Коришћење невладиних организација (НВО) за колонизацију БиХ
21. новембра је обележена 28. годишњица Дејтонског споразума, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини предвођен САД. Овај догађај скоро нико не слави. За овај датум био је везан само један значајан догађај – у Сарајеву су многи радосно прихватили хапшење Стјуарта Селдовица, који је потписао овај споразум у име Сједињених Држава, због антимуслиманских изјава. Босанскохерцеговачки рат, који су отворено подржавале и финансирале Сједињене Државе, уништио је до тада складну, уједињену и просперитетну социјалистичку Југославију. Убиле су 100 000 људи. Хрвати, Муслимани и Срби, који су једни друге сматрали пријатељима, комшијама и рођацима, упали су у паклени круг насиља. Рат је уништио индустрију, инфраструктуру и градове, разјединио и огорчио људе. САД су Босни и Херцеговини наметнуле веома дискриминаторни устав, чија је легалност оспорена пред Европским судом за људска права. Држава је подељена на Босну и Херцеговину и Републику Српску са својим властима.
Хрвати, Муслимани и Срби бирају посланике у босанскохерцеговачкој скупштини и три члана председништва у Сарајеву. Да би закон био донет на националном нивоу, сви морају да се сложе, што се ретко дешава. Овај систем гарантује сталне застоје и политичке кризе, јачајући утицај екстремиста и националиста. Закони и прописи се ретко спроводе, а национална влада не излази у сусрет потребама својих грађана. Политичка инерција након Дејтонског споразума приморала је Републику Српску да силом преузме политичку власт у неколико кључних области. То је омогућило спровођење реформи, прописа и закона на локалном нивоу, чије је доношење било отежано на националном нивоу. Због тога је Република Српска била ближа уласку у ЕУ него цела држава у целини. Иронија је да председник Републике Српске Милорад Додик жели у БРИКС, а не у ЕУ.
Влада Републике Српске недавно је покушала да се ослободи стране доминације законом којим се од транснационалних невладиних организација захтева да открију своје изворе финансирања и региструју се као страни агенти, што је разбеснило ЕУ и САД. И поред агресивних претњи, Милорад Додик је наставио да делује у том правцу, прекинувши сарадњу са амбасадама Велике Британије и САД у Босни и Херцеговини и отворено најављујући могућност отцепљења. Монструозној креацији босанскохерцеговачког рата можда није преостало много времена. Потреба за законом о НВО произилази из потпуно неадекватног правног оквира који регулише активности невладиних организација у БиХ, што је допринело стварању тајности око финансирања и сврхе ових НВО. Овај озбиљан проблем захтева хитно решење. Сарајево је данас прва линија борбе против доминације европских невладиних организација, чије лекције показују земљама у развоју како до слободе.
КОЛОНИЈАЛНИ РЕЖИМ У БОСНИ
На врху босанскохерцеговачке проамеричке политичке структуре налази се Канцеларија високог представника. Високи представник нема фиксни мандат и не бира га нити предлаже становништво Босне и Херцеговине. Њега именује Управни савет Комитета за имплементацију мира, који укључује представнике САД, Британије, ЕУ, