међу којима и млади људи. Највише ми је причао о неком Достанићу, мислим да је био правник. Осуђен је на смрт Стрељањем. Сећам се да је мој отац говорио: ‘Убише онако паметног човека’…”
ЛОГОР НА МЕТИНОМ БРДУ
Комунисти су веома брзо напунили и Капислану, а заустављање терора није било на видику. Овога пута одлучили су да оснују логор. Тако су поред логора у Параћину, Шапцу, на Бубњу код Ниша и на Бањици код Београда (који су били празни само неколико дана по одласку Немаца), као и у другим местима, комунисти направили логор и у Крагујевцу. Изабрали су предратна војна складишта на Метином брду, које се налази на излазу из града у правцу Јагодине. И ова складишта су Немци једно време користили за држање талаца за случај одмазде, а комунисти су само проширили капацитете, основавши три логорске јединице: немачки логор (за немачке ратне заробљенике), српски мушки и српски женски логор. Сем на спољној страни, ограда од бодљикаве жице постојала је и између ова три подлогора. Логораши су становали у пренатрпаним баракама, а ујутру су обично одвођени на прислини рад.
Метино брдо је још једна локација са масовним гробницама, за сада неоткопаним. Дора Стефановић, која је у логору била са супругом Стевом, познатим крагујевачким индустријалцем, сведочила је како су “Босанци свакодневно стрељали Србе”. (Логор су чували припадници Муслиманске бригаде из састава 17. ударне дивизије.) Дора је видела стрељања и у самом логорском кругу, где су комунисти без милости убијали чак и трудне жене. “Мајка Доро, говорила је једна од њих кроз сузе, дрхтећи, они не знају да сам трудна. Реците им, неће ми ваљда стрељати и дете у утроби”. Дора им је рекла, али они су је ипак стрељали. У пролеће 1945, Дора је рукама затрпавала плитке гробнице поред подљикаве жице, из којих су вириле ноге и руке жртава. Ноћу су се окупљали кучићи и кроз жицу извлачили делове људских тела (С. Ћировић, “На трагу злочина”, 236, 279). Протојереј Миодраг Јелић из Велике Плане сведочи да се иста трагедија одигравала и у мушком српском логору:
“Из затвора Суда Озне, пребачен сам на Метино брдо. Тамо сам провео неколико месеци, радећи најтеже физичке послове. Свакога јутра, пре него нас одведу на рад, изводили су понеког из строја и стрељали. Тражили су мир, дисциплину и рад, говорећи нам да само тако можемо доказати свој патриотизам и своју спремност да помогнемо обнављаљу порушене домовине. И, за пример, свакога јутра по некога од нас изводили из строја и стрељали. Ако нема друге кривице, командант логора дрекне: Шта причаш ти тамо! Излази! И стражари изводе одабраног несрећника.
То је био пут у слободу коју су нам донели.
Док су остали логораши били на раду, војници 6. босанске бригаде закопавали су стрељане у плитке ровове на Метином брду. Понегде тако плитке да су испод земље штрчале руке или ноге убијених, па их ноћу пашчад кидала и развлачила” (С. Ћировић, “На трагу злочина”, 236, 279).
Стрељање је упамтио и Томислав Митровић, тада дечак, чијег су оца комунисти убили у Капислани:
“Са групом деце, вршњака, у јесен 1944, видео сам стрељање на Метином брду. Возили смо тротинете на Новој колонији, јер су једино ту тротоари били бетонирани. У дворишту логора, иза велике бодљикаве жице, чули смо рафале и јауке и побегли,” изјавио је Митровић за “Погледе”.
Славко Милетић из села Вучковица био је логораш Метиног брда од маја до новембра 1945. године. Ево његове изјаве:
“Са другим затвореницима затрпавао сам гробнице људи које су комунисти убијали. Било је толико лешева под земљом, да се стално помаљала крв, усирена, с љиyгом. Ту крв смо морали да утабамо.” (“Погледи”, број 200, 28. април 1997. године.)
Драгиша Тодоровић, рођен у Сењу 1926. године, током рата четник Раваничке бригаде, био је један од ретких равногораца који се из емиграције вратио у родни крај. “Желим да умрем у Србији”, рекао нам је приликом посете редакцији “Погледа”, 2. априла 1998. године. На жалост, преминуо је само годину дана касније.
