Komunistički udar na pravoslavlje

Priznajem da ni ovoga teksta ne bi bilo da mnoge priče o raznim zbitijima tokom Brozove vlasti nisu u nekim komentarima imenovane kao izmišljotine, laž, falsifikat… Takvi komentatori potiču iz kruga onih koje je višedecenijski brozovluk opsenio toliko da više ne znaju ni zovu li se onako kako im piše u ličnoj karti.

Pa, kad je već tako, razumljivo je što im nije poznato kako je Matija Bećko­vić opisao posetu nekog „važ­nog“ pobedničkog brozovskog druga (rođenog u nekom jugoistočnom di­narskom kraju) jednom beogradskom zatvo­ru i razgovor sa jednim zatvo­renikom:

– Kako ti je ime?

– Simo.

– A prezime?

– Pandurović.

– Jesi li ti oni pjesnik?

– Jesam.

– A otkad si ovđena?

– Od oslobođenja.

***

Kako Srbi nisu osobi­to priželjni u beleženju sopstvenog stradanja, razumljivo je što će pozniji hroničar konstatovati da je posle nekoliko decenija teško ut­vrditi tačan broj komunističkih žrtava u ratnim godinama i neposredno posle njih. Strani istoričari koji su o toj neugodnoj temi mogli slobodnije da pišu, temeljili su svoje radove na raz­ličitim izvorima, te tako, na primer, grof Nikolaj Tolstoj ve­li da su partizani 1944. i 1945. godine pobili preko 350.000, dok Englez Majkl Liz navodi cifru od 250.000 ljudi. Kragujevački Po­gledi u svom spisu iz 1991. godine pod naslovom Partizanski zločini u Srbiji 1944-1945, pominju 150.000 neznanih grobova.

Kako su to komunisti „nestajali“ svoje neprijatelje?

Prema zapisima u ratnoj štampi, ali i svedočenjima onih koji su upamtili ta smutna vremena, činilo se to najčešće streljanjem u potiljak, a zatim, bez redosleda po brojnosti, čereče­njem, sečenjem na parče, rastrzanjem kolima u trku, vađenjem oči­ju i primoravanjem da ih pojedu, pečenjem usijanim gvožđem, stav­ljanjem ruku i nogu u ključalu vodu, testerenjem živih, nabijanjem na kolac, kastriranjem, zakopavanjem živih u zemlju, bacanjem ži­vih u jame, maljem (Velibor Džomić, Stradanje Srbske Crkve od komunista, knjiga prva, Cetinje 2003, 27-28).

Komunističkih zločina po Srbiji i Crnoj Gori bilo je toli­ko da je, primera radi, sveštenstvo arhijerejskog namesni­štva nikšićkog, ša­vničkog i kolašinskog, iz jedne zabiti, da­kle, posle sastanka održanog 29. decem­bra 1943. go­dine, dalo re­zo­luciju koja kazuje „da je uzročnik sve­mu današnjem zlu i stradanju Srpskog naroda – rušilački, bez­božnički i kr­vo­ločni komu­ni­zam, propagiran od bjelosvjetskih skitača, jevrej­ske rase, prihva­ćen od naših domaćih odroda: pro­palih i nedou­če­nih đaka, kompr­o­mitovanih službenika, seoskih đilkoša, razboj­nika, kriminal­nih tipova, skitnica i ostalog društvenog ološa; da komunizam u svom programu ide za tim da ra­zori i uništi vjekovno izgra­đi­vane osnove Narodne Crkve, Na­rodne Države i Narodne Kultu­re. Da potpuno ubije nacionalnu svijest u narodu; da ostvarenjem komunističkih ideala narod potpada pod jaram najvećih tirja­na; da je u teoriji i praksi ko­mu­nizma osnovni cilj uništenje: vjere, državne institucije i naci­je… ne birajući sredstva. Otu­da bezbrojna i nečovječna ubistva i umorstva, na prevaru i iz za­sjeda, najboljih i najistaknutijih na­rodnih ljudi, kao nosilaca vjer­skih, nacionalnih i državnih ideala. Otuda prepune jame bez­da­nice, škripovi i bunari, una­ka­ženih leševa narodnih prvaka. Otuda zloglasna jama u Radov­ču, strašna klaonica u Kolašinu i jeziva Ostroška tragedija. Otuda na hiljade u crno zavijenih maj­ki i sestara, na desetine hi­ljada uništenih grobova i hiljada ne­vinih žrtava“ (Isto, 348-349).

