Колубарска битка: Колико смо достојни оних који су у блату и крви бранили Србију, да би је ми данас без отпора предали?
16. новембра 1914. године, пре 110 година, започела је једна од највећих и најславнијих битака српске историје — Колубарска битка. Тај судбоносни судар српске војске и надмоћне аустроугарске армаде био је више од војног окршаја. Био је то испит карактера, љубави према отаџбини и храбрости која се ретко сусреће у историји народа.
Док су непријатељски топови одјекивали кроз хладну новембарску маглу, српски војници, гладни, измрцварени и промрзли, без довољно муниције и адекватне одеће, нису устукнули пред надмоћнијом силом. Повукли су се само да би се поново уздигли. Предводио их је генерал Живојин Мишић, човек који је од сваке препреке правио мост ка победи. Наизглед у безнађу, на мосту преко Рибнице у Мионици, обратио се својим војницима једноставним, али моћним речима: „Војници! Децо! Станите! Усправите се! Окрените лице непријатељу!“ И устали су. Не као војска која је изгубила наду, већ као народ који нема право на предају.
Српска војска, исцрпљена претходним биткама на Дрини и Мачковом камену, у Колубарској бици показала је да није само војска. То је био народ под оружјем, спреман да брани своју земљу и част. И у тренуцима када је изгледало да је све изгубљено, Мишић је издејствовао повлачење на Рудник, одморио своје војнике, снабдео их преправљеном муницијом и новим појачањима, и онда повукао потез који је изненадио цео свет — офанзиву. Тог 3. децембра српска војска је устала, кренула и разбила окупатора. До 15. децембра, свака стопа Србије била је ослобођена.
Оно што је тада успело нашој војсци није била само стратегија, мада је и она била генијална. Победила је вера у слободу. Победила је љубав према земљи која није мерљива ни у комадима земље, ни у броју жртава, већ у идеалима који је држе. Србија је тада изгубила 22.000 својих најбољих синова. Али Србија је победила.
Данас, након 110 година, док ходамо истом земљом коју су они бранили крвљу, морамо да се запитамо: да ли смо достојни? Њихови подвизи одзвањају као опомена. Они су ослобађали, а ми? Да ли ми у миру предајемо оно што су они у рату освајали? Да ли их издајемо својим заборавом, својом небригом за оно што су нам оставили?Данас, након 110 година, док ходамо истом земљом коју су они бранили крвљу, морамо да се запитамо: да ли смо достојни? Њихови подвизи одзвањају као опомена. Они су ослобађали, а ми? Да ли ми у миру предајемо оно што су они у рату освајали? Да ли их издајемо својим заборавом, својом небригом за оно што су нам оставили?
Колубарска битка није само прича о прошлости. То је и питање садашњости. Да ли знамо шта значи борити се за нешто више од себе? Да ли смо спремни да чувамо оно што су нам они оставили — слободну и поносну Србију? Или ћемо их, једноставно, заборавити, као што се заборављају старе приче?
Нека нас сећање на Колубарску битку подсећа на то ко смо и шта смо били. И нека нас опомиње да не смемо бити мањи од својих предака. Они нису били савршени, али су били велики. А ми? Да ли ћемо смоћи снаге да будемо достојни њихове жртве и слободе коју су нам поклонили?
Аутор: Милутин Недељковић
Извор: Васељенска