Komunistički udar na pravoslavlje
Priznajem da ni ovoga teksta ne bi bilo da mnoge priče o raznim zbitijima tokom Brozove vlasti nisu u nekim komentarima imenovane kao izmišljotine, laž, falsifikat… Takvi komentatori potiču iz kruga onih koje je višedecenijski brozovluk opsenio toliko da više ne znaju ni zovu li se onako kako im piše u ličnoj karti.
Pa, kad je već tako, razumljivo je što im nije poznato kako je Matija Bećković opisao posetu nekog „važnog“ pobedničkog brozovskog druga (rođenog u nekom jugoistočnom dinarskom kraju) jednom beogradskom zatvoru i razgovor sa jednim zatvorenikom:
– Kako ti je ime?
– Simo.
– A prezime?
– Pandurović.
– Jesi li ti oni pjesnik?
– Jesam.
– A otkad si ovđena?
– Od oslobođenja.
***
Kako Srbi nisu osobito priželjni u beleženju sopstvenog stradanja, razumljivo je što će pozniji hroničar konstatovati da je posle nekoliko decenija teško utvrditi tačan broj komunističkih žrtava u ratnim godinama i neposredno posle njih. Strani istoričari koji su o toj neugodnoj temi mogli slobodnije da pišu, temeljili su svoje radove na različitim izvorima, te tako, na primer, grof Nikolaj Tolstoj veli da su partizani 1944. i 1945. godine pobili preko 350.000, dok Englez Majkl Liz navodi cifru od 250.000 ljudi. Kragujevački Pogledi u svom spisu iz 1991. godine pod naslovom Partizanski zločini u Srbiji 1944-1945, pominju 150.000 neznanih grobova.
Kako su to komunisti „nestajali“ svoje neprijatelje?
Prema zapisima u ratnoj štampi, ali i svedočenjima onih koji su upamtili ta smutna vremena, činilo se to najčešće streljanjem u potiljak, a zatim, bez redosleda po brojnosti, čerečenjem, sečenjem na parče, rastrzanjem kolima u trku, vađenjem očiju i primoravanjem da ih pojedu, pečenjem usijanim gvožđem, stavljanjem ruku i nogu u ključalu vodu, testerenjem živih, nabijanjem na kolac, kastriranjem, zakopavanjem živih u zemlju, bacanjem živih u jame, maljem (Velibor Džomić, Stradanje Srbske Crkve od komunista, knjiga prva, Cetinje 2003, 27-28).
Komunističkih zločina po Srbiji i Crnoj Gori bilo je toliko da je, primera radi, sveštenstvo arhijerejskog namesništva nikšićkog, šavničkog i kolašinskog, iz jedne zabiti, dakle, posle sastanka održanog 29. decembra 1943. godine, dalo rezoluciju koja kazuje „da je uzročnik svemu današnjem zlu i stradanju Srpskog naroda – rušilački, bezbožnički i krvoločni komunizam, propagiran od bjelosvjetskih skitača, jevrejske rase, prihvaćen od naših domaćih odroda: propalih i nedoučenih đaka, kompromitovanih službenika, seoskih đilkoša, razbojnika, kriminalnih tipova, skitnica i ostalog društvenog ološa; da komunizam u svom programu ide za tim da razori i uništi vjekovno izgrađivane osnove Narodne Crkve, Narodne Države i Narodne Kulture. Da potpuno ubije nacionalnu svijest u narodu; da ostvarenjem komunističkih ideala narod potpada pod jaram najvećih tirjana; da je u teoriji i praksi komunizma osnovni cilj uništenje: vjere, državne institucije i nacije… ne birajući sredstva. Otuda bezbrojna i nečovječna ubistva i umorstva, na prevaru i iz zasjeda, najboljih i najistaknutijih narodnih ljudi, kao nosilaca vjerskih, nacionalnih i državnih ideala. Otuda prepune jame bezdanice, škripovi i bunari, unakaženih leševa narodnih prvaka. Otuda zloglasna jama u Radovču, strašna klaonica u Kolašinu i jeziva Ostroška tragedija. Otuda na hiljade u crno zavijenih majki i sestara, na desetine hiljada uništenih grobova i hiljada nevinih žrtava“ (Isto, 348-349).