Драгиша је тог 2. априла дошао у Крагујевац из још једног разлога: после такозваног ослобођења и он је био сужањ комунистичког логора на Метином брду. Повео је два снажна надничара, наоружана крамповима и ашовима, јер никако није могао да заборави напуклу масовну гробницу на Метином брду. Када је једна масовна гробница у овом логору набубрила и напукла, тако да је из ње почела да се слива људска крв, стражари су одвели Драгишу да набацује земљу. Тај осећај језе пратио га је целог живота. Веровао је да тим несрећницима дугује макар једну молитву и свећу воштаницу…
После разговара у редакцији “Погледа”, отишли смо на Метино брдо. Међутим, ту је све било другачије него 1945. Онда се у мушком логору налазила само једна велика зграда и поред ње кухиња. Сада нема никакве зграде, све је давно порушено. Неко време ту је био војни магацин, састављен од више зграда. Онда војска напушта магацин, а народ разноси дословце сваку циглу. Затим Метино брдо зараста у шикару и служи као место за отпад.
Тодоровић каже да се на око 200 метара од пута за Јагодину налазио мушки логор, изнад њега женски, а изнад женског немачки. Између бодљикаве жице мушког логора и главне зграде, на горњем десном углу, била је гробница, 10х4-5 метара. Ту је, по његовој процени, било најмање 40-50 лешева. Ти несрећници су стрељани пре долазка његова групе. На сунцу гробница је прокључала и појавила се сукрвица. “Сушај ти, да збираш прашину и да је бацаш у оне рупе”, рекао је Тодоровићу један стражар.
Овог дана, 53. године касније, безуспешно тражимо то место.
Надничари узалуд копају. И на дубини од једног метра налази се само шут, набацан претходних деценија. Ни у једном покушају нису дошли до земље, а камо ли до гробнице.
На крају одустајемо. Тодоровић пали воштаницу на месту последњег покушаја. Одајемо пошту жртвама комуниста и враћамо се. О стању у логору Тодоровић каже:
“Овде су држали четнике, интелектуалце, апотекаре, трговце, начелнике округа… У женском логору налазиле су се равногорке и присталице четника, а у немачком немачки ратни заробљеници. Јели само скроб без запршке. Тортуре је увек било.”
На питање да ли је чуо за фудбалски клуб “Логораш”, наводно основан на Метином брду од стране логораша, Тодоровић одговара одречно. У логору је боравио од маја до августа 1945. године.
СТРАДАЊЕ СРПСКИХ ДОМАЋИНА
Мада је српска историја крвава, ретко када се тако лако страдало као у овом зловремену кад су комунисти учвршћивали власт. Они су, потом, уништавали трагове својих злодела, али већ и оно мало докумената заосталих у Архиву Шумадије у Крагујевцу, вероватно зато јер их комунисти и нису сматрали компромитујућим, открива језиву атмосферу из тих година.
Љубиша Ужаревић, рођен 1891. године у Великој Дренови, осуђен је на две године затвора из следећег разлога:
“Што је 22. марта 1949. на гозби код Зује Недељковића у Великој Дренови рекао у вези са сељачким радним задругама: ‘Неће бити гозби, неће бити клопе овако’ – а ово у циљу да омета приступање у земљорадничке задруге – чл. 113 осн. зак. о земљ задругама”. (Фонд Окружног суда, уписник за 1949. годину.)
Сима Марковић, земљорадник, рођен 1890. године у с. Јова, осуђен је “на шест месеци лишења слободе с принудним радом” 16. новембра 1949. године:
“Што је у јесен 1945. у два маха примио код своје куће одметнике, дао им хлеба, сира и ракијеа о томе није известио народне власти”. (Фонд Окружног суда, уписник за 1949. годину.) Ученик гимназије у Краљеву, Радомир Биорац, рођен у Рашкој 1931. године, осуђен је на три године строгог затвора због приступања “илегалној организацији у циљу обарања данашњег поретка”. Према пресуди, Биорац је ово дело починио 1948. године, када је имао свега 17. година. (Фонд Окружног суда, уписник за 1949. годину.)
Раја Миловановић из села Борач у Гружи, бојаyија, рођен 1900, осуђен је на осам година лишења слободе са принудним радом и конфискацију целокупне иомовине, уз образложење које почиње следећим речима: “Што је за време окупације као сарадник четника и њихов обавештајац…” (Фонд Окружног суда, уписник за 1949. годину.) Божана Алексић, у писменој изјави за “Погледе”, сведочи о злочинима комуниста у њеном родном Губеревцу:
“Моја стрина Милка Алексић, Животина супруга, слушајући говоре на курсу идеолошког образовања, на крају се пријавила да и она нешто каже. Свој говор је почела излагањем шта све жена у свом домаћинству треба да уради да би од телета произвела краву, од јагњета овцу, од прасета свињу, од пилета кокошку, од млека сир… Затим је побројала радове на пољу, да би се произвела повртарске културе. Затим је наставила:
‘То све треба да произведемо не само за своје домаћинство, већ и вама да донесемо на пијацу, да имате и ви од чега да живите. Позивам вас партизанке да дођете у моје домаћинство, да будете моји гости и да видите колико траје радни дан сеоске жене. Ја ујутру устајем у пет сати а лежем у један по поноћи. Моје краве хоће да се помузу на време, јагњад и телад на време да се напоје и нахране, они не знају за моје идеолошко образовање. А и не знам где бих у мом домаћинству то ваше идеолошко образовање применила.’
