Комунизам је „осмислио“ Маркс као „теоријску основу“ за уништење словенства, најтемељитије га применили Вилсон, Черчил, Хитлер, Стаљин
НЕЋЕ ЗЛОЧИН У ПЕСМУ
НИ МИКА АНТИЋ УЗ ВИЛСОНА
На почетку прошлог века неки су зналци предвиђали да ће до 1930. године Русија од Запада преузети економски примат и да ће, 20 година касније, имати 343 милиона житеља, тј. више него сва „остала Европа“ укупно. Пред том „опасношћу“ Запад је ухватила паника и, „негде тамо“, одлучено је да се тај успон пресече: Вилсон је, из неке канадске луке, отправио Троцког са 270 „револуџионара“, а неко им (Черчил?) дотурио из Швајцарске Лењина са тридесетак таквих. И они, удружени (и подржани са двадесет милиона, „нечијих“, долара), у Петрограду потпалили „Октобарску револуцију“. И током више следећих деценија толико проредили Русе да се сад не зна има ли их 200 или 250 милиона мање него што се предвиђало да ће их бити средином прошлога века. (И с тим се, ето још једног чуда, поклопило оно што се, пре десетак година, догодило с неким „кијевским Мајданом“.)
Помињем ове појединости као одглас на најаве да се Мика Антић и В. Вилсон споре око тога који ће од њих двојице остати дуже у „чекаоници за бесмртност“, тј. коме ће пре бити подигнут споменик на главном новосадском булевару. А кад би се то чинило по неким „мојим мерама“, у тој би чекаоници морао остати Вилсон.
При чему би она морала бити и зазидана и затрпана за вечност: ту је сподобу неко овластио да потпали један од оних пожара у којима је сагорело много више десетина милиона људи него што су икад пре њега затрли и сви ратови које су његови претходници потпаљивали и све епидемије које су се икад ваљале овом планетом. А све то с циљем да се – сломи и затре источно хришћанство.
Комунизам је „осмислио“ Маркс као „теоријску основу“ за уништење словенства, најтемељитије га применили Вилсон, Черчил, Хитлер, Стаљин („Нема бољих фашиста од комуниста“), али кад се та идеологија отела и најавила повратак својим америчким творцима, они у њој нису препознали своје дело, неке њене најистакнутије носиоце посадили на електричне столице („макартизам)“, а после је Ајзенхауер председничким декретом од 24. авг. 1954. одредио као злочиначку и погодну за разарање других, непоћудних, али не и за „домаћу употребу“.
Мика Антић стао је у ред угледних српских песника, а Вудроу Вилсон у ред највећих светских злочинаца и Срби би већ могли почети да се призивају памети. И да признају да су све споменике својим крвницима већ подигли и да је време да се врате себи.
И да покушају утврдити је ли од њих ишта остало.
Аутор: Драгољуб Петровић