Razaranje Srbske pravo­slavne crkve (SPC) ubrajaju komunisti u svoje po­sebne uspehe, a čini se da su oni posle rata poruši­li više pravoslavnih crkava, po­pali­li više manastirskih biblioteka i zlostavljali više arhi­je­reja i sveštenoslužitelja nego svi srb­ski krvnici zajedno za vreme njegovog tra­janja.Time su oni stali iza ličnog Hitlerovog naređenja koman­dantu jugoitočnog fron­ta Aleksandru fon Leru: „Uništiti srpsku inteligenciju, obez­glaviti vrh Srpske pravoslavne crk­ve, i to u prvom redu patri­jar­ha Dožića, mitropo­lita Zimonjića i episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića, kao i mona­he i monahinje srpskih manastira“.Zbog takvog zvaničnog komunističkog odnosa prema Crkvi (ali samo Srbskoj pravoslavnoj!), patrijarh srbski gospodin Gavrilo (Dožić) uputio je 16/29. mar­ta 1949. godine jedan protest Josipu Brozu (Isto, 360-374). Koristeći tada raspoložive podatke o zloj sudbini Srbske crkve, on je is­takao:

– da je od početka rata po­stradalo 550 sveštenika i da je po­rušeno preko 250 hramova i ma­nastira;

– da još nije vaspostav­lje­no crkveno jedinstvo, zbog toga što nova vlast ne dozvoljava pravoslavnim sveštenicima da se vrate u svoje parohije po Maćedo­ni­ji;

– edan episkop i preko šez­de­set sveštenika tada se nalazi­lo na robiji, pet arhijereja je zlo­stavljano, a crkvene litije i badnjačke povorke se sprečavaju;

– brojni hramovi su obesvećeni, de­mo­lirani i pretvoreni u maga­zi­ne s najrazličitijom namenom;

– Šuljmu, u Sremu, hram je pot­puno opustošen, a neki bezbožnici koristili su ga, isto kao i putir za pričešće, za vršenje nužde;

– čak i posle više decenija boravka i rada u nekim parohijama, mno­gi sveštenici proterani su u svoja rodna mesta;

– u Gornjo­kar­lo­vačkoj eparhiji, gde su ustaše za vreme rata uništile 145 crkava i 44 kapele, posle rata je srušeno još šest crkava;

– crkve se ru­še i po Srbiji;

– oduzimaju se crkvena imanja i parohijski domovi; zakonom o agrarnoj re­for­mi Crkvi je oduzeto 20.000 hektara ze­mlje;

– d manastira je tra­ženo da svoja imanja unesu u radne zadruge, a na ime „obavez­nog otkupa“ razrezivana su davanja koja se ni­su mogla ispuniti: od manastira Vojlovica traženo je da isporu­či ogromnu količinu mesa ili da uđe u radnu zadrugu;

– sprečava se štampanje verskih publikacija (jedino je Glasnik Srbske Patri­jaršije dopušten u malom tiražu), a već pripremljen slog pravoslavnog kalendara bio je rasturen.

Ispred mitropolita cr­nogorsko-primorskog Jo­a­nikija (Lipovca), ubijenog polovi­no­m 1945. godine u jednoj ja­ruzi pod Bukuljom, tokom „istrage“ defilovali su „komuni­sti­č­ki krvnici… i svaki je na svoj način is­ka­ljivao svoj zločinački partizanski nagon prema okovanom mi­tro­politu: neko u šamaranju, neko u čupanju brade, neko u pljuva­nju, a major Vasilije Čile Kovače­vić, blizak rođak onih narodnih heroja koji su ubili oca ne bi li pokazali privrženost svojoj Partiji, doneo mu je putir pun sveže krvi od ubi­je­nih četnika (kako je on to rekao) i tražio je od mitro­po­lita da se ‘pričesti tom krvlju“ (Isto, 64); baš kao da se vaspitavao na „svetlo­m primeru“ svog velikog prethodnika iz Francuske revoluci­je, glumca Gra­mona, čuvenog po tome „što je lobanje giljoti­ni­ra­nih razbijao, vadio iz njih mozak, pa onda u njih sipao krv mučeni­ka i pio je kao vino iz pehara“ (Marko S. Marković, Istina o Francuskoj revoluciji, Beograd 1995, 16). Joanikijev naslednik na mi­tropo­lijskoj stolici Arsenije Bradvarević zlostavljan je i osu­đen na zatvorsku kaznu zbog toga što je „naneo uvredu kato­li­č­koj crk­vi u Jugoslaviji time što je rekao da je ona blagoslovila ge­nocid nad srpskim narodom“; i tako dalje.

