Косовски бој и још једна бесмислена подела међу Србима
“Свети Кнез определио се, у име целог народа, за Царство Небеско,
јер је земаљско царство за малена – за кратко време, а Небеско је вавек и до века.“
Свети Јустин Ћелијски
Данашњи однос Срба према најзначајнијој битки у нашој историји најбољи је показатељ колико смо као народ пали и колико су дубоке наше поделе. После деценија лутања и систематске промене свести, прво под комунизмом, а онда после наводног пада комунизма све до данас у статусу Западне колоније, све мање Срба је свесно шта славимо на Видовдан.
Видовдан је србски Велики Петак, дан туге и радости, дан страдања и вечног живота, дан којег славимо не због победе или пораза, већ због свете жртве којом је крвљу запечаћен завет са Богом, чији најсажетији исказ гласи “Све за Христа, Христа ни за шта“.
Смутње и поделе међу Србима у вези Косовског боја подстичу они који стављају акценат на исход саме битке, да ли је у историографском смислу он пораз или победа. Смишљено се прелази преко кључног момента, духовно-историјског схватање битке и њеног значаја за суштину србског идентитета, или се анализом историјских извора у идеолошкој оптерећености доносе погрешни закључци. У том погледу могу се препознати две крајности у приступу овој теми, чији наративи представљају узрок додатних подела у народу.
Прва крајност оглашава пораз, испреда причу осмишљену у ватиканској лабораторији службене историје, наметнуту из Беча и Берлина, по којој смо као варвари упали на Балкан у шестом веку после Христа и отели земљу стараседeоцима, између осталих и Албанцима. Друга крајност покушава да ову надгласа, популаризујући тезу о победи; то је она историја чији је темељ ударио Јован Деретић а данас покушавају да је наметну пре свега они интелектуалци који нису историчари по струци, као што то ни Деретић није био.
Протагонисти првог приступа, због личних интереса, а по инструкцијама Запада[1], отворено раде против сопственог народа и упорно покушавају да сачувају наметнуту историју са јединим циљем, да у историјском процесу дугог трајања постанемо народ без корена на путу нестанка. Једноставно, данашње Србе треба сместити у исту раван са бившим Србима који су се одрекли своје вере и имена – потурице (такозвани Бошњаци), монтегрини (данашњи Црногорци који се одричу свог србског порекла), Хрвати (огромна већина), Македонци (сви), Албанци (један део), после тога све је лако. Доношење резолуције о наводном геноциду у Сребреници, којом се мученички народ претвара у злочиначки, само је потврда претходног.
Они који у свом јавном раду практикују други приступ, препуњени осећањем сопствене величине, своја настојања да историју врате на темеље истинитих чињеница и озбиљних проучавања свели су на систематизовање аргументације у прилог наратива о Србима народу најстаријем, највећем, најбољем …. Притом, у први план стављају паганство и обичаје везане за претхришћанске култове, чиме свесно или несвесно раде на ниподоштавању православног погледа на свет и повратку паганизма међу Србе. То и јесте циљ Запада, да Срби одбаце оно што чини суштину њиховог бића, православни идентитет, и да се поново претворе у паганску руљу која ће, у споља подстакнутим сукобима са сличним групацијама, међусобно се уништити. Напомињем, све то убедљиво потврђује пример бивших Срба.
То су две непомирљиве крајности које се, ипак, у једном слажу, умањују или занемарују значај најважнијег периода у историји нашег народа, доба Светих Немањића, па самим тим погрешно тумаче Косовски бој. Уместо што покушавају да дају одговор на нешто што превазилази њихове способности, зауздане због грехом помућеног разума, треба да прочитају књигу “Царев Завет“ који нам је оставио највећи Србин после Светог Саве, Свети Николај Жички.[2]
Истина је између две крајности
На питање, које се најчешће поставља међу Србима, Свети кнез Лазар је добио одговор од Божијег гласника: „– Не поимам, велики слуго Божији, зашто је воља Свевишњег склона да дарује победу онима који се ругају крсту и ниште слободу народу крштеном? – Када крштени наруже крст безакоњима својим, онда Свевидећи допушта да га некрштени још више наруже. Да би се крштени сетили и застидели…“[3]
По мерилима војне теорије Косовски бој је био Пирова победа србске војске над Османлијама, после које су се Турци повукли због убиства султана и унутрашњих борби за власт. “Победа“ са којом су Срби остали без владара, све што је вредело од племства и војске погинуло је, остали су поред жена, деце и стараца, они који су гледали своје интересе, односно издајници и, наравно, част малом броју оних који због дужности чувања градова и реда у њима нису били у боју, наследник Лазаров постао је вазал, а најмлађа ћерка завршила је у турском харему…
“Ко год се икада приволео Царству небесном, тај је и у пропасти својој носио победу. Ко год је умирао за небесну правду, правда је његова живела… и њега васкрсавала. Јаче је небо од земље. Земаљска правда односи кратке и брзе победе; дуготрајна и крајња победа припада правди небеској. Правда је небеска спора али достижна. Правда небеска захтевала је највећу жртву од цара Лазара и његовог народа, и та жртва је принета. За ту жртву правда небесна предвиђала је у далекој будућности правду намученом народу.“ Владика Артемије
Међутим, значај и величина Косовског боја није у поразу или победи, већ у свесној жртви кнеза Лазара и његове војске због вишег циља. Кнез Лазар није постао светитељ, нити је упамћен као један од највећих Срба, због његовог неспорног умећа управљања државом, која је била на великим искушењима изазваним унутрашњим поделама и нападима непријатеља, или због његових изузетних способности као војсковође, већ због жртвовања себе и своје војске у име Господа и за Господа. То је оно преко чега прелазе и једни и други заступници поменутих крајности, чиме се народ заводи на странпутицу, за Голеш планину.
