Косово није српски Јерусалим
Упркос вишедеценијским терористичким нападима и претњема Јевреји континуирано насељавају пустињске пределе у околини Јерусалима у вери да тамо треба да се живи. Многи сматрају да је њихово постојање на тој земљи њихова животна мисија. Срби према Косову гаје слична осећања као Јевреји према Јерусалиму, али се понашају другачије
Прву половину живота провела сам у Србији, а више од две деценије живим у Израелу. Како имам држављанство обе земље, неминовно правим поређења. Уочавам сличности, а још више различитости.
И Србија и Израел су током историје пролазили кроз многбројне ратове и политичке ломове. Давни догађаји и дан данас, у великој мери, дефинишу обе земље. Често чујемо да је Косово српски Јерусалим. Али није.
Србија је земља која има далеко дужу држвну традицију и корене, било као самостална или у оквиру федерације. Често се говори о патриотизму и љубави према земљи из које смо потекли. Различити историјски и политички токови довели су до тога да су се Срби, што добровољно, што силом, исељавали са Косова, земље која се сматра колевком Србије. Током последњих стотинак година некада већинско становништво постало је мањина. Срби који су напустили своје домове немају намеру да се икада врате на Косово, ни они који живе у Србији, ни они који су отишли у иностранству.
Упоређујући Јерусалим и Косово констатујем да се Јевреји континуирано селе у пустињска насеља у околини Јерусалима у вери да тамо треба да се живи, упркос другачијим политичким одлукама на међународном и локалном нивоу. И поред непрекидних вишедеценијских терористичких напада или претњи, у највећем броју религиозни Јевреји сматрају да је њихово постојање на тој земљи заправо мисија и не дозвољавају да их страх или политика у томе спрече.
Срби слично осећају и мисле о Косову, али се понашају другачије. Многи Срби су током двадесетог века продали своја имања и куће локалном албанском становништву. Напустили су своја огњишта сопственом вољом, селећи се, вођени жељом за бољим животом, најћешће у престоницу Србије. Јевреји су чинили управо супротно. Продавали су своје куће у градовима и одлазилии на ненасељена подручја, водећи се Библијом. Многи амерички Јевреји који се усељавају у Израел долазе да живе управо ту, на политички нерешеној територији коју сматрају земљом својих предака. То исто мисле и Палестинци, а будућност ће показати ко ће опстати у својој мисији.
Познато је да су се у историји границе земаља мењале, нестајале и поново настајале. Као и државе. Јевреји верују да живети на простору који им је Библија одредила нема цену, чак и ако је та цена живот. Знајући шта им је задатак у овоземаљском животу, спремни су да трпе све.
Супротно томе, већина српског становништва жели да се бори за своје корене и историју, али није спремна да жртвује себе и своје породице, иако су подједнако гласни и речити као и Јевреји: “Не дамо нашу земљу!” или “Борићемо се до последње капи крви”. Сви знамо да саме речи не значе много. Пароле можемо да негујемо у парламенту, новинама или књигама. У реалном животу, границе и земља чувају се демографском политиком и одлуком да се земља континуирано насељава, а не стихијски напушта. Сви говоримо да Косово не смемо да дамо, али поред реторике и љубави према историји имамо мало тога – ни људе који су спремни да се населе на Косову, нити војску која би их тамо бранила. Зато Косово није српски Јерусалим.
У Израелу сваки млади човек који напуни 18 година иде на обавезно служење војног рока – младићи на три, а девојке на две године. Војници постоје да, ако је потребно, одбране своју државу. Другу немају.
Аутор: Ела Нинић Крстић – социјалог живи у Израелу
Извор: Време