Pored toga, komunisti su tole­risali ver­ska i nacionalna prava sva­kom osim Srbima, pa i potpisnik ovih redaka može posvedočiti da su, na primer, 1968. godine, za „dan ustanka“ u Sloveniji, u „radničkoj“ Idriji, rimokatolički župnici vodili decu ne stariju od deset godina na izlet u prirodu.

Prema sve­do­čenjima ljudi koji su vojsku slu­žili neposredno posle rata, u službene evidencije jedino su Srbi upisivani kao „Jugosloveni“ i „bez vere“, a u neko posle­ratno vreme u Crnoj Gori u matične knji­ge rođenih mogla se upisati svaka nacionalnost novorođen­četa osim srbske. Tako su komunisti stva­rali nove nacije čiji dana­šnji predvodnici tvrde da sa Srbima nikad ni­su bili ni u sused­stvu, a kamoli da su (da­leko bilo!) nekad i sami bili Srbi. Oni su, uz to, direktno od­lučivali i o izboru patrijarha i o izbo­rima vladi­ka (zato nije ni čudno što je među srbskim arhi­jerejima bilo i onih za koje bi se pre moglo reći da su „drugovi iz komiteta“ nego duhovni­ci), a time pripremili i teren za potpuno raz­bijanje Srbske pravoslavne crkve uopšte.

I jasno je zašto je sve to činjeno: „veliki komunistički učitelji“ dobro su znali da će jedan narod najsigurnije uništiti ka­da mu razore temelje du­hovnosti, kulture i nacionalnog pamćenja i kada ga prevedu u „nešto drugo“, pa su tako Srbi „prevo­đeni u Jugoslovene“ ili u „druge nacije“ dok se svima ostalima niko ni­je mešao u ono što su bili, ili što su već imali, ili su tek imali nameru da budu. (Uz ovo poslednje ide i oštroumno zapažanje jednoga našeg zemljaka već pola veka na „privremenom radu“ u Nemačkoj da „svi mogu da ka­žu ono što nisu, samo Srbi ne mogu da kažu ono što jesu“).

Progoneći Srbsku pravoslavnu crkvu (i nijednu drugu religi­j­sku zajednicu na prostorima bivše Jugoslavije), komunisti su nemilosrdno progonili i sve one Srbe koji nisu pristajali na to da jevanđelj­sku nauku zamene Marksovom; „u tom smislu“ bili su za­branjeni svi crkveni obredi. Kao što su razarali srbski naci­onalni korpus, komunisti su vrlo uspešno razorili i Srbsku pravoslavnu crkvu izdvajajući iz nje najpre „Maćedonsku pravo­slavnu crkvu“, a u naše dane i „autofekalnu Crnogorsku pravoslavnu crkvu“; onu prvu za sada je priznao jedino Vatikan, a ovu drugu valjda ni­ko osim aktuelne crnogorske komunističke vlasti, „prikrive­ne“ pod nazivom demokratska partija socijalista (mada neće biti iznenađenje ako se, skorih dana, oni njeni navodnici skinu).

Na Crkvu su se ustremile i mnoge verske sekte, čije­ je delovanje usmereno na razaranje i srbskog nacionalnog bića i srbske na­cionalne tradicije: „Sve sekte imaju zajednički cilj – da po­be­de hrišćanstvo, pre svega pravo­slav­lje pa kroz svoja učenja ne­gi­ra­ju sve tradicionalne religije, svesno rade na razbijanju po­ro­di­ce, tradicionalnih vrednosti i duhovnosti… Većina pripad­ni­ka sekti nije svesna da u stvari obavlja zadatke koji su smi­šlje­ni u jednom cen­tru. Taj centar koristi sva moguća sredstva da pod svoj uticaj stavi i inte­lek­tualne i političke elite koje predstav­lja­ju kolektivnu svest jednog naro­da… Njihova je namera da uni­št­e svaku kohezionu silu jedne nacije i stvore bezlični potrošački konglomerat… Pojava velikog broja sekti… usko je vezana sa za­govaranjem i pripremanjem novog svetskog poretka. Za te ciljeve je idealno postojanje čitavog konglomerata sekti i kultova… One danas služe kao pomoćno oružje, s ciljem da se, kad za to dođe vre­me, stave pod jedinstvenu kontrolu, jer novi svet, po njima, mora imati i jedinstvenu religiju.“ Uz sve to, činjenica da se pri­pa­d­ni­ci sekti „nalaze u svim segmentima društva i na visokim po­lo­žajima“ i da „svesno rade na odlivu mozgova i obezduhovljenju i presecanju korena sa mati­com“ dobar je pokazatelj onoga što su srbskom narodu pripremili komunisti i kako njihovo delo nas­ta­vljaju udruženi i stari i novi srbski neprijatelji i njihovi agilni helsinški saveznici i mnoge druge nevladine organi­za­cije i udruženja: svi se oni zalažu za Srbiju koja će biti pret­vo­rena u „bezlični potrošački konglomerat“.