О величини и значају жртве Светог кнеза Лазара указује нам владика Артемија, који се и сам жртвовао из истих побуда: “Свети Кнез Лазар је на Видовдан довео до врхунца светосавски идеал српског човека, испунио светосавско српско Јеванђеље, које сажето гласи: „Све за Христа, Христа ни за шта“. То је опредељење за „Царство Небеско“, за вечне духовне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну наду, вечни живот. Тим вредностима је свети Кнез испуњавао свој земаљски живот, за те вредности га је и положио. То су вредности за које вреди живети, али за које вреди и умрети када то затреба.“
Упорно се прелази преко чињенице да, без обзира колико смо стар народ и колики је наш значај за историју света, колико су нам украли историје или је, једноставно фалсификовали, да смо велики народ постали оног момента када смо Господа прихватили срцем и душом, када смо постали Божији народ. Иако има доказа да смо крштење примили од Апостола који су мисионарили овим крајевима, тек доласком Светог Саве на историјску позорницу постали смо Божији народ. Врхунац преображаја Србског народа представља саборно исповедање јеванђелске, апостолске, светоотачке вере на Црквено-народном сабору у Жичи, кроз уста богоизабране србске елите (истинске, т.ј. оне које пребива у Истини која је Христос). До тог времена смо прихватали хришћанство, али смо држали и стара паганска веровања. Зато се, с пуним правом, каже да је Свети Сава наш други Спаситељ. Успео је да искорени код свог народа паганске заблуде, да одбаци Перуна, Световида, Дажбога и друге лажне богове и прихвати једног истинитог Бога. Завет Светог Саве који је дао у име свога народа, да смо ми Божији народ, потврђен је и запечаћен у Косовском боју. Том величанственом жртвом Светог кнеза Лазара и његове војске добили смо Светосавско-Косовски завет који је неуништив и трајаће до свршетка века и доласка Господа. Само захваљујући њему успели смо да као народ опстанемо у временима ропства, огромних страдања и искушења.
“Небески весник умирује Лазара… Док си се ти колебао и решавао, коме ћеш се приволети царству, ја сам стајао теби с десне стране. У ишчекивању твоје одлуке, света небеса су ћутала, свети Немањићи су треперили у страху да не изабереш горе, а сви упокојени праведници српски молили су се Господу за тебе, да те Он покрене на избор бољега. И кад си ти учинио срећан избор, света небеса су запевала, свети Немањићи се зарадовали, а сви праведници српски уздигли благодарење Богу.“[4]
Светосавско-Косовским заветом је настао чувени србски ген, боље рећи Светосваски ген, који нико и ништа уништити не може, ма колико се непријатељи на том плану трудили. Тај ген живи и у онима који су се у једном нараштају одрекли своје вере и имена, бивши Срби, и он чини да се појединци у неком будућем нараштају врате својој вери и народу свом. Најбољи пример је Емир Кустурица, или крштено Немања, на врхунцу филмске каријере одрекао се да као муслиман (Бошњак) буде миљеник Запада и прихватио да исповеда Православну веру. Душан Обреновић, некада Сулејман из Косовске Митровице, по цену великих страдања вратио се вери прадедовској. Сличних примера је много.
Главна препрека Западу да покоре Србе јесте Светосавско-Косовски завет.
Без жртве нема ни спасења, нити опстанка народа
Историја нам је убедљиво потврдила да, када су Срби у већини били спремни на жртву за опште добро, чинили су чуда и мењали ток догађаја времена у којем су живели. То је главна разлика између Срба данас и њихових часних предака. Огромна већина данашњих Срба, обузета хедоизмом и уљуљкана лажном сликом палог света, није спремна ни на најмању жртву, због чега је прихватила да буду обични Западни робови који пребивају у заблуди да су слободни. Та ванзаветна и антиисторијска ситуација породила је, поред осталих ишчашења, погрешно тумачење Косовске битке, посебно везано за феномен издаје. Ради правдања сопствене пасивности и неспремност на жртву, не трудећи се да сагледају онтолошке, теолошке и историософске дубине тог феномена, убеђују себе и друге да Вук Бранковић није издао него мудро напустио битку или, још наивније, да је закаснио у бој. Притом, на велику своју срамоту игноришу оно што су о издаји рекли велики србски умови светосавског духа, од којих ћу навести само неке:
“Зар не знате, кукала вам мајка
За издајство Бранковића Вука?“ [5]
“Бранковићу погано кољено тако ли се служи отачеству,
тако ли се цијени поштење!“ Његош“Ту неверни, бездушни Вук Бранковић издаде цара, кнеза Лазар на пољу Косову напријеко он га побеже са дванајест хиљада воиске добрије јунака, под оклоп коњаника. …А који нељуби милост Божију и закона православног, нека бежи за бездушним Вуком Бранковићем.“ Милош Милојевић[6]
“Наш љетопис при години 1390. биљежи, …„Описује затијем жалосну битку на Косову, и како је краљ Стефан Твртко послао био много своје војске у помоћ кнезу Лазару, а противу Мурата, али се та војска морала повратити, кад је војвода Влатко видио Бранковићеву невјеру.“ Владика Никодим Милаш
“Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба, Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?“ Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.“ Св.Николај Жички
“Пример Кнеза Лазара буди у нама понос и одушевљење за исте идеале за које је он мученички пострадао, а пример Вука – изазива осећај стида и срама што се у нашем роду нашао и такав изрод.“ Владика Артемије
Под жртвом се не подразумева само она највећа, полагање живота, већ и најмања, нарушити своју свакодневницу и лажни мир. Данашњи Срби, који немају вере и храбрости, нису спремни ни део свог времена да посвете општем добру и свеколико њихово бављење најтежим и најболнијим темама садашњице се своди на маштање да неко други уради оно што су сами они дужни да ураде, а о некој врсти жртве нема ни говора. Једни очекују да ће их Путин и Русија ослободити, други очекују Руског цара, а има и оних који се надају у помоћ сатаниста са Запада… Зато некритички прихватају она тумачења наше велике и часне историје која нас одвраћају од Светосавско-Косовског завета! Таквим понашањем навлачимо на себе клетву Св.кнеза Лазар и идемо ка сигурној пропасти и нестанку. Да су наши часни преци чекали да неко други уради оно што су они дужни, ми данас не бисмо постојали. На основу овога се запитајте чему да се надају наши потомци, док ми избегавамо да преузмемо одговорност и супроставимо се злу које прети да нас уништи, а пре тога да нам промени свест. Браћо и сестре, да ли смо Светосавско-Косовски завет прихватили срцем и тако идемо путем својих светих и часних предака?
“Ко доприноси опстанку Срба на Косову и Метохији на ма који начин (речју, делом, жељом, молитвом) тај се уписује у Лазарев табор. Ко, пак, опет доприноси, на ма који начин, (гласом, пристанком, потписом, изјавом) нестанку Срба са Косова, он је заједно са Вуком Бранковићем иза „Голеша Планине“. Стога, док је времена, загледајмо се добро у то огледало, препознајмо себе на којој смо страни, ревидирајмо свој став док „времена има“, јер иде ноћ када нико неће моћи делати, ноћ после које нема сванућа.“ Владика Артемије
Велики писац који је у својим књигама проникао у суштину спремности србског народа на жртву, Антоније Ђурић нам је поручио: “Поносити се својим прецима а не бити их достојан – чин је вредан само презрења.“ Наши преци су се борили за веру, породицу и отаџбину, а тако треба да и ми поступамо ако желимо будућност у којој ће бити наде. Све друго су лажи и издаје! Ни нашим прецима није било лако док су бранили србске светиње и српски род али се нису предавали. Отуда ни ми немамо права на кукњаву и очајање, већ устанимо и бранимо слободу и право на живот достојну Божијег народа. Рађамо се са чашћу великог Божијег народа, а да ли ћемо умрети са њом искључиво зависи од нас!
“Ако си прави Србин, ако свето србинско срце бије у теби, светосавско срце, ти си сав од Господа Христа, сав уз Његову Истину у овоме и ономе свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст часни и Слободу златну.“ Свети Јустин Ћелијски
Да не будемо генерација које ће се часни преци стидети, а потомци је проклињати, молимо се Господу да живимо у Православној вери, не штедимо снаге у напору да сачувамо породицу и народ, а да земљу од Бога нам дату коју су наши преци крвљу запечатили предамо потомцима на даље чување. Верујмо и боримо се као што су то наши свети и часни преци чинили, одлучно се држећи речи Светог кнеза Лазара: “Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо, већ хоћемо ли или нећемо да постојимо“.
Завршићу благословом Св.Николаја Жичког: “А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!“
Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!
Раб Божији Горан Живковић
[1] Запад данас представља сатански поредак чији су носиоци Ватикан, САД, ЕУ и НАТО
[2] То је говорио Свети Јустин Ћелијски
[3] Књига “Царев Завет“
[4] Књига “Царев Завет“
[5] Хаџи Радован Бећировић песма “Косовски бој“
[6] Академик Српског ученог друштва у Београду, Правник, филозоф, филолог, историчар, професор и управитељ Богословије „Свети Сава“ у Београду, комадант Добровољачких и Устаничких одреда у Српско-турским ратовима од 1876-1886 г. учесник Берлинског конгреса 1878. године на коме је створена нова Држава Србија.