Довршавајући говор, Милка није рекла ‘Живео Тито’, већ је рекла ‘Живео српски народ’ и ‘Живела Србија’. Подигла је руку, прстом показала према народу и претећим гласом рекла:
‘Пази, српски народе, шта радиш, далеко си заведен’.
Збором се проломио велики апауз. Народ је носио Милку на рукама… После извесног времена Милка је одведена у затвор у Крагујевцу. Ја и мој стриц Живота отишли смо да је обиђемо и однесемо нешто за јело. Нису нам дозволили ни да приђемо до затвора. Сећам се, када је дошла кући била је живи леш. Није могла разумљиво да говори. Није се опоравила. Умрла је не рекавши ништа шта је у затвору доживела…
Божана Алексић, у писменој изјави за “Погледе”, сведочи о злочинима комуниста у њеном родном Губеревцу:
У нашу кућу дошла су једне вечери четири партизана, од којих један у униформи официра. Били су наоружани. По дијалекту мислим да су били Босанци. Видело се да су припити. Са собом су повели Роме, познате музичаре из села Лесковца, и то Радована, Радмила и њиховог дванаестогодишњег синовца, сина њиховог брата Радоице. Радован и Радмило свирали су виолине, а дечак је свирао гитару.
Партизани су се веселили, а музичари Роми морали су непрестано да свирају. Мој отац Новица лежао је у другој соби. Рекао је да је болестан и није устајао. Моја браћа Милан и Влаја, моја мајка и ја били смо присутни.
Један од партизана предложио је да музичари изађу на терасу наше куће, испред врата. Роми су и даље непрекидно свирали, а партизани су певали. Наједном, један од партизана извадио је пиштољ и почео да пуца. Један метак погодио је дванаестогодишњег дечака у главу. Он испусти гитару и паде. Партизани се разбежаше, а ми престрављени остадосмо поред мртвог дечака, гледајући како се из његове главе разлива крв по нашој тераси. Јављено је родитељима. Стигла је цела фамилија Рома, уз очајан лелек и кукњаву. Стари Ром наднео се над свог мртвог унука и из болну кукњаву питао:
‘Сине, дете моје мило, зашто те убише’.
Мој отац, мајка и ми деца доживели смо тада ужасан шок, од кога дуго нисмо могли да се опоравимо. Крв невиног дечака дуго се познавала на нашем степеништу.
Ови Роми, вредни музичари, били су веома омиљени, како у Лесковцу тако и у Губеревцу и осталим селима. Свирали су на сеоским игранкама, мобама, славама и свадбама. После овог догађаја, никада више своје инструменте нису узели у руке. Туга и жалост увукли су се у њихову кућу. Немајући средстав а за живот, Радован и радмило, тада још неожењени младићи, због превеликог бола напустили су кућу у којој су рођени. У кући су остали Радојица и Љубица, родитељи убијеног дечака. Касније су и они умрли. Данас је та кућа затворена, живот у њој заувек је замро…
По успостављу нове власти у Србији је настао велики прогон и пљачка сеоских домаћинстава. Поред животних намирница, нама је из куће однета и шиваћа машина ‘сингер’, коју је моја мајка донела удајом за мог оца. Пошто је кућа била потпуно испражњена и 11 чланова домаћинства није имало више ништа за храну, наш отац Новица отишао је у село Лађевци код своје сестре и од ње затражио 20 килограма кукуруза да би отхранио децу. Препешачио је планину Котленик за 16 сати хода и донео на леђима yак кукуруза. Тај кукуруз смо кували и сваког дана по мало јели. Ми деца били смо стално гладни и увек смо тражили нешто да једемо. Али, оно најтеже нас је тек чекало.