Ako se, dakle, zna šta je sve tokom po­sleratnih brozovskih godina činjeno sa Srbskom pravoslavnom crkvom i šta je od nje ostalo posle komunističkih „usrećitelja“, čini se logičnim svaki poku­šaj da joj se vrati makar nešto od onoga što je narod u nju ugra­đivao vekovima, a ona zauzvrat uspela da mu očuva i duhovni i na­ci­o­nalni identitet i da mu sve vrati u obliku vrednosti po ko­ji­ma se srbska kultura danas u svetu beleži i prepoznaje. Vraćanje i tako osakaćene Cr­kve na scenu i njeni pokušaji da ponovo nađe mesto u duhovnosti srbskoga naroda odmah je izazvalo podo­zrenje „probuđenog dela“ toga na­roda (predstavljenog, reci­mo, u liku Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji), koji u svemu tome vidi „kleronacionalizam“ i „pravoslavni fun­da­men­tali­za­m“ i procenjuje da sadašnji „agresivni nastup SPC i dr­ža­v­nog vrha predstavlja pokušaj da se skloni na stranu pitanje odgo­vornosti Crkve za propadanje ovog društva za poslednjih de­set godina“.

A da ostrašćenim pristalicama savremene demokratije, nar­o­čito uvozne, smeta buđenje duhovnosti srbskog naroda, pokaza­lo se na dan kad je sahranjivan Slobodan Milošević: neko je tada porukama preko mobilnih telefona pozvao svoje istomišlje­ni­ke da se „spontano“ okupe i iskažu svoje opredeljenje za demo­kra­tiju. Poziv je „spontano“ pročitan, demokratski poslušnici su se na rečenom mestu okupili i tamo doveli decu da im „spon­ta­no“ igraju i pevaju, dok su oni sami oduševljeno proslavljali tu­đu smrt, veselili se, mahali raznobojnim balonima i tri dana pre roka dočekivali svoje proleće. Po svemu, bio je to satanistički skup; njegovi odrasli učesnici nisu tamo žrtvovali samo svoju du­šu, već su u mehanizam nove svetske religije gurnuli i svoje ne­dozrelo potomstvo, na vreme ga i neosetno („spontano“) izdva­ja­jući iz naci­onalnog bića iz koga su potekli i odvajajući ga od „uobičajenog načina mišljenja i rasuđivanja“.

Kolektivizacija i otkup

Uništavanje srbske mladeži na Srem­skom frontu nastavilo se posle rata uništavanjem najbo­lji­h srbskih domaćina i pustošenjem njiho­vih imanja putem „ko­le­ktivizacije i otkupa“. Taj ruski „ekonomski model“ važio je uglavnom za Srbe, čime je ostvarivana ona Brozova direktiva Glavnom narodnooslobodilačkom odboru Srbije od 5. februara 1944. godine da, „kad budemo ušli u Srbiju, postrijeljati ćemo sve kulake i domaćine“.

„Oslobodilački i građanski rat u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji i među Srbima, unesrećio je srpsko selo i mirno stanje za­menio nemirnim i neizvesnim… Ako ne i gore, seljaci u Srbiji živeli su na nivou predratnog stanja. Jeli su otprilike istu količinu hleba, ali manje mesa i masnoće, bili su lošije odeveni, a u nekim krajevima zbog ratnih sukoba imali su i lošije stam­bene uslove. Reč i pojam beda bila je i ostala, bez obzira na sve promene, vezana za selo i seljake. ‘Seljaci u Srbiji su obosili i ogoleli u meri kojoj je teško naći poređenje’, kaže se u jednoj anketi. ‘Seljacima je već od 1946. godine nedostajalo obuće pre svega, odeće, soli, šećera, poljoprivrednog inventara i svega os­t­a­log’. Udar Komunističke partije… na selo, preko otkupne po­li­ti­ke“, ali i kroz prinudno „uterivanje“ u seljačke radne zadru­ge (što je poznato i kao i partijsko osvajanje sela), proizveli su „masovni teror, maltretiranja i hapšenja dojučerašnjih mirnih domaćina. Uistinu, „Partija je svojom politikom i drugim mera­ma na selu stvorila uslove za masovno iskazivanje huliganizma lokalnih aktivista prema seljacima… Obavezan otkup poljopri­v­rednih proizvoda i kolektiviza­cija, kao ključne odrednice ag­r­arne politike Komunističke par­ti­je, bili su i dva osnovna razloga svakovrsnog suprotstavljanja seljaka partijskoj politi­ci i praksi na selu… To su dva greha seljaka koje Partija nije op­ra­štala u svom revolucionarnom hodu“.