Razaranje Srbske pravoslavne crkve (SPC) ubrajaju komunisti u svoje posebne uspehe, a čini se da su oni posle rata porušili više pravoslavnih crkava, popalili više manastirskih biblioteka i zlostavljali više arhijereja i sveštenoslužitelja nego svi srbski krvnici zajedno za vreme njegovog trajanja.Time su oni stali iza ličnog Hitlerovog naređenja komandantu jugoitočnog fronta Aleksandru fon Leru: „Uništiti srpsku inteligenciju, obezglaviti vrh Srpske pravoslavne crkve, i to u prvom redu patrijarha Dožića, mitropolita Zimonjića i episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića, kao i monahe i monahinje srpskih manastira“.Zbog takvog zvaničnog komunističkog odnosa prema Crkvi (ali samo Srbskoj pravoslavnoj!), patrijarh srbski gospodin Gavrilo (Dožić) uputio je 16/29. marta 1949. godine jedan protest Josipu Brozu (Isto, 360-374). Koristeći tada raspoložive podatke o zloj sudbini Srbske crkve, on je istakao:
– da je od početka rata postradalo 550 sveštenika i da je porušeno preko 250 hramova i manastira;
– da još nije vaspostavljeno crkveno jedinstvo, zbog toga što nova vlast ne dozvoljava pravoslavnim sveštenicima da se vrate u svoje parohije po Maćedoniji;
– edan episkop i preko šezdeset sveštenika tada se nalazilo na robiji, pet arhijereja je zlostavljano, a crkvene litije i badnjačke povorke se sprečavaju;
– brojni hramovi su obesvećeni, demolirani i pretvoreni u magazine s najrazličitijom namenom;
– Šuljmu, u Sremu, hram je potpuno opustošen, a neki bezbožnici koristili su ga, isto kao i putir za pričešće, za vršenje nužde;
– čak i posle više decenija boravka i rada u nekim parohijama, mnogi sveštenici proterani su u svoja rodna mesta;
– u Gornjokarlovačkoj eparhiji, gde su ustaše za vreme rata uništile 145 crkava i 44 kapele, posle rata je srušeno još šest crkava;
– crkve se ruše i po Srbiji;
– oduzimaju se crkvena imanja i parohijski domovi; zakonom o agrarnoj reformi Crkvi je oduzeto 20.000 hektara zemlje;
– d manastira je traženo da svoja imanja unesu u radne zadruge, a na ime „obaveznog otkupa“ razrezivana su davanja koja se nisu mogla ispuniti: od manastira Vojlovica traženo je da isporuči ogromnu količinu mesa ili da uđe u radnu zadrugu;
– sprečava se štampanje verskih publikacija (jedino je Glasnik Srbske Patrijaršije dopušten u malom tiražu), a već pripremljen slog pravoslavnog kalendara bio je rasturen.
Ispred mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija (Lipovca), ubijenog polovinom 1945. godine u jednoj jaruzi pod Bukuljom, tokom „istrage“ defilovali su „komunistički krvnici… i svaki je na svoj način iskaljivao svoj zločinački partizanski nagon prema okovanom mitropolitu: neko u šamaranju, neko u čupanju brade, neko u pljuvanju, a major Vasilije Čile Kovačević, blizak rođak onih narodnih heroja koji su ubili oca ne bi li pokazali privrženost svojoj Partiji, doneo mu je putir pun sveže krvi od ubijenih četnika (kako je on to rekao) i tražio je od mitropolita da se ‘pričesti tom krvlju“ (Isto, 64); baš kao da se vaspitavao na „svetlom primeru“ svog velikog prethodnika iz Francuske revolucije, glumca Gramona, čuvenog po tome „što je lobanje giljotiniranih razbijao, vadio iz njih mozak, pa onda u njih sipao krv mučenika i pio je kao vino iz pehara“ (Marko S. Marković, Istina o Francuskoj revoluciji, Beograd 1995, 16). Joanikijev naslednik na mitropolijskoj stolici Arsenije Bradvarević zlostavljan je i osuđen na zatvorsku kaznu zbog toga što je „naneo uvredu katoličkoj crkvi u Jugoslaviji time što je rekao da je ona blagoslovila genocid nad srpskim narodom“; i tako dalje.