Једнога дана дошли су униформисани удбаши и повели нашег деду, стрица и оца. Знали смо да их воде у затвор јер више ништа од намирница нисмо имали да им дамо. Мој брат Милан, у то време дете, плакао је и викао: ‘Деда, врати се’. Један од удбаша ударио је Милана неким корбачем по леђима, а моја мајка Будимка повикале је: ‘Немојте да ми бијете дете’. Овај јој одговори: ‘Ухапсићемо и тебе’. Мајка је одговорила: ‘Ухапсите ме, али ја у затвор морам да поведем и децу’. У невиђеном хапшењу и пљачкању сеоских домаћина предњачио је неки удбаш звани Бора. Кажу да је тај злотвор и данас жив и да живи у Аранђеловцу. Страх и трепет за народ био је и неки удбаш Тошић…”
Божанина породица, као и многе друге у то доба, страдала је јер није могла да испоручи више хране него што је имала. С једне стране, комунисти су терорисали сељаке и када је било очигледно да више нема шта да им се узме, јер је таква била њихова политика према српском народу. С друге стране, међутим, тада је заиста владала несташице хране, из више разлога. Прво, велики број радно способних мушкараца страдао је у рату. (Као што ћемо видети, има више крагујевачких села у којима је само у четничким редовима погинуло по 50 и више младића.) Друго, бојећи се новог српског устанка, комунисти су готово све војноспособне мушкарце које су затекли код кућа или силом мобилисали, или ухапсили, или одвели на принудни рад у борски рудник, на сечу дрва за огрев, на тзв. добровољне радне акције и сл. Тако није било довољно радне снаге за обављање тежих послова и приходи су се смањили, а свакога дана требало је нахранити огроман број људи (не рачунајући сужње, које су мучили глађу). Без војничких разлога, пошто је рат прошао а све друге европске војске биле су демобилисане, комунисти су држали огромну армију од 800.000 људи, јер те људе, једноставно, нису смели да пусте кућама. Треће, комунисти су нагло створили велики број политичких тела, од “народноослободилачких одбора” у сваком селу, па даље редом на свим нивоима. Тако бројан чиновнички апарат, дотада невиђен, брзо је показао склоност ка расипништву (специјални дипломатски магацини и сл.), које није имало одакле да се задовољи.
Следећи документ потврђује Божанино сведочење о суровом односу комуниста према српским сељацима. Реч је о извештају Одсека за исхрану Среског народноослободилачког одбора среза Лепеничког, са средиштем у Рачи, Окружном народноослободилачком одбору чије седиште се налазило у Крагујевцу. У извештају, писаном 20. марта 1945. године, дословце стоји ово:
“(…) 2. Сељаци врло нерадо дају, јер је такав њихов менталитет, а свакако да има и реакција извесног утицаја, а народноослободилачки одбори су прилично слаби.
3. Треба примењивати санкције, јер се овде не ради о добровољном прилогу, већ о принудној испоруци.
4. (…) Данас овај одбор упућује последње расписе народноослободилачким одборима, у коме смо их позвали да одмах саопште онима који нису испоручили, да по овоме одмах а најдаље до 28. о.м. учине, с тим да НО одбори упуте овом одбору 30. ов.м. сва она лица која нису испоруку до тога дана извршила, која ћемо ми саслушати и оставити им врло кратак рок за испоруку а затим принудним начином од њих разрезане количине одузети а њих казнити принудним радом.” (Историјски архив Шумадије у Крагујевцу, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, фасцикла 10, документ број 241.)
ШТА КАЖУ КОМУНИСТИ?
Чим су кренуле приче о великом злочину с краја Другог светског рата, комунисти су почели да их демантују. Велики број њихових демантија сажео је Ђуро В. Родић у књизи “О погубљењима у Србији 1944-1946”, која је, наводно, обухватила све постојеће изворе и у чије налазе се не може сумњати. Према Радићу, у Србији, не рачунајући покрајине, 1944-1946. на смрт је осуђено 652 лица, а свеукупно је извршено 225 погубљења, док су остали помиловани. У књизи се тврди да је у од ових 225 особа у Крагујевцу ликвидирано њих 28. (О књизи сазнајемо из чланка “Фантомске цифре”, објављеног у “Политици” 2. септембра 2003. године, из пера комунистичког историчара и новинара Јована Радовановића.) Не можемо утврдити како је Родић дошао до броја 28. У Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу документа о ликвидацијама постоје само у Фонду окружног суда. Овај суд је у наведеном периоду донео шест смртних пресуда које смо уврстили у списак жртава комунизма, и још неколико које нисмо уврстили у тај списак (један Хрват, један Словенац и један Србин љотићевац осуђени су на смрт због учешћа у стрељању грађана 21. октобра 1941. године, а било је и осуђених за криминална дела). Из Фонда војног суда Крагујевачке области комунисти су склонили сва документа о погубљењима, осим што им је промакао доказ о убиству две особе. Нису сачувани сви бројеви тада јединог гласила комуниста у Крагујевцу, листа “Светлост”, у коме су повремено објављивани извештаји о ликвидацијама. Из бројева преосталих у Народној библиотеци у Крагујевцу могу се наћи подаци о три ликвидације. Дакле, када се сва три извора саберу, добија се број мањи од 28. А није логично очекивати да би један комуниста користио непознате изворе.
На жалост, укупан број особа убијених у наведеном периоду је много већи.
Аутор: Милослав Самарџић
Извор: Погледи
