Косово у духовној и историјској перспективи Српског народа
Црква Христова у Српском народу је окосница његове вертикале која га спаја са Небом и Царством небеским, али и његове хоризонтале, односно његовог историјског, културног и духовног трајања. То је била кроз векове, то је и данас, а верујемо да ће то бити у будућности. Црква света Православна увек је била живи сведок свих историјских искушења кроз која је наш народ пролазио, ма на којим мередијанима се налазио и ма у ком веку живео. Та искушења су вековима била и највећа и најтрагичнија управо на светом Косову и Метохији, тој духовној, културној и државничкој колевци нашег народа. Добро је позната аксиома да оно што је Јерусалим за Јеврејски народ да је то Косово за Српски народ. А Косово као и Јерусалим, није само географија, нити пак само демографија. То је пре свега питање идентитета: народног, духовног, културног, хришћанског, људског. То је скуп свих оних вечних и непролазних вредности и идеала ради којих вреди живети, али ради којих вреди и умрети када затреба. Та истина се посведочила безброј пута на нашем крсто-васкрсном историјском путу.
Зато је Српска Православна Црква и у овом моменту дубоко забринута за судбину Косова и Метохије, Српскога народа и наших светиња које тамо постоје, без обзира да ли су још целосне или су већ у рушевинама. Стога је потребно поново се подсетити, по ко зна који пут, на пуну истину и правду о Косову и Метохији, у прошлости и садашњости и сагледати његову духовну и историјску персективу у Српском народу.
Свима је познато да проблем Косова и Метохије није од данас или од јуче. Корени проблема су у дубини векова. Стога се проблем Косова не може разумети, а још мање праведно решити без дубинског познавања историје Косова и Метохије, премда данас само помињање историје, нарочито код многих представника међународне заједнице, изазива негодовање, потсмех и иронију, што показује тенденцију да се априори одбаци њима противно мишљење и другачије људско и историјско искуство.
Насупрот таквима, који или немају сопствене историје, или им је она нечасна, па је се стиде, Српски народ има дубоко развијени историјски осећај и смисао својих историјских вредности, индетитета и достојантва пред Богом и пред људима. То управо значи свесну тежњу читавог народа за одржањем и обновом изворних и непролазних вредности, што подразумева интересовање и стваралачко настојање за даљи развој истинске културе, хумане и хришћанске цивилизације.
Само у таквој историјској перспективи могуће је правилно схватити и појмити збивања и догађања на Косову и Метохији у задњих неколико година. Као да је сав вековни трагизам Српског народа ваксрсао и, сажет до густине атомског језгра, појавио се у наше дане као наша стварност. И раније су вођени ратови између појединих држава и народа, који су се завршавали на један или други начин, после чега су народи, па и суседи који су ратовали, настављали да живе неким нормалним и подношљивим животом. На Косову и Метохији се овога пута догађа нешто за шта историја не зна. Тек завршетком рата и ратних дејстава, услови живота за Српски народ постају крајње отежавајући. Погажена су сва људска, лична и колективна права Срба. Лишени смо права на живот, слободе кретања, могућности рада и живота од дела руку својих, адекватне здравствене заштите, нормалног образовања деце итд. Живот Срба на Косову је живот на архипелагу сачињеном од мањих и већих острва, око којих бурла узнемирено море и прети да их потопи. То су наше енклаве, гетои, логори. И буквално смо опасани бодљикавим жицама.
Прошло је шест и по година од званичног завршетка рата на Косову и Метохији доношењем Резолуције СБ УН 1244 и потписивањем Кумановског споразума, који су требали да донесу „миран и безбедан живот за све грађане Косова и Метохије“. Уместо тога, голготско страдање Српског народа и Српске Православне Цркве на Косову и Метохији још увек непрекидно траје. Исељавање Српског становништва са Косова и Метохије, услед увек присутног терора и невиђеног погрома у светској историји, који су над њим вршили и даље врше шиптарски екстремисти и терористи, и даље не јењава, напротив, све се јаче изражава. Присуство међународне заједнице у виду војне и цивилне управе (КФОР-а и УНМИК-а) ниучему не олакшава стање и статус Српског народа на Косову и Метохији. Напротив, све је јаснија тенденција међународне заједнице да толерише многобројне злочинце, који уместо да буду адекватно санкционисани пред лицем правде, могу још бити награђени остварењем свога вековног сна и добити на поклон независно Косово.