  Najviše su stradali takozvani kulaci, „malo imućniji ili snalažljiviji seljaci, koji su imali dve-tri krave, ili toliko konja“ i koji su „predstavljali ‘opšte omrznuti i neprijateljski eleme­nt na selu‘, koga treba uništiti tako što će mu se najpre odu­zeti svi poljoprivredni viškovi, a zatim konfiskovati zemlja i kuća, a domaćin zatvoriti“. Stradali su i oni siromašniji i sred­nji, naročito u Sremu i Bačkoj, koji su se „usuđivali“ da neki dinar ulože u opravke kuće ili štale.

Najbrojniji „grešnici“ bili su oni seljaci koji nisu uspevali da ispune nametnute otkupne obaveze, a kazne, u vidu hapšenja ili novčanog kažnjavanja, imale su osnov, navodno pravni, u Z­a­konu o ratnim dobitnicima.

Sa hapšenjima počelo se već 1946. godine, a samo na području Vojvodine uhapšeno je 1.016 lica. Zbog neispunjenih obaveza u otkupu žita i vune, do polovine 1946. bilo je u Jugoslaviji osuđeno 2.886 lica, od čega je Srbiji „pripalo“ 2.521 ili 87%. Od ukupno izrečenih kazni na Srbiju je otpadalo 69% novčanih, 70% pri­nudnog rada, 85,7% lišenja slobode, 87% lišenja slobode sa pri­nudnim radom i 80% na kazne konfiskacije.

Za „masovni teror, maltretiranje i hapšenje domaćina samo zato što nisu imali da predaju državi onoliko poljoprivrednih proizvoda koliko je ona tražila od njih“,bili su „zaduženi“ lokalni aktivisti, oni koji su „batinali nedužne ljude, udarali im glave u zid, čupali brkove, hvatali za gušu, držali vezane u pritvoru, terali ih da satima goli stoje na kiši i snegu“. Vrlo često, u tome su im pomagali milicionera koji su zlostavljali seljake hapseći ih, zatvarajući i premlaćivajući. Izveštaji par­tijskih komiteta po Vojvodini dokumentuju da su članovi par­tije prednjačili u maltretiranju seljaka, tako što su, najčešće noću, uz pucnjavu iz vatrenog oružja, nasilno upadali u kuće i uzimali žito. Nije bio redak slučaj da su seljaci zaduživani većim količinama nego što su proizveli (ili su mogli proiz­ve­sti), što znači da im nije ostavljano ni za seme za narednu godi­nu, ni za ishranu njihovih porodica. (Potpisnik ovih redaka može posvedočiti da su partijski aktivisti, tada zvani i fenderi, vrlo paž­ljivo, metlom, prikupljali i poslednje pšenično zrno kako bi jednu devetočlanu porodicu, sa sedmoro maloletnih, ostavili bez hleba. Narednih meseci, porodica je preživljavala blagodareći pekaru koji je sa ženom bio podstanar u njihovoj kući i svake večeri donosio crni pšenični hleb od jednog kilograma).

Mnogi od „dužnika“ „osuđivani su na višegodišnju robiju, robiju sa prisilnim radom ili konfiskovanje celokupne imovine. Primera radi, jedan seljak je zbog neiznošenja 10 (deset) kilograma vune bio kažnjen sa četiri godine prinudnog rada sa lišenjem slobode, a sud u Novom Kneževcu osudio je jednog se­lja­ka na 13 (trinaest) godina lišenja slobode sa prinudnim radom zato što nije predao kukuruz. Samo u prvoj polovini 1951. godine kroz Kazneno-popravni dom „Zabela“ u Požarevcu prošlo je 86.000 „žitara“.

Na području Vojvodine, prema podacima koji su dobijeni preko partijskih organizacija, u vreme obaveznog otkupa zatvoreno je 8.821 lice od čega je 720 bilo osuđeno, a 67 su čekali suđenje. Uprava državne bezbednosti, poznatija kao Udba, čiji su izvr­ši­oci slati na teren sa zadatkom da „pruže pomoć mesnim orga­ni­ma u otkupu“, kazuje da je na teritoriji Vojvodine hapšeno 9.114 lica, od čega je 1.008 bilo osuđeno (Momčilo Pavlović, Druže Tito. gde je naše žito, Srpsko nasle­đe, Istorijske sveske broj 3, mart 1998, http://njnjnj.srpsko-nasledje.co. rs/sr-c/1998/03/article-09.html).