Pored toga, komunisti su tolerisali verska i nacionalna prava svakom osim Srbima, pa i potpisnik ovih redaka može posvedočiti da su, na primer, 1968. godine, za „dan ustanka“ u Sloveniji, u „radničkoj“ Idriji, rimokatolički župnici vodili decu ne stariju od deset godina na izlet u prirodu.
Prema svedočenjima ljudi koji su vojsku služili neposredno posle rata, u službene evidencije jedino su Srbi upisivani kao „Jugosloveni“ i „bez vere“, a u neko posleratno vreme u Crnoj Gori u matične knjige rođenih mogla se upisati svaka nacionalnost novorođenčeta osim srbske. Tako su komunisti stvarali nove nacije čiji današnji predvodnici tvrde da sa Srbima nikad nisu bili ni u susedstvu, a kamoli da su (daleko bilo!) nekad i sami bili Srbi. Oni su, uz to, direktno odlučivali i o izboru patrijarha i o izborima vladika (zato nije ni čudno što je među srbskim arhijerejima bilo i onih za koje bi se pre moglo reći da su „drugovi iz komiteta“ nego duhovnici), a time pripremili i teren za potpuno razbijanje Srbske pravoslavne crkve uopšte.
I jasno je zašto je sve to činjeno: „veliki komunistički učitelji“ dobro su znali da će jedan narod najsigurnije uništiti kada mu razore temelje duhovnosti, kulture i nacionalnog pamćenja i kada ga prevedu u „nešto drugo“, pa su tako Srbi „prevođeni u Jugoslovene“ ili u „druge nacije“ dok se svima ostalima niko nije mešao u ono što su bili, ili što su već imali, ili su tek imali nameru da budu. (Uz ovo poslednje ide i oštroumno zapažanje jednoga našeg zemljaka već pola veka na „privremenom radu“ u Nemačkoj da „svi mogu da kažu ono što nisu, samo Srbi ne mogu da kažu ono što jesu“).
Progoneći Srbsku pravoslavnu crkvu (i nijednu drugu religijsku zajednicu na prostorima bivše Jugoslavije), komunisti su nemilosrdno progonili i sve one Srbe koji nisu pristajali na to da jevanđeljsku nauku zamene Marksovom; „u tom smislu“ bili su zabranjeni svi crkveni obredi. Kao što su razarali srbski nacionalni korpus, komunisti su vrlo uspešno razorili i Srbsku pravoslavnu crkvu izdvajajući iz nje najpre „Maćedonsku pravoslavnu crkvu“, a u naše dane i „autofekalnu Crnogorsku pravoslavnu crkvu“; onu prvu za sada je priznao jedino Vatikan, a ovu drugu valjda niko osim aktuelne crnogorske komunističke vlasti, „prikrivene“ pod nazivom demokratska partija socijalista (mada neće biti iznenađenje ako se, skorih dana, oni njeni navodnici skinu).
Na Crkvu su se ustremile i mnoge verske sekte, čije je delovanje usmereno na razaranje i srbskog nacionalnog bića i srbske nacionalne tradicije: „Sve sekte imaju zajednički cilj – da pobede hrišćanstvo, pre svega pravoslavlje pa kroz svoja učenja negiraju sve tradicionalne religije, svesno rade na razbijanju porodice, tradicionalnih vrednosti i duhovnosti… Većina pripadnika sekti nije svesna da u stvari obavlja zadatke koji su smišljeni u jednom centru. Taj centar koristi sva moguća sredstva da pod svoj uticaj stavi i intelektualne i političke elite koje predstavljaju kolektivnu svest jednog naroda… Njihova je namera da unište svaku kohezionu silu jedne nacije i stvore bezlični potrošački konglomerat… Pojava velikog broja sekti… usko je vezana sa zagovaranjem i pripremanjem novog svetskog poretka. Za te ciljeve je idealno postojanje čitavog konglomerata sekti i kultova… One danas služe kao pomoćno oružje, s ciljem da se, kad za to dođe vreme, stave pod jedinstvenu kontrolu, jer novi svet, po njima, mora imati i jedinstvenu religiju.“ Uz sve to, činjenica da se pripadnici sekti „nalaze u svim segmentima društva i na visokim položajima“ i da „svesno rade na odlivu mozgova i obezduhovljenju i presecanju korena sa maticom“ dobar je pokazatelj onoga što su srbskom narodu pripremili komunisti i kako njihovo delo nastavljaju udruženi i stari i novi srbski neprijatelji i njihovi agilni helsinški saveznici i mnoge druge nevladine organizacije i udruženja: svi se oni zalažu za Srbiju koja će biti pretvorena u „bezlični potrošački konglomerat“.
