Kosovo u duhovnoj i istorijskoj perspektivi Srpskog naroda
Crkva Hristova u Srpskom narodu je okosnica njegove vertikale koja ga spaja sa Nebom i Carstvom nebeskim, ali i njegove horizontale, odnosno njegovog istorijskog, kulturnog i duhovnog trajanja. To je bila kroz vekove, to je i danas, a verujemo da će to biti u budućnosti. Crkva sveta Pravoslavna uvek je bila živi svedok svih istorijskih iskušenja kroz koja je naš narod prolazio, ma na kojim meredijanima se nalazio i ma u kom veku živeo. Ta iskušenja su vekovima bila i najveća i najtragičnija upravo na svetom Kosovu i Metohiji, toj duhovnoj, kulturnoj i državničkoj kolevci našeg naroda. Dobro je poznata aksioma da ono što je Jerusalim za Jevrejski narod da je to Kosovo za Srpski narod. A Kosovo kao i Jerusalim, nije samo geografija, niti pak samo demografija. To je pre svega pitanje identiteta: narodnog, duhovnog, kulturnog, hrišćanskog, ljudskog. To je skup svih onih večnih i neprolaznih vrednosti i ideala radi kojih vredi živeti, ali radi kojih vredi i umreti kada zatreba. Ta istina se posvedočila bezbroj puta na našem krsto-vaskrsnom istorijskom putu.
Zato je Srpska Pravoslavna Crkva i u ovom momentu duboko zabrinuta za sudbinu Kosova i Metohije, Srpskoga naroda i naših svetinja koje tamo postoje, bez obzira da li su još celosne ili su već u ruševinama. Stoga je potrebno ponovo se podsetiti, po ko zna koji put, na punu istinu i pravdu o Kosovu i Metohiji, u prošlosti i sadašnjosti i sagledati njegovu duhovnu i istorijsku persektivu u Srpskom narodu.
Svima je poznato da problem Kosova i Metohije nije od danas ili od juče. Koreni problema su u dubini vekova. Stoga se problem Kosova ne može razumeti, a još manje pravedno rešiti bez dubinskog poznavanja istorije Kosova i Metohije, premda danas samo pominjanje istorije, naročito kod mnogih predstavnika međunarodne zajednice, izaziva negodovanje, potsmeh i ironiju, što pokazuje tendenciju da se apriori odbaci njima protivno mišljenje i drugačije ljudsko i istorijsko iskustvo.
Nasuprot takvima, koji ili nemaju sopstvene istorije, ili im je ona nečasna, pa je se stide, Srpski narod ima duboko razvijeni istorijski osećaj i smisao svojih istorijskih vrednosti, indetiteta i dostojantva pred Bogom i pred ljudima. To upravo znači svesnu težnju čitavog naroda za održanjem i obnovom izvornih i neprolaznih vrednosti, što podrazumeva interesovanje i stvaralačko nastojanje za dalji razvoj istinske kulture, humane i hrišćanske civilizacije.
Samo u takvoj istorijskoj perspektivi moguće je pravilno shvatiti i pojmiti zbivanja i događanja na Kosovu i Metohiji u zadnjih nekoliko godina. Kao da je sav vekovni tragizam Srpskog naroda vaksrsao i, sažet do gustine atomskog jezgra, pojavio se u naše dane kao naša stvarnost. I ranije su vođeni ratovi između pojedinih država i naroda, koji su se završavali na jedan ili drugi način, posle čega su narodi, pa i susedi koji su ratovali, nastavljali da žive nekim normalnim i podnošljivim životom. Na Kosovu i Metohiji se ovoga puta događa nešto za šta istorija ne zna. Tek završetkom rata i ratnih dejstava, uslovi života za Srpski narod postaju krajnje otežavajući. Pogažena su sva ljudska, lična i kolektivna prava Srba. Lišeni smo prava na život, slobode kretanja, mogućnosti rada i života od dela ruku svojih, adekvatne zdravstvene zaštite, normalnog obrazovanja dece itd. Život Srba na Kosovu je život na arhipelagu sačinjenom od manjih i većih ostrva, oko kojih burla uznemireno more i preti da ih potopi. To su naše enklave, getoi, logori. I bukvalno smo opasani bodljikavim žicama.
Prošlo je šest i po godina od zvaničnog završetka rata na Kosovu i Metohiji donošenjem Rezolucije SB UN 1244 i potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, koji su trebali da donesu „miran i bezbedan život za sve građane Kosova i Metohije“. Umesto toga, golgotsko stradanje Srpskog naroda i Srpske Pravoslavne Crkve na Kosovu i Metohiji još uvek neprekidno traje. Iseljavanje Srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije, usled uvek prisutnog terora i neviđenog pogroma u svetskoj istoriji, koji su nad njim vršili i dalje vrše šiptarski ekstremisti i teroristi, i dalje ne jenjava, naprotiv, sve se jače izražava. Prisustvo međunarodne zajednice u vidu vojne i civilne uprave (KFOR-a i UNMIK-a) niučemu ne olakšava stanje i status Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Naprotiv, sve je jasnija tendencija međunarodne zajednice da toleriše mnogobrojne zločince, koji umesto da budu adekvatno sankcionisani pred licem pravde, mogu još biti nagrađeni ostvarenjem svoga vekovnog sna i dobiti na poklon nezavisno Kosovo.
Takvu tendenciju međunarodne zajednice nisu promenili ni pokolebali ni gnusni pojedinačni ili grupni zločini (Staro Gracko, Obilić, Cernica, autobus kod Podujeva, Goraždevac), pa ni strašni martovski pogrom 2004. godine, kada je samo za dva dana ubijeno 12 Srba, povređeno i unakaženo 850 ljudi, proterano iz svojih domova 4000 Srba, spaljeno i uništeno 930 kuća sa svim pratećim objektima, sedam srpskih sela zbrisano sa lica zemlje, spaljeno i uništeno 35 crkava i manastira, među kojima su biseri srednjevekovne sakralne arhitekture, kao što je Bogorodica Ljeviška u Prizrenu. Prizren, carski grad i nekadašnja prestonica srpske države, ostao je bez svojih svetinja. Spaljena je episkopska rezidencija i saborni hram svetog Đorđa, Bogoslovija sv. Ćirila i Metodija, manastir svetih Arhangela, kao i više manjih crkava u Podkaljaji.
No ne samo Prizren. Ta dva dana celo Kosovo i Metohija bilo je u plamenu. Spaljen je manastir Devič, a grob svetog Joanikija razlupan i oskrnavljen. Spaljene su crkve i parohijski domovi u Prištini i Kosovskoj Mitrovici, Podujevu i Uroševcu itd. Uništeno je na stotine vrednih ikona i umetničkih dela, spaljene i oštećene freske od neprocenjive kulturne i umetničke vrednosti. Mnoga groblja su oskrnavljena i uništena, grobovi raskopavani i kosti pokojnika razbacivane. Bestijalnost nasilja i varvarskog ponašanja prema hrišćanskoj kulturnoj baštini bila je šokantna i neshvatljiva. Na zgarištima naših crkava nalazimo ostatke fresaka iz 12. i 14. veka, raspeća i spaljene knjige starostavne. Takvo varvarstvo, u takvim razmerama, ne u ratu, već pet godina od završetka rata, pod protektoratom OUN i u prisustvu 18.000 najbolje i najmodernije obučenih i naoružanih vojnika NATO saveza i Amerike, nije zabeleženo u novijoj istoriji sveta.
Kroz veliko stradanje i iskušenja prošli su monasi sv. Arhangela kod Prizrena, monahinje iz Deviča kao i mnoga sveštena lica. Naročito je postradao protojerej Miroslav Popadić iz Prištine, Ranđel Denić iz Lipljana, sveštenici iz Kosovske Mitrovice. Njima su spaljeni ne samo crkve nego i parohijski domovi i sve što su imali, a oni su samo jedva izneli žive glave.
To što se desilo 17. marta nikako se ne može okarakterisati kao „međuetnički komflikt između Srba i Albanaca“, kako su neki zapadni mediji pokušali da prikažu stvar. Tu nije reč ni o nedelima pojedinaca ili manjih grupa ekstremista koji su i do marta uništavali naše hramove (njih 115 na broju pre 17. marta) i ubijali naš narod. Ovde su u pitanju desetine hiljada (po svedočanstvu UNMIK-a – šezdeset hiljada) Albanaca koji su, predvođeni bivšim veteranima OVK, pustošili Kosovo i Metohiju, uništavajući sve što nosi znak Krsta, srpstva i civilizacije. To nisu bili demonstranti, jer su mnogi, po svedočanstvu KFOR-a, bili naoružani automatskim naoružanjem, granatama, tromblonima i molotovljevim koktelima. Treba reći da mete napada nisu bili samo Srbi, njihove svetinje i kuće, već i vojnici KFOR-a i policajci UNMIK-a, koji su tu i tamo pokušavali da zaštite srpske enklave. Prema podacima UNMIK-a povređeno je 117 UNMIK policajaca, 63 vojnika KFOR-a, spaljeno je ili oštećeno 150 vozila UN policije. Prema izveštajima koji nisu javno potvrđeni, pored povređenih, ima i poginulih pripadnika međunarodnih snaga, među kojima su i dva policajca ubijena neposredno nakon martovskih događaja u čisto albanskom delu Kosova.
Žalosno je, ali treba reći, da su sve to rezultati međunarodne misije koja je samo mesec dana pre martovskih događaja nazivana „uspešnom pričom“. Neposredno pred pogrom NATO generali su govorili o potrebi daljeg smanjivanja vojnog prisustva, ukidanju kontrolnih punktova, ukidanju pratnji Srbima pri kretanju Kosovom, a čelnici UNMIK-a o potpunom prenošenju svih ingerencija na privremene kosovske, odnosno šiptarske institucije. Srpski predstavnici, uključujući i nas iz Crkve, stalno su upozoravali da se iza fasade privremenih institucija, tzv. demokratije i prividne multietničosti krije stravična slika etničkog nasilja i diskriminacije, bezakonja i kriminala. Upozoravali smo da nakon oružanog sukoba i dolaska NATO snaga 1999. godine nije rasformirana paravojna i zločinačka struktura bivše OVK, koja se samo transformisala u više satelitskih i paravojnih kriminalnih organizacija koje su nastavile sa aktivnim naoružavanjem, planiranjem i sprovođenjem potpunog etničkog čišćenja Pokrajine u cilju stvaranja druge albanske države na Balkanu – države u kojoj će biti mesta samo za etničke Albance.
Da se događaji od 17. marta ne mogu podvesti pod spontani ili bilo čim opravdani izliv nasilja, svedoče izjave mnogih predestavnika međunarodne zajednice. Tako, primera radi, zvanični portparol UN policije g. Derek Čepel, je među prvima izjavio da nasilje ukazuje na to da su napadi „unapred planirani“. Takav stav je lično potvrdio i šef UNMIK-a Hari Holkeri, koji je u početku, kao i mnogi drugi, verovao da je reč o spontanom izlivu nasilja. Ubrzo je i komandant NATO snaga za južnu Evropu, američki admiral Gregori Džonson, izjavio medijima da „talas nasilja širom Kosova u prethodna dva dana izgleda da je organizovan i orkestriran“ Štaviše, admiral Džonson je za APF novinsku agenciju izjavio 19. marta da je „govoriti o međuetničkom konfliktu na Kosovu velika licemerna laž. Ono što se dešava na Kosovu je POGROM protiv jednog naroda i njegove istorije“. Za medije na albanskom jeziku Admiral je jasno i glasno rekao 20. marta: „Ovo predstavlja etničko čišćenje i ne sme da se nastavi“. Ove reči uglednog zvaničnika NATO snaga, koje su zasnovane na detaljnim izveštajima sa terena i ličnom uvidu u prirodu stvari, u potpunosti demantuju brojne izveštaje koji su se, nažalost, na osnovu neistinitih tvrdnji albanskih medija, bez ikakve nezavisne provere pojavili u brojnim uglednim novinama širom zapadnog nazovi demokratskog sveta. Ipak, laž je brzo razobličena i istina o etničkom čišćenju i sistematskom uništavanju hrišćanskih svetinja nije se mogla sakriti pred licem onih „koji imaju oči da vide, uši da čuju i srce da razumeju“.
Albanski lideri, uvidevši da ne mogu da prikriju stravičnost i razmere nasilja i varvarstva, pribegli su drugoj strategiji. Pokušali su, i izgleda, nažalost, uspeli, da objasne svetu da je uzrok nasilja nerešen status Kosova i Metohije, nezaposlenost i drugi socijalni razlozi. Ne želeći da umanjujemo značaj i ovih problema, koji zaista postoje, ovde bismo citirali reči generalnog sekretara NATO saveza g. Šefera, čiju su izjavu 23. marta preneli dnevnik na albanskom jeziku „Koha ditore“ i strani novinari: „Ne verujem da nerešen status ima ikakve veze sa ovim što se dešava. Ovde je reč o ljudima koji misle na pogrešan način, koji imaju iluzije da vršenjem zločinačkih dela etničkog nasilja mogu da se približe ostvarenju svojih ambicija. Oni moraju da shvate da međunarodna zajednica ovo nikada neće prihvatiti“. Tako Šefer, ali i drugi zvaničnici koji su ukazali da su obrazloženja albanskih lidera jeftin pokušaj da se izbegne lična odgovornost ili da se ona prebaci na međunarodnu zajednicu i Beograd, upravo ukazuju na samu prirodu onog što se dešavalo i dešava na Kosovu i Metohiji.
Nažalost, ove reči savesti i razuma koje su se tu i tamo čule neposredno posle 17. marta, postepeno su bledele i ustupale mesto zagovornicima politike „svršenog čina“, a u cilju proglašenja potpune ili tzv. uslovne nezavisnosti Kosova i Metohije, ili, pak, podele Pokrajine po etničkim granicama uz tzv. „humano preseljenje stanovništva“. Ako bi se bilo koja od ovih opcija prihvatila ili bila nametnuta Srbiji i Srpskom narodu, to bi bio opasan presedan koji bi dodatno destabilizovao situaciju u celom regionu, ohrabrio radikalne snage i u drugim delovima Balkana (posebno u BJRM), podstakao međuetničke i međuverske sukobe uz dalje uništavanje verskih objekata i decenijama unapred onemogućilo evropsku integraciju ovog dela Evrope. Posebno bi nametanje nezavisnosti Kosova bilo dobar primer i podstrek ekstremistima na mnogim potencijalnim žarištima u Evropi, kako se nasiljem mogu nametati institucionalna rešenja mimo pregovora i međunarodnog prava, što bi imalo široke i nesagledive posledice.
S obzirom na takvo stanje i životne okolnosti na Kosovu i Metohiji, veoma dalekim od normalnih i opšte prihvaćenih, celokupno sveštenstvo i monaštvo Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske suočilo se sa izuzetno teškim i sveobuhvatnim zadacima. Pre svega, veliki trud je uložen na odvraćanje Srpskog naroda od prodaje kuća i druge imovine Šiptarima, koji ne štede pare da bi otkupili srpsku zemlju i tako zauvek oterali Srbe sa njihovih vekovnih ognjišta. Tendencija prodaje se naglo povećala posle 17. marta, koja traje i danas posle skoro dve godine od tih događaja. Ništa to ne može sprečiti ni zaustaviti. Čak ni lični primeri i trud koje sveštenstvo ulaže na obnovi uništenih i izgradnji novih crkvenih objekata i paro-hijskih domova ne može da zaustavi ovu zloćudnu pojavu prodaje i odlaska sa svojih vekovnih ognjišta.
Kroz ovaj, po svemu nepotpun pregled događaja na Kosovu i Metohiji u zadnjih nekoliko godina, neodoljivo se nameće poređenje Kosova sa starozavetnim pravednim Jovom. Kosovo je danas Srpski Jov. Kao što nekada Jov seđaše u ranama i gnoju na đubrištu izvan grada, tako je i Kosovo danas odbačeno na smetilište sveta, koga svi duboko preziru i zaobilaze, trudeći se da ga što pre zaborave. Otuda ova hitnja oko početka pregovora o budućem statusu Kosova. Jer, Kosovo kakvo je sada, jeste živi oganj na savesti svetskih moćnika koji ih peče kao žeravica. Svesni su oni svoga učinka i svoga doprinosa što Kosovo godinama trune u gnojnim ranama. I kao što nekada prijatelji Jovovi nastojahu dugo, iako bezuspešno, da ubede Jova da je on sam kriv za svoja stradanja, tako i svetski moćnici danas pokušavaju da ubede Srbe da su oni, iako najveća žrtva, upravo glavni krivci za svoja stradanja na Kosovu i Metohiji.
Tako govore, cene i presuđuju ljudi i tada i sada, jer je od njihovih očiju skrivena tajna stradanja u svetu, posebno stradanja pravednika. Ali kao što tada Jov, budući svestan da iza sebe nema takvih greha koji bi mogli biti uzrok i opravdanje njegovom tolikom stradanju, traži „da se parbi sa Bogom“ kako bi došao do razrešenja tajne svoga položaja, tako i Srbi danas na Kosovu, iako svesni svojih mana i grehova kao ljudi, ipak ne mogu da prihvate – zdravo za gotovo – tvrdnju koja svu krivicu za kosovski polom svaljuje samo i jedino na pleća Srba.
I kao što istorija Jova na kraju pokaza da je on bio u pravu a ne njegovi prijatelji, jer veli se da Bog Jova blagoslovi „i umnoži dvojinom sve što beše imao“ (Jov 42,10), tako i u pogledu Kosova, koje iako prolazi ljuta stradanja, Gospod umnožava svoj blagoslov na njemu, dajući novu duhovnu perspektivu Kosovu, u kojoj se rešava i osmišljava i njegova istorijska perspektiva. Kao što nekada u odnosu na Jova, Bog reče Satani: „Evo ti ga u ruke samo mu dušu čuvaj“ (Jov 2. 6), tako i danas u pogledu Kosova i pored svih stradanja kroz koja Kosovo prolazi, Bog je sačuvao dušu njegovu. I zato Kosovo kroz svoju Golgotu ide svome slavnom vaskrsenju.
Duša Kosova su naše svetinje, crkve i manastiri koji poput zrna bisera ukrašavaju tu našu duhovnu kolevku. A duša manastira su bratstva i sestrinstva, monasi i monahinje, koji danonoćno uznose molitve Bogu, izgraćuju sebe u bogolike ličnosti, i šire duhovnost kao blagi melem i na preostali Srpski narod na Kosovu i Metohiji, koji godinama izdržava neizdrživo i stoji čvrsto i postojano u svojoj veri „ka’no klisurine“, uveren da će se na kraju pravda Božija pokazati u punom sjaju i dati svima i svakome prema zasluzi.
Ako postoji danas čudo u narodu Srpskome, to je onda, nema sumnje, procvat monaštva, muškog i ženskog, u Eparhiji raško-prizrenskoj i kosovsko-metohijskoj. Bog je blagoslovio i u ovom najtežem vremenu umnožio višestruko, a ne samo „dvojinom“ (kao kod Jova), monaštvo u našim manastirima, tako da su naše starodrevne svetinje postale „tesne“ da prime u sebe sve one mlade duše, koje se, probuđene i od Boga prizvane, opredeljuju na službu Bogu i svome rodu.
Procvat i razvoj monaštva podstakao je i doveo do nebivalog zamaha duhovne obnove na ovim prostorima. Dok, s jedne strane, neprijatelj nastoji da zatre i uništi svaki trag biološkog i duhovnog postojanja Srba na prostorima Kosova i Metohije, dotle, s druge strane, uveliko se vrši obnova starih manastira, koji su po više stotina godina ležali u ruševinama, u njih se useljavaju mlada monaška bratstva i život počinje da buja. Tako su obnovljni sveti Arhangeli kod prizrena (u vreme najžešćih ratnih sukoba 1998. godine), manastir Devič kod Srbice, Đurđevi Stupovi kod Novog Pazara, Končul kod Raške, Duboki potok kod Zubinog Potoka, Sočanica kod Leposavića, Banjska kod Zvečana, manastir Zočište kod Orahovca, manstir sv. Jovana Preteče u Velikoj Hoči. Pored toga u izgradnji su i novi manastiri: svetih Vrača Kosme i Damjana u Vračevu kod Leška, svete Petke – Ulije kod Leposavića, Svete Bogorodice (posvećen ikoni Trojeručici) na Devinim Vodama kod Zvečana, sveta Varvara kod Novog Pazara.
Pored manastira, obnavljaju se stare i podižu nove crkve svuda gde je to moguće, a pre svega tamo gde se prognani Srbi vraćaju. U ovom periodu stradanja podignute su nove velelepne crkve u Zubinom potoku (2000. godine), U Leposaviću (2002.), u Kosovskoj Mitrovici (osvećena na Mitrovdan pre dva dana, 08. 11. 2005.). Obnovljena je crkva u Osojanima, prvom povratničkom selu. Pre četiri dana (6. novembra) izvršili smo osvećenje ostataka crkve Rođenja svetog Jovana Krstitelja u Ljevoši kraj Peći, selu u koje se nedavno vratilo pedesetak srpskih porodica. Obnova crkve u Ljevoši obavlja se novcem koje je obezbedila Vlada Republike Srbije. Na taj način potvrđuje se teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije na Kosovu i Metohiji, i njena mogućnost i spremnost da se angažuje na jačanju duhovnog potencijala Srba na Kosovu, što je bila karakteristika Srbije i u doba kada su podizane naše najveće svetinje na Kosovu i Metohiji (Pećka Patrijaršija, Gračanica, Dečani), koje danas predstavljaju ne samo predmet divljenja i poštovanja čitavog kulturnog sveta, nego i najuverljivije tapije našeg indetiteta i vekovnog postojanja na ovim prostorima.
Ovakvom aktivnošću naše države utvrđuju se Srbi koji danas žive na Kosovu i Metohiji, jača se vera u spremnost države da učini sve kako bi sačuvala svoj narod i teritoriju, otvaraju se perspektive za dalji razvoj srpstva u njegovoj vekovnoj kolevci. I ne samo to. Time se daje i podstrek prognanima da se što pre vraćaju u svoje, makar i spaljene i porušene domove, da ih obnavljaju i u njima grade svoju budućnost, obnavljajući ujedno i svetinje u svojim selima.
Model obnove naših svetinja na Kosovu i Metohiji primenjen od strane Eparhije raško-prizrenske zajedno sa Vladom Republike Srbije, posebno sa Ministarstvom vera, predstavlja jedino efikasan i uspešan model održive obnove, koji Eparhija izvodi samovlasno, kao svoj na svome, kao tvorac, vlasnik i čuvar svoje baštine kroz vekove, a uz poštovanje uslova i mera zaštite određenih od strane nadležnih institucija države Srbije. To je jedini model koji ne može biti osporen i ne može biti osujećen od strane nijedne međunarodne institucije, jer se radi o pravu vlasništva, dosledno poštovanom u međunarodnom pravu.
I tako, Kosovo je vekovima bilo i ostalo znak i merilo po kome se poznaje i prepoznaje Srpski narod i svaki Srbin posebno. Bez Kosova Srpski narod ne bi postojao. Izgubio bi svoj nacionalni, moralni i duhovni indetitet. Isto tako i Srbija, kao država, bez Kosova je nezamisliva. Srbija je hram, a Kosovo je – oltar. Bez oltara, hram gubi svoju svrhu i svoj smisao postojanja. Srbija je telo, a Kosovo je srce u tom telu. Iščupa li se srce iz tela, ostaje leš koji se raspada. Kosovo za Srbe ima ontološku i eshatološku vrednost. Kosovo daje smisao celokupnoj našoj nacionalnoj istoriji, ono je osmišljava i opravdava. Jer, Kosovo je opredeljenje za „Carstvo nebesko“, za večne i neprolazne evanđelske vrednosti. Taj izbor prvi je učinio u ime svoje i u ime celoga Srpskog naroda sveti Velikomučenik kosovski knez Lazar uoči prve Kosovske bitke davne 1389. godine. Ta bitka traje kroz vekove, i trajaće. Svaka nova generacija Srba se opredeljuje slobodno i odgovorno ili za Carstvo nebesko, i time staje pod krstaš barjak čestitoga Kneza, ili za carstvo zemaljsko i odlazi u tabor Vuka Brankovića. I mi, današnji Srbi, na tom smo životnom ispitu. Ne sumnjam da ćemo učiniti pravi izbor.
Episkop Artemije
Časopis „Sveti Knez Lazar“, godina 2005, broj 3 (51), str. 15-25
Izvor: eparhija-prizren.org