Na drugom mestu dr Pavlović reći će da je u Vojvodini, u prinudnom otkupu od seljaka (koji su pri tome i fizički mučeni), ključna ličnost bio već pominjani Dobrivoje Vidić, ovoga puta u ulo­zi sekre­tara Pokrajinskog komiteta komunističke par­tije (1946-1951), te da je „do sada ut­vr­đeno da je oko 100.000 seljaka pro­šlo kroz za­t­vore, ali se ne zna koliko ih je ubijeno“ (Blic Beo­grad, 9. oktobra 2013).

Za toliko uhapšenika, samo su po Srbiji postojali logori za one domaćine koji nisu mogli da odgovore zahtevima komunistič­kih haračlija. U jednom takvom logoru kod Dečana, nesreć­ni­ci koji nisu izdržali „mere prevaspitavanja“ sahranjivani su plit­ko ‡ taman toliko da bi im psi mogli razvlačiti kosti (Ljubomir Tešić, Crveni samar za seljake, „Glas javno­sti“, 8-28. fe­bruar 2001, feljton).

Po prirodi stvari, vodeći „teoretičari“ u tome ratu protiv srbskih seljaka bili su Josip Broz, koji je rekao da „mi kula­ka moramo ostaviti ovako da životari, nećemo mu dozvoliti da živi punim zamahom kao do sada, već da životari“ i, naravno, Eduardo Kardeli, koji je za „klasu kulaka – otvorenih neprijatelja“ predlagao „gonjenje i uništenje“, ali ne „frontalno uništava­nje kulaka kao klase nego kao neprijatelja narodne vlasti“.

Represija, dakle, koju je tek uspostavljena komunistička vla­st u Jugoslaviji (poistovećena sa državnom vlašću) trebalo da primeni protiv onih za koje je procenjeno da svojim delovanjem (čak i delovanjem na zemlji, odnosno njenom obradom) ugro­žavaju bezbednost ili opstanak iste te države, odnosno Komuni­stičke partije kao njenog neprikosnovenog vlasnika.

Tek kao potvrda da je „naša narodna revolucija, specifič­nim isprepletanjem i sintetiziranjem svog nacionalno-oslo­bo­dilačkog karaktera, još jedan primjer istinski stvaralačke pri­m­jene iskustava Ok­to­bra (revolucije u Rusiji 1917. godine – IP). Socijalizam, koji nosi pravedne i humane društvene od­no­se, da­nas je jedinstveni cilj milijunskih radnih masa u čita­vom svije­tu“ (Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Zagreb 1966-1969, knjiga 4, 643).

Kad nema Sibira dobar je i Goli

Najvažniji oblik takve represije političkog tipa bio je, i ovo po ugledu na Sovjetski Savez, otvaranje logora za političke zatvorenike na Golom oto­ku, u Republici Hrvatskoj (a gde bi drugo?!), u Velebitskom kana­lu, između ostrva Rab, Sveti Grgur i Prvić. Logor je, po nalogu datom iz vrha Komunističke partije, zasnovan 1949. godine, a mesto je odabrano po računici da se otud ne može pobeći.

Osnivali su logor, odabirali mu mesto i trudili se da njegove „goste“ izlože i poniženju i smrti, osobe koje su mislile (ako su uopšte mislile) na isti način kao što je to Koča Popo­vić činio pišući svoj dnevnik pre četvrt veka, pri kraju svoga životnog puta, u vreme kada je Jugoslavija počela da se raspada i kada su Srbi, ne samo oni sa zapadne strane, shvatili da im je na­ci­onalno biće ugroženo:

„Bašibozuk, bagra i brabonjci ustali su da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih bar malo opa­meti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zagluplju­je, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacij­skom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samim sobom, vra­ćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su se jedva izvukli“.

Tako Koča u svom dnevniku, ali je „zaboravio“ da opiše kako je sa Fic­rojem Meklejnom, „pred­stavnikom one Engleske koja je svoje po­be­de uvek bila spremna da izdašno plati tuđim životima“, ne bi li na jugu Srbije bio „proslavljen“ 6. septembar 1944. godine, rođendan kralja Petra II, ugo­vorio savezničko bombardovanje Leskovca. Njih dvojica posma­tra­li su taj „poduhvat“ sa nekog brda iz oko­li­ne, a Meklejn je o tome zapisao:

„Kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh u pravom oblaku prašine, dima i ruševina. Ostaci Leskovca leža­li su pred na­ma pokriveni dimom… Čak su i partizani bili potreseni“.