Ako se, dakle, zna šta je sve tokom posleratnih brozovskih godina činjeno sa Srbskom pravoslavnom crkvom i šta je od nje ostalo posle komunističkih „usrećitelja“, čini se logičnim svaki pokušaj da joj se vrati makar nešto od onoga što je narod u nju ugrađivao vekovima, a ona zauzvrat uspela da mu očuva i duhovni i nacionalni identitet i da mu sve vrati u obliku vrednosti po kojima se srbska kultura danas u svetu beleži i prepoznaje. Vraćanje i tako osakaćene Crkve na scenu i njeni pokušaji da ponovo nađe mesto u duhovnosti srbskoga naroda odmah je izazvalo podozrenje „probuđenog dela“ toga naroda (predstavljenog, recimo, u liku Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji), koji u svemu tome vidi „kleronacionalizam“ i „pravoslavni fundamentalizam“ i procenjuje da sadašnji „agresivni nastup SPC i državnog vrha predstavlja pokušaj da se skloni na stranu pitanje odgovornosti Crkve za propadanje ovog društva za poslednjih deset godina“.
A da ostrašćenim pristalicama savremene demokratije, naročito uvozne, smeta buđenje duhovnosti srbskog naroda, pokazalo se na dan kad je sahranjivan Slobodan Milošević: neko je tada porukama preko mobilnih telefona pozvao svoje istomišljenike da se „spontano“ okupe i iskažu svoje opredeljenje za demokratiju. Poziv je „spontano“ pročitan, demokratski poslušnici su se na rečenom mestu okupili i tamo doveli decu da im „spontano“ igraju i pevaju, dok su oni sami oduševljeno proslavljali tuđu smrt, veselili se, mahali raznobojnim balonima i tri dana pre roka dočekivali svoje proleće. Po svemu, bio je to satanistički skup; njegovi odrasli učesnici nisu tamo žrtvovali samo svoju dušu, već su u mehanizam nove svetske religije gurnuli i svoje nedozrelo potomstvo, na vreme ga i neosetno („spontano“) izdvajajući iz nacionalnog bića iz koga su potekli i odvajajući ga od „uobičajenog načina mišljenja i rasuđivanja“.
Kolektivizacija i otkup
Uništavanje srbske mladeži na Sremskom frontu nastavilo se posle rata uništavanjem najboljih srbskih domaćina i pustošenjem njihovih imanja putem „kolektivizacije i otkupa“. Taj ruski „ekonomski model“ važio je uglavnom za Srbe, čime je ostvarivana ona Brozova direktiva Glavnom narodnooslobodilačkom odboru Srbije od 5. februara 1944. godine da, „kad budemo ušli u Srbiju, postrijeljati ćemo sve kulake i domaćine“.
„Oslobodilački i građanski rat u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji i među Srbima, unesrećio je srpsko selo i mirno stanje zamenio nemirnim i neizvesnim… Ako ne i gore, seljaci u Srbiji živeli su na nivou predratnog stanja. Jeli su otprilike istu količinu hleba, ali manje mesa i masnoće, bili su lošije odeveni, a u nekim krajevima zbog ratnih sukoba imali su i lošije stambene uslove. Reč i pojam beda bila je i ostala, bez obzira na sve promene, vezana za selo i seljake. ‘Seljaci u Srbiji su obosili i ogoleli u meri kojoj je teško naći poređenje’, kaže se u jednoj anketi. ‘Seljacima je već od 1946. godine nedostajalo obuće pre svega, odeće, soli, šećera, poljoprivrednog inventara i svega ostalog’. Udar Komunističke partije… na selo, preko otkupne politike“, ali i kroz prinudno „uterivanje“ u seljačke radne zadruge (što je poznato i kao i partijsko osvajanje sela), proizveli su „masovni teror, maltretiranja i hapšenja dojučerašnjih mirnih domaćina. Uistinu, „Partija je svojom politikom i drugim merama na selu stvorila uslove za masovno iskazivanje huliganizma lokalnih aktivista prema seljacima… Obavezan otkup poljoprivrednih proizvoda i kolektivizacija, kao ključne odrednice agrarne politike Komunističke partije, bili su i dva osnovna razloga svakovrsnog suprotstavljanja seljaka partijskoj politici i praksi na selu… To su dva greha seljaka koje Partija nije opraštala u svom revolucionarnom hodu“.
Najviše su stradali takozvani kulaci, „malo imućniji ili snalažljiviji seljaci, koji su imali dve-tri krave, ili toliko konja“ i koji su „predstavljali ‘opšte omrznuti i neprijateljski element na selu‘, koga treba uništiti tako što će mu se najpre oduzeti svi poljoprivredni viškovi, a zatim konfiskovati zemlja i kuća, a domaćin zatvoriti“. Stradali su i oni siromašniji i srednji, naročito u Sremu i Bačkoj, koji su se „usuđivali“ da neki dinar ulože u opravke kuće ili štale.
Najbrojniji „grešnici“ bili su oni seljaci koji nisu uspevali da ispune nametnute otkupne obaveze, a kazne, u vidu hapšenja ili novčanog kažnjavanja, imale su osnov, navodno pravni, u Zakonu o ratnim dobitnicima.
Sa hapšenjima počelo se već 1946. godine, a samo na području Vojvodine uhapšeno je 1.016 lica. Zbog neispunjenih obaveza u otkupu žita i vune, do polovine 1946. bilo je u Jugoslaviji osuđeno 2.886 lica, od čega je Srbiji „pripalo“ 2.521 ili 87%. Od ukupno izrečenih kazni na Srbiju je otpadalo 69% novčanih, 70% prinudnog rada, 85,7% lišenja slobode, 87% lišenja slobode sa prinudnim radom i 80% na kazne konfiskacije.
Za „masovni teror, maltretiranje i hapšenje domaćina samo zato što nisu imali da predaju državi onoliko poljoprivrednih proizvoda koliko je ona tražila od njih“,bili su „zaduženi“ lokalni aktivisti, oni koji su „batinali nedužne ljude, udarali im glave u zid, čupali brkove, hvatali za gušu, držali vezane u pritvoru, terali ih da satima goli stoje na kiši i snegu“. Vrlo često, u tome su im pomagali milicionera koji su zlostavljali seljake hapseći ih, zatvarajući i premlaćivajući. Izveštaji partijskih komiteta po Vojvodini dokumentuju da su članovi partije prednjačili u maltretiranju seljaka, tako što su, najčešće noću, uz pucnjavu iz vatrenog oružja, nasilno upadali u kuće i uzimali žito. Nije bio redak slučaj da su seljaci zaduživani većim količinama nego što su proizveli (ili su mogli proizvesti), što znači da im nije ostavljano ni za seme za narednu godinu, ni za ishranu njihovih porodica. (Potpisnik ovih redaka može posvedočiti da su partijski aktivisti, tada zvani i fenderi, vrlo pažljivo, metlom, prikupljali i poslednje pšenično zrno kako bi jednu devetočlanu porodicu, sa sedmoro maloletnih, ostavili bez hleba. Narednih meseci, porodica je preživljavala blagodareći pekaru koji je sa ženom bio podstanar u njihovoj kući i svake večeri donosio crni pšenični hleb od jednog kilograma).
Mnogi od „dužnika“ „osuđivani su na višegodišnju robiju, robiju sa prisilnim radom ili konfiskovanje celokupne imovine. Primera radi, jedan seljak je zbog neiznošenja 10 (deset) kilograma vune bio kažnjen sa četiri godine prinudnog rada sa lišenjem slobode, a sud u Novom Kneževcu osudio je jednog seljaka na 13 (trinaest) godina lišenja slobode sa prinudnim radom zato što nije predao kukuruz. Samo u prvoj polovini 1951. godine kroz Kazneno-popravni dom „Zabela“ u Požarevcu prošlo je 86.000 „žitara“.
Na području Vojvodine, prema podacima koji su dobijeni preko partijskih organizacija, u vreme obaveznog otkupa zatvoreno je 8.821 lice od čega je 720 bilo osuđeno, a 67 su čekali suđenje. Uprava državne bezbednosti, poznatija kao Udba, čiji su izvršioci slati na teren sa zadatkom da „pruže pomoć mesnim organima u otkupu“, kazuje da je na teritoriji Vojvodine hapšeno 9.114 lica, od čega je 1.008 bilo osuđeno (Momčilo Pavlović, Druže Tito. gde je naše žito, Srpsko nasleđe, Istorijske sveske broj 3, mart 1998, http://njnjnj.srpsko-nasledje.co. rs/sr-c/1998/03/article-09.html).