Такву тенденцију међународне заједнице нису променили ни поколебали ни гнусни појединачни или групни злочини (Старо Грацко, Обилић, Церница, аутобус код Подујева, Гораждевац), па ни страшни мартовски погром 2004. године, када је само за два дана убијено 12 Срба, повређено и унакажено 850 људи, протерано из својих домова 4000 Срба, спаљено и уништено 930 кућа са свим пратећим објектима, седам српских села збрисано са лица земље, спаљено и уништено 35 цркава и манастира, међу којима су бисери средњевековне сакралне архитектуре, као што је Богородица Љевишка у Призрену. Призрен, царски град и некадашња престоница српске државе, остао је без својих светиња. Спаљена је епископска резиденција и саборни храм светог Ђорђа, Богословија св. Ћирила и Методија, манастир светих Архангела, као и више мањих цркава у Подкаљаји.
Но не само Призрен. Та два дана цело Косово и Метохија било је у пламену. Спаљен је манастир Девич, а гроб светог Јоаникија разлупан и оскрнављен. Спаљене су цркве и парохијски домови у Приштини и Косовској Митровици, Подујеву и Урошевцу итд. Уништено је на стотине вредних икона и уметничких дела, спаљене и оштећене фреске од непроцењиве културне и уметничке вредности. Многа гробља су оскрнављена и уништена, гробови раскопавани и кости покојника разбациване. Бестијалност насиља и варварског понашања према хришћанској културној баштини била је шокантна и несхватљива. На згариштима наших цркава налазимо остатке фресака из 12. и 14. века, распећа и спаљене књиге староставне. Такво варварство, у таквим размерама, не у рату, већ пет година од завршетка рата, под протекторатом ОУН и у присуству 18.000 најбоље и најмодерније обучених и наоружаних војника НАТО савеза и Америке, није забележено у новијој историји света.
Кроз велико страдање и искушења прошли су монаси св. Архангела код Призрена, монахиње из Девича као и многа свештена лица. Нарочито је пострадао протојереј Мирослав Попадић из Приштине, Ранђел Денић из Липљана, свештеници из Косовске Митровице. Њима су спаљени не само цркве него и парохијски домови и све што су имали, а они су само једва изнели живе главе.
То што се десило 17. марта никако се не може окарактерисати као „међуетнички комфликт између Срба и Албанаца“, како су неки западни медији покушали да прикажу ствар. Ту није реч ни о неделима појединаца или мањих група екстремиста који су и до марта уништавали наше храмове (њих 115 на броју пре 17. марта) и убијали наш народ. Овде су у питању десетине хиљада (по сведочанству УНМИК-а – шездесет хиљада) Албанаца који су, предвођени бившим ветеранима ОВК, пустошили Косово и Метохију, уништавајући све што носи знак Крста, српства и цивилизације. То нису били демонстранти, јер су многи, по сведочанству КФОР-а, били наоружани аутоматским наоружањем, гранатама, тромблонима и молотовљевим коктелима. Треба рећи да мете напада нису били само Срби, њихове светиње и куће, већ и војници КФОР-а и полицајци УНМИК-а, који су ту и тамо покушавали да заштите српске енклаве. Према подацима УНМИК-а повређено је 117 УНМИК полицајаца, 63 војника КФОР-а, спаљено је или оштећено 150 возила УН полиције. Према извештајима који нису јавно потврђени, поред повређених, има и погинулих припадника међународних снага, међу којима су и два полицајца убијена непосредно након мартовских догађаја у чисто албанском делу Косова.