Bez obzira na sve to, Koča Popović kaže za sebe da je bio Srbin i ostao Srbin. Istina, ne reče da li to što je Srbin vezuje za pripadnost srbskoj naciji, pošto se „dosetio“ da kaže još i ovo: „Ja sam protiv na­ci­onalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene sve­sti“ (Tajna Koče Popovića, „Vreme“ Beograd, broj 1117, 31. maj 2012, iz intervjua sa Dušanom Čkrebićem).

Osnivanje Golog otoka, dakle, iz­vedeno po mo­delu proverenom „u prvoj zemlji socijalizma“, komu­ni­sti su za­mi­slili kao pri­liku da se dotuku svi oni „sumnjivi Srbi“ koji na druge načine nisu bili pobijeni. Taj model je posl­u­žio kao uzor i Hitleru, ali treba priznati da je tehnologija nje­govih koncentra­cionih logora bila naivnija od komunističkih. Hitler je, naime, lo­go­re zamislio kao najprostiju hladnu mašineriju za ubijanje ljudi, a ko­munisti su to radili sa sadističkom ostrašćenošću, ubija­ju­ći u čoveku najpre ljudskost a tek potom i čoveka samog. Taj po­stupak, nazivan „prevaspitavanje“, kao da je tre­balo da posrami ono što se dešavalo u nekim sovjetskim zat­vorima: „U jednom od podruma… prostor je bio preuređen kao po­zo­rište, u kojem su se za ljubitelje krvavih predstava razme­sti­le fotelje, a na bini… ko­ja je trebalo da predstavlja scenu, vrši­la su se pogubljenja. Po­sle svakog „uspešnog“ hica orili su se uz­vi­ci „bravo“, „bis“ i dželatima su se prinosili pehari šampanjca… Ali gađanje u cilj je za ove devojke bila samo šaljiva zabava i vi­še nije uz­buđivala njihove već otupele nerve. Bile su im potreb­ne veće napetosti i u tom cilju su… probadale oči iglama ili ih palile cigaretom, ili su, pak, zabijale tanke eksere ispod nok­ti­ju“ (Golgota Hristove Rusije – Stradanje Ruske Crkve pod komunizmom, Cetinje 1999, 178).

Sada se zna dosta o tome kako je Goli otok funkcionisao (uz njega i Sveti Grgur, ostrvo nedaleko od Golog, za žene, koji se retko pominje) kako su logo­ra­ši mučeni i ubijani, zna se da su u tome, kao čuvari i muči­te­lji, učestvovali i ustaški koljači dovedeni iz drugih kaznio­ni­ca, ali se nikad neće saznati ni koli­ko je ljudi tamo bi­lo zato­če­no; pominje se podatak da ih je tamo bi­lo oko 57.000, a vi­še od 90 odsto među njima bi­li su Srbi. Ne zna se ni koliko ih je ta­mo ostavilo kosti, mada se pominje cifra bli­ska onoj sa Srem­skog fronta. Nažalost, tim se ciframa ne može verova­ti, jer se“ komunisti nikad nisu do­bro snalazili u „nevažnim računima“.

Komunisti u miru razaraju Srbiju

Mnoga iskustva iz Oktobarske revolucije primenjivala su se i u Srbiji: po­sle 1948. godine, pred „opas­no­šću od ruske invazije“, svi industrijski ka­paci­te­ti iz Srbije preneti su u zapadne „bratske“ republike. Ta „dislokacija“ po Slov­e­niji, Hrvatskoj, Bosni i Arbaniji predstavljena je tada kao „bratska pomoć bratskim narodima“, ali se ubrzo pokazalo da je i to samo jedan od puteva ekonomskoga razaranja Srbije, posebno od trenutka kada je počela priprema za potapanje Srbije „pred opasnošću od so­vjetske invazije“. U takvu „odbrambenu stra­tegiju“ normalan um ne bi mogao poverova­ti da se u Đerdapu još ne nalaze betonske platforme na kojima je bilo složeno četiri miliona kilo­grama trotila, čijom je eksplozijom trebalo da se pre­gradi Du­na­v, da voda potopi ni že srbske predele i tako „spreči invaziju“.