Na drugom mestu dr Pavlović reći će da je u Vojvodini, u prinudnom otkupu od seljaka (koji su pri tome i fizički mučeni), ključna ličnost bio već pominjani Dobrivoje Vidić, ovoga puta u ulozi sekretara Pokrajinskog komiteta komunističke partije (1946-1951), te da je „do sada utvrđeno da je oko 100.000 seljaka prošlo kroz zatvore, ali se ne zna koliko ih je ubijeno“ (Blic Beograd, 9. oktobra 2013).
Za toliko uhapšenika, samo su po Srbiji postojali logori za one domaćine koji nisu mogli da odgovore zahtevima komunističkih haračlija. U jednom takvom logoru kod Dečana, nesrećnici koji nisu izdržali „mere prevaspitavanja“ sahranjivani su plitko ‡ taman toliko da bi im psi mogli razvlačiti kosti (Ljubomir Tešić, Crveni samar za seljake, „Glas javnosti“, 8-28. februar 2001, feljton).
Po prirodi stvari, vodeći „teoretičari“ u tome ratu protiv srbskih seljaka bili su Josip Broz, koji je rekao da „mi kulaka moramo ostaviti ovako da životari, nećemo mu dozvoliti da živi punim zamahom kao do sada, već da životari“ i, naravno, Eduardo Kardeli, koji je za „klasu kulaka – otvorenih neprijatelja“ predlagao „gonjenje i uništenje“, ali ne „frontalno uništavanje kulaka kao klase nego kao neprijatelja narodne vlasti“.
Represija, dakle, koju je tek uspostavljena komunistička vlast u Jugoslaviji (poistovećena sa državnom vlašću) trebalo da primeni protiv onih za koje je procenjeno da svojim delovanjem (čak i delovanjem na zemlji, odnosno njenom obradom) ugrožavaju bezbednost ili opstanak iste te države, odnosno Komunističke partije kao njenog neprikosnovenog vlasnika.
Tek kao potvrda da je „naša narodna revolucija, specifičnim isprepletanjem i sintetiziranjem svog nacionalno-oslobodilačkog karaktera, još jedan primjer istinski stvaralačke primjene iskustava Oktobra (revolucije u Rusiji 1917. godine – IP). Socijalizam, koji nosi pravedne i humane društvene odnose, danas je jedinstveni cilj milijunskih radnih masa u čitavom svijetu“ (Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Zagreb 1966-1969, knjiga 4, 643).
Kad nema Sibira dobar je i Goli
Najvažniji oblik takve represije političkog tipa bio je, i ovo po ugledu na Sovjetski Savez, otvaranje logora za političke zatvorenike na Golom otoku, u Republici Hrvatskoj (a gde bi drugo?!), u Velebitskom kanalu, između ostrva Rab, Sveti Grgur i Prvić. Logor je, po nalogu datom iz vrha Komunističke partije, zasnovan 1949. godine, a mesto je odabrano po računici da se otud ne može pobeći.
Osnivali su logor, odabirali mu mesto i trudili se da njegove „goste“ izlože i poniženju i smrti, osobe koje su mislile (ako su uopšte mislile) na isti način kao što je to Koča Popović činio pišući svoj dnevnik pre četvrt veka, pri kraju svoga životnog puta, u vreme kada je Jugoslavija počela da se raspada i kada su Srbi, ne samo oni sa zapadne strane, shvatili da im je nacionalno biće ugroženo:
„Bašibozuk, bagra i brabonjci ustali su da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih bar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samim sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su se jedva izvukli“.
Tako Koča u svom dnevniku, ali je „zaboravio“ da opiše kako je sa Ficrojem Meklejnom, „predstavnikom one Engleske koja je svoje pobede uvek bila spremna da izdašno plati tuđim životima“, ne bi li na jugu Srbije bio „proslavljen“ 6. septembar 1944. godine, rođendan kralja Petra II, ugovorio savezničko bombardovanje Leskovca. Njih dvojica posmatrali su taj „poduhvat“ sa nekog brda iz okoline, a Meklejn je o tome zapisao:
„Kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh u pravom oblaku prašine, dima i ruševina. Ostaci Leskovca ležali su pred nama pokriveni dimom… Čak su i partizani bili potreseni“.