Жалосно је, али треба рећи, да су све то резултати међународне мисије која је само месец дана пре мартовских догађаја називана „успешном причом“. Непосредно пред погром НАТО генерали су говорили о потреби даљег смањивања војног присуства, укидању контролних пунктова, укидању пратњи Србима при кретању Косовом, а челници УНМИК-а о потпуном преношењу свих ингеренција на привремене косовске, односно шиптарске институције. Српски представници, укључујући и нас из Цркве, стално су упозоравали да се иза фасаде привремених институција, тзв. демократије и привидне мултиетничости крије стравична слика етничког насиља и дискриминације, безакоња и криминала. Упозоравали смо да након оружаног сукоба и доласка НАТО снага 1999. године није расформирана паравојна и злочиначка структура бивше ОВК, која се само трансформисала у више сателитских и паравојних криминалних организација које су наставиле са активним наоружавањем, планирањем и спровођењем потпуног етничког чишћења Покрајине у циљу стварања друге албанске државе на Балкану – државе у којој ће бити места само за етничке Албанце.
Да се догађаји од 17. марта не могу подвести под спонтани или било чим оправдани излив насиља, сведоче изјаве многих предеставника међународне заједнице. Тако, примера ради, званични портпарол УН полиције г. Дерек Чепел, је међу првима изјавио да насиље указује на то да су напади „унапред планирани“. Такав став је лично потврдио и шеф УНМИК-а Хари Холкери, који је у почетку, као и многи други, веровао да је реч о спонтаном изливу насиља. Убрзо је и командант НАТО снага за јужну Европу, амерички адмирал Грегори Џонсон, изјавио медијима да „талас насиља широм Косова у претходна два дана изгледа да је организован и оркестриран“ Штавише, адмирал Џонсон је за АПФ новинску агенцију изјавио 19. марта да је „говорити о међуетничком конфликту на Косову велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову је ПОГРОМ против једног народа и његове историје“. За медије на албанском језику Адмирал је јасно и гласно рекао 20. марта: „Ово представља етничко чишћење и не сме да се настави“. Ове речи угледног званичника НАТО снага, које су засноване на детаљним извештајима са терена и личном увиду у природу ствари, у потпуности демантују бројне извештаје који су се, нажалост, на основу неистинитих тврдњи албанских медија, без икакве независне провере појавили у бројним угледним новинама широм западног назови демократског света. Ипак, лаж је брзо разобличена и истина о етничком чишћењу и систематском уништавању хришћанских светиња није се могла сакрити пред лицем оних „који имају очи да виде, уши да чују и срце да разумеју“.
Албански лидери, увидевши да не могу да прикрију стравичност и размере насиља и варварства, прибегли су другој стратегији. Покушали су, и изгледа, нажалост, успели, да објасне свету да је узрок насиља нерешен статус Косова и Метохије, незапосленост и други социјални разлози. Не желећи да умањујемо значај и ових проблема, који заиста постоје, овде бисмо цитирали речи генералног секретара НАТО савеза г. Шефера, чију су изјаву 23. марта пренели дневник на албанском језику „Коха диторе“ и страни новинари: „Не верујем да нерешен статус има икакве везе са овим што се дешава. Овде је реч о људима који мисле на погрешан начин, који имају илузије да вршењем злочиначких дела етничког насиља могу да се приближе остварењу својих амбиција. Они морају да схвате да међународна заједница ово никада неће прихватити“. Тако Шефер, али и други званичници који су указали да су образложења албанских лидера јефтин покушај да се избегне лична одговорност или да се она пребаци на међународну заједницу и Београд, управо указују на саму природу оног што се дешавало и дешава на Косову и Метохији.
Нажалост, ове речи савести и разума које су се ту и тамо чуле непосредно после 17. марта, постепено су бледеле и уступале место заговорницима политике „свршеног чина“, а у циљу проглашења потпуне или тзв. условне независности Косова и Метохије, или, пак, поделе Покрајине по етничким границама уз тзв. „хумано пресељење становништва“. Ако би се било која од ових опција прихватила или била наметнута Србији и Српском народу, то би био опасан преседан који би додатно дестабилизовао ситуацију у целом региону, охрабрио радикалне снаге и у другим деловима Балкана (посебно у БЈРМ), подстакао међуетничке и међуверске сукобе уз даље уништавање верских објеката и деценијама унапред онемогућило европску интеграцију овог дела Европе. Посебно би наметање независности Косова било добар пример и подстрек екстремистима на многим потенцијалним жариштима у Европи, како се насиљем могу наметати институционална решења мимо преговора и међународног права, што би имало широке и несагледиве последице.