Kad ni to nije dalo re­zultate – naišla je „seča direktora“, odnosno organizovano sme­njivanje 4.000 direktora najuspešnijih firmi iz Srbije; kad se, međutim, pokazalo da ni to nije moglo zaustaviti pri­vre­d­ni us­pon Srbije – uvedena je Kardeljeva „privredna re­fo­r­ma“ i od nje se privreda u Srbiji više nikada nije mogla opo­raviti (Dragoljub Petrović, Sumrak srpske ćirilice, Novi Sad 2005, 109). Jer, i sve kasnije „reforme“, zasnovane na Kardeljevoj „dogovornoj ekonomiji“ i „samoupravljanju“, bile su usmeravane tako da tešku ekonomsku situaciju učine nepod­no­šlji­vom. Od toga vremena, u stvari, počinje srbski ekonomski su­no­vrat koji traje do naših dana.

Komunisti i fašizam

Srbi se decenijama nalaze pod komu­n­i­stičkim terorom i nemaju mnogo iz­gleda da se od njega oslo­bo­de, jer im to ne dozvoljavaju ni zatočenici komuni­stičke ideje, ni njihovi demokratizovani nastavljači. Svi su oni jedno­glasni u tvrdnjama da su Srbi fašisti i da Srbiju treba denaci­fi­kovati, previđajući pri tome prostu činjenicu da između onoga za šta se sa­mi zalažu i onoga za šta optužuju Srbe nema suštin­ske razlike. Jer, na komunizam se, naprosto, može gledati kao na drugo li­ce fašizma, tim pre što su oba jednako totalitarna i oba upere­na protiv čoveka i ljudskog dostojanstva. (Nije nekadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova Mišel Ponjatovski bez razloga rekao da se između fašizma i komunizma nalazi samo jedna tanka linija). Činjenica da je druga po­lovina 20. veka u svetu označavana kao vreme neposustale „bor­be protiv fašizma“, može se razumeti kao prirodna mi­mikrija u kojoj je aktuelni totalitarizam proklamovao flos­ku­lu da se nje­govom prethodniku ne sme dozvoliti oporavak i mogući po­vrat­ak na istorijsku scenu, upravo zbog toga što bi se time ot­vorile mo­guć­no­sti za identifikaciju njihovih istosti. Ako, da­kle, kažemo da su i fašizam i komuni­zam ustrojeni po istom ob­ra­scu, valja precizirati da među njima postoji i jed­na ozbiljna ra­z­lika po kojoj se fašizam može smatrati dečjim licem komu­ni­z­ma. Dva su razloga tome: prvi, fašizam je bio relativno krat­ko­vek i nije mu se dalo da čo­večan­stvu donese onoliko ne­sreća ko­li­ko je doneo komunizam i, drugi, fašizam je proklamovao uni­šta­vanje tuđih na­roda, a komunizam je naj­vi­še domete do­stigao uništavajući sop­stve­ne. I u tom smislu moglo bi se reći da je fašizam za one na­rode čije je uni­štenje planirao bio, u stvari, kratka nepogoda u po­ređenju s onim što je, tamo gde je stigao, doneo komunizam. Za to su najbolje potvrde ono što se događalo, pre svega, sa pravoslavnim Slovenima: Rusima, Ukrajincima, Srbima…; nikada se neće tačno utvrditi (čak ni približno) koliko ih je de­setina mili­o­na pobijeno i šta od toga spada u zasluge fašista, a šta u zaslug­e njihove komu­ni­stičke sabraće.

A nije bez značaja ni podsećanje na činjenicu da su srbsku sudbinu tokom istorije određivali tuđinski okupatori, te da su su je u 20. veku definitivno zape­čatili hrvatski i slovenački ko­munisti Josip Broz, Eduardo Kardeli i Vladimir Kuperštajn, uz potporu jadnih srbskih „majstora za prljave poslove“, počev od Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića­–Krcu­na, do današnjih demokratizovanih komunista, odnosno komuni­sti­čkih demokrata. Takvi odnosi prema Srbi­ma us­po­stavljeni su po modelu proverenom u razaranju ruskog na­roda posle dolaska bolj­ševika na vlast, a brozovska strategija pokazala se kao dvo­struko uspešna: tamo gde je to bilo lako „tehnički izvodljivo“, kao u Maćedoniji i Crnoj Gori – republike su „unapređene u na­cije“, a u Srbiji, gde se takva „pamet“ nije nikako mogla prime­ni­ti, šiptarska manjina na Kosovu i Metohiji i madžarska u Voj­vo­dini Srbskoj poslužile su kao izgovor za proglašenje autono­m­nih pokrajina. Ovim poslednjim „izumom“ ne samo da je tamošnjoj srbkoj većini obešen kamen o vrat (koga se ona više nikad nije uspela osloboditi), već su uspostavljene i pozicije sa kojih će se lakše nastaviti sa razaranjem Srbstva.

Autor: Ilija Petrović

Izvor: balkanskageopolitika.com