Bez obzira na sve to, Koča Popović kaže za sebe da je bio Srbin i ostao Srbin. Istina, ne reče da li to što je Srbin vezuje za pripadnost srbskoj naciji, pošto se „dosetio“ da kaže još i ovo: „Ja sam protiv nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti“ (Tajna Koče Popovića, „Vreme“ Beograd, broj 1117, 31. maj 2012, iz intervjua sa Dušanom Čkrebićem).
Osnivanje Golog otoka, dakle, izvedeno po modelu proverenom „u prvoj zemlji socijalizma“, komunisti su zamislili kao priliku da se dotuku svi oni „sumnjivi Srbi“ koji na druge načine nisu bili pobijeni. Taj model je poslužio kao uzor i Hitleru, ali treba priznati da je tehnologija njegovih koncentracionih logora bila naivnija od komunističkih. Hitler je, naime, logore zamislio kao najprostiju hladnu mašineriju za ubijanje ljudi, a komunisti su to radili sa sadističkom ostrašćenošću, ubijajući u čoveku najpre ljudskost a tek potom i čoveka samog. Taj postupak, nazivan „prevaspitavanje“, kao da je trebalo da posrami ono što se dešavalo u nekim sovjetskim zatvorima: „U jednom od podruma… prostor je bio preuređen kao pozorište, u kojem su se za ljubitelje krvavih predstava razmestile fotelje, a na bini… koja je trebalo da predstavlja scenu, vršila su se pogubljenja. Posle svakog „uspešnog“ hica orili su se uzvici „bravo“, „bis“ i dželatima su se prinosili pehari šampanjca… Ali gađanje u cilj je za ove devojke bila samo šaljiva zabava i više nije uzbuđivala njihove već otupele nerve. Bile su im potrebne veće napetosti i u tom cilju su… probadale oči iglama ili ih palile cigaretom, ili su, pak, zabijale tanke eksere ispod noktiju“ (Golgota Hristove Rusije – Stradanje Ruske Crkve pod komunizmom, Cetinje 1999, 178).
Sada se zna dosta o tome kako je Goli otok funkcionisao (uz njega i Sveti Grgur, ostrvo nedaleko od Golog, za žene, koji se retko pominje) kako su logoraši mučeni i ubijani, zna se da su u tome, kao čuvari i mučitelji, učestvovali i ustaški koljači dovedeni iz drugih kaznionica, ali se nikad neće saznati ni koliko je ljudi tamo bilo zatočeno; pominje se podatak da ih je tamo bilo oko 57.000, a više od 90 odsto među njima bili su Srbi. Ne zna se ni koliko ih je tamo ostavilo kosti, mada se pominje cifra bliska onoj sa Sremskog fronta. Nažalost, tim se ciframa ne može verovati, jer se“ komunisti nikad nisu dobro snalazili u „nevažnim računima“.
Komunisti u miru razaraju Srbiju
Mnoga iskustva iz Oktobarske revolucije primenjivala su se i u Srbiji: posle 1948. godine, pred „opasnošću od ruske invazije“, svi industrijski kapaciteti iz Srbije preneti su u zapadne „bratske“ republike. Ta „dislokacija“ po Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Arbaniji predstavljena je tada kao „bratska pomoć bratskim narodima“, ali se ubrzo pokazalo da je i to samo jedan od puteva ekonomskoga razaranja Srbije, posebno od trenutka kada je počela priprema za potapanje Srbije „pred opasnošću od sovjetske invazije“. U takvu „odbrambenu strategiju“ normalan um ne bi mogao poverovati da se u Đerdapu još ne nalaze betonske platforme na kojima je bilo složeno četiri miliona kilograma trotila, čijom je eksplozijom trebalo da se pregradi Dunav, da voda potopi ni že srbske predele i tako „spreči invaziju“.