С обзиром на такво стање и животне околности на Косову и Метохији, веома далеким од нормалних и опште прихваћених, целокупно свештенство и монаштво Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске суочило се са изузетно тешким и свеобухватним задацима. Пре свега, велики труд је уложен на одвраћање Српског народа од продаје кућа и друге имовине Шиптарима, који не штеде паре да би откупили српску земљу и тако заувек отерали Србе са њихових вековних огњишта. Тенденција продаје се нагло повећала после 17. марта, која траје и данас после скоро две године од тих догађаја. Ништа то не може спречити ни зауставити. Чак ни лични примери и труд које свештенство улаже на обнови уништених и изградњи нових црквених објеката и паро-хијских домова не може да заустави ову злоћудну појаву продаје и одласка са својих вековних огњишта.
Кроз овај, по свему непотпун преглед догађаја на Косову и Метохији у задњих неколико година, неодољиво се намеће поређење Косова са старозаветним праведним Јовом. Косово је данас Српски Јов. Као што некада Јов сеђаше у ранама и гноју на ђубришту изван града, тако је и Косово данас одбачено на сметилиште света, кога сви дубоко презиру и заобилазе, трудећи се да га што пре забораве. Отуда ова хитња око почетка преговора о будућем статусу Косова. Јер, Косово какво је сада, јесте живи огањ на савести светских моћника који их пече као жеравица. Свесни су они свога учинка и свога доприноса што Косово годинама труне у гнојним ранама. И као што некада пријатељи Јовови настојаху дуго, иако безуспешно, да убеде Јова да је он сам крив за своја страдања, тако и светски моћници данас покушавају да убеде Србе да су они, иако највећа жртва, управо главни кривци за своја страдања на Косову и Метохији.
Тако говоре, цене и пресуђују људи и тада и сада, јер је од њихових очију скривена тајна страдања у свету, посебно страдања праведника. Али као што тада Јов, будући свестан да иза себе нема таквих греха који би могли бити узрок и оправдање његовом толиком страдању, тражи „да се парби са Богом“ како би дошао до разрешења тајне свога положаја, тако и Срби данас на Косову, иако свесни својих мана и грехова као људи, ипак не могу да прихвате – здраво за готово – тврдњу која сву кривицу за косовски полом сваљује само и једино на плећа Срба.
И као што историја Јова на крају показа да је он био у праву а не његови пријатељи, јер вели се да Бог Јова благослови „и умножи двојином све што беше имао“ (Јов 42,10), тако и у погледу Косова, које иако пролази љута страдања, Господ умножава свој благослов на њему, дајући нову духовну перспективу Косову, у којој се решава и осмишљава и његова историјска перспектива. Као што некада у односу на Јова, Бог рече Сатани: „Ево ти га у руке само му душу чувај“ (Јов 2. 6), тако и данас у погледу Косова и поред свих страдања кроз која Косово пролази, Бог је сачувао душу његову. И зато Косово кроз своју Голготу иде своме славном васкрсењу.
Душа Косова су наше светиње, цркве и манастири који попут зрна бисера украшавају ту нашу духовну колевку. А душа манастира су братства и сестринства, монаси и монахиње, који даноноћно узносе молитве Богу, изграћују себе у боголике личности, и шире духовност као благи мелем и на преостали Српски народ на Косову и Метохији, који годинама издржава неиздрживо и стоји чврсто и постојано у својој вери „ка’но клисурине“, уверен да ће се на крају правда Божија показати у пуном сјају и дати свима и свакоме према заслузи.
Ако постоји данас чудо у народу Српскоме, то је онда, нема сумње, процват монаштва, мушког и женског, у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској. Бог је благословио и у овом најтежем времену умножио вишеструко, а не само „двојином“ (као код Јова), монаштво у нашим манастирима, тако да су наше стародревне светиње постале „тесне“ да приме у себе све оне младе душе, које се, пробуђене и од Бога призване, опредељују на службу Богу и своме роду.
Процват и развој монаштва подстакао је и довео до небивалог замаха духовне обнове на овим просторима. Док, с једне стране, непријатељ настоји да затре и уништи сваки траг биолошког и духовног постојања Срба на просторима Косова и Метохије, дотле, с друге стране, увелико се врши обнова старих манастира, који су по више стотина година лежали у рушевинама, у њих се усељавају млада монашка братства и живот почиње да буја. Тако су обновљни свети Архангели код призрена (у време најжешћих ратних сукоба 1998. године), манастир Девич код Србице, Ђурђеви Ступови код Новог Пазара, Кончул код Рашке, Дубоки поток код Зубиног Потока, Сочаница код Лепосавића, Бањска код Звечана, манастир Зочиште код Ораховца, манстир св. Јована Претече у Великој Хочи. Поред тога у изградњи су и нови манастири: светих Врача Косме и Дамјана у Врачеву код Лешка, свете Петке – Улије код Лепосавића, Свете Богородице (посвећен икони Тројеручици) на Девиним Водама код Звечана, света Варвара код Новог Пазара.
Поред манастира, обнављају се старе и подижу нове цркве свуда где је то могуће, а пре свега тамо где се прогнани Срби враћају. У овом периоду страдања подигнуте су нове велелепне цркве у Зубином потоку (2000. године), У Лепосавићу (2002.), у Косовској Митровици (освећена на Митровдан пре два дана, 08. 11. 2005.). Обновљена је црква у Осојанима, првом повратничком селу. Пре четири дана (6. новембра) извршили смо освећење остатака цркве Рођења светог Јована Крститеља у Љевоши крај Пећи, селу у које се недавно вратило педесетак српских породица. Обнова цркве у Љевоши обавља се новцем које је обезбедила Влада Републике Србије. На тај начин потврђује се територијални интегритет и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији, и њена могућност и спремност да се ангажује на јачању духовног потенцијала Срба на Косову, што је била карактеристика Србије и у доба када су подизане наше највеће светиње на Косову и Метохији (Пећка Патријаршија, Грачаница, Дечани), које данас представљају не само предмет дивљења и поштовања читавог културног света, него и најуверљивије тапије нашег индетитета и вековног постојања на овим просторима.
Оваквом активношћу наше државе утврђују се Срби који данас живе на Косову и Метохији, јача се вера у спремност државе да учини све како би сачувала свој народ и територију, отварају се перспективе за даљи развој српства у његовој вековној колевци. И не само то. Тиме се даје и подстрек прогнанима да се што пре враћају у своје, макар и спаљене и порушене домове, да их обнављају и у њима граде своју будућност, обнављајући уједно и светиње у својим селима.
Модел обнове наших светиња на Косову и Метохији примењен од стране Епархије рашко-призренске заједно са Владом Републике Србије, посебно са Министарством вера, представља једино ефикасан и успешан модел одрживе обнове, који Епархија изводи самовласно, као свој на своме, као творац, власник и чувар своје баштине кроз векове, а уз поштовање услова и мера заштите одређених од стране надлежних институција државе Србије. То је једини модел који не може бити оспорен и не може бити осујећен од стране ниједне међународне институције, јер се ради о праву власништва, доследно поштованом у међународном праву.
И тако, Косово је вековима било и остало знак и мерило по коме се познаје и препознаје Српски народ и сваки Србин посебно. Без Косова Српски народ не би постојао. Изгубио би свој национални, морални и духовни индетитет. Исто тако и Србија, као држава, без Косова је незамислива. Србија је храм, а Косово је – олтар. Без олтара, храм губи своју сврху и свој смисао постојања. Србија је тело, а Косово је срце у том телу. Ишчупа ли се срце из тела, остаје леш који се распада. Косово за Србе има онтолошку и есхатолошку вредност. Косово даје смисао целокупној нашој националној историји, оно је осмишљава и оправдава. Јер, Косово је опредељење за „Царство небеско“, за вечне и непролазне еванђелске вредности. Тај избор први је учинио у име своје и у име целога Српског народа свети Великомученик косовски кнез Лазар уочи прве Косовске битке давне 1389. године. Та битка траје кроз векове, и трајаће. Свака нова генерација Срба се опредељује слободно и одговорно или за Царство небеско, и тиме стаје под крсташ барјак честитога Кнеза, или за царство земаљско и одлази у табор Вука Бранковића. И ми, данашњи Срби, на том смо животном испиту. Не сумњам да ћемо учинити прави избор.
Епископ Артемије
Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2005, број 3 (51), стр. 15-25
Извор: eparhija-prizren.org