Kad ni to nije dalo rezultate – naišla je „seča direktora“, odnosno organizovano smenjivanje 4.000 direktora najuspešnijih firmi iz Srbije; kad se, međutim, pokazalo da ni to nije moglo zaustaviti privredni uspon Srbije – uvedena je Kardeljeva „privredna reforma“ i od nje se privreda u Srbiji više nikada nije mogla oporaviti (Dragoljub Petrović, Sumrak srpske ćirilice, Novi Sad 2005, 109). Jer, i sve kasnije „reforme“, zasnovane na Kardeljevoj „dogovornoj ekonomiji“ i „samoupravljanju“, bile su usmeravane tako da tešku ekonomsku situaciju učine nepodnošljivom. Od toga vremena, u stvari, počinje srbski ekonomski sunovrat koji traje do naših dana.
Komunisti i fašizam
Srbi se decenijama nalaze pod komunističkim terorom i nemaju mnogo izgleda da se od njega oslobode, jer im to ne dozvoljavaju ni zatočenici komunističke ideje, ni njihovi demokratizovani nastavljači. Svi su oni jednoglasni u tvrdnjama da su Srbi fašisti i da Srbiju treba denacifikovati, previđajući pri tome prostu činjenicu da između onoga za šta se sami zalažu i onoga za šta optužuju Srbe nema suštinske razlike. Jer, na komunizam se, naprosto, može gledati kao na drugo lice fašizma, tim pre što su oba jednako totalitarna i oba uperena protiv čoveka i ljudskog dostojanstva. (Nije nekadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova Mišel Ponjatovski bez razloga rekao da se između fašizma i komunizma nalazi samo jedna tanka linija). Činjenica da je druga polovina 20. veka u svetu označavana kao vreme neposustale „borbe protiv fašizma“, može se razumeti kao prirodna mimikrija u kojoj je aktuelni totalitarizam proklamovao floskulu da se njegovom prethodniku ne sme dozvoliti oporavak i mogući povratak na istorijsku scenu, upravo zbog toga što bi se time otvorile mogućnosti za identifikaciju njihovih istosti. Ako, dakle, kažemo da su i fašizam i komunizam ustrojeni po istom obrascu, valja precizirati da među njima postoji i jedna ozbiljna razlika po kojoj se fašizam može smatrati dečjim licem komunizma. Dva su razloga tome: prvi, fašizam je bio relativno kratkovek i nije mu se dalo da čovečanstvu donese onoliko nesreća koliko je doneo komunizam i, drugi, fašizam je proklamovao uništavanje tuđih naroda, a komunizam je najviše domete dostigao uništavajući sopstvene. I u tom smislu moglo bi se reći da je fašizam za one narode čije je uništenje planirao bio, u stvari, kratka nepogoda u poređenju s onim što je, tamo gde je stigao, doneo komunizam. Za to su najbolje potvrde ono što se događalo, pre svega, sa pravoslavnim Slovenima: Rusima, Ukrajincima, Srbima…; nikada se neće tačno utvrditi (čak ni približno) koliko ih je desetina miliona pobijeno i šta od toga spada u zasluge fašista, a šta u zasluge njihove komunističke sabraće.
A nije bez značaja ni podsećanje na činjenicu da su srbsku sudbinu tokom istorije određivali tuđinski okupatori, te da su su je u 20. veku definitivno zapečatili hrvatski i slovenački komunisti Josip Broz, Eduardo Kardeli i Vladimir Kuperštajn, uz potporu jadnih srbskih „majstora za prljave poslove“, počev od Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića–Krcuna, do današnjih demokratizovanih komunista, odnosno komunističkih demokrata. Takvi odnosi prema Srbima uspostavljeni su po modelu proverenom u razaranju ruskog naroda posle dolaska boljševika na vlast, a brozovska strategija pokazala se kao dvostruko uspešna: tamo gde je to bilo lako „tehnički izvodljivo“, kao u Maćedoniji i Crnoj Gori – republike su „unapređene u nacije“, a u Srbiji, gde se takva „pamet“ nije nikako mogla primeniti, šiptarska manjina na Kosovu i Metohiji i madžarska u Vojvodini Srbskoj poslužile su kao izgovor za proglašenje autonomnih pokrajina. Ovim poslednjim „izumom“ ne samo da je tamošnjoj srbkoj većini obešen kamen o vrat (koga se ona više nikad nije uspela osloboditi), već su uspostavljene i pozicije sa kojih će se lakše nastaviti sa razaranjem Srbstva.
Autor: Ilija Petrović
Izvor: balkanskageopolitika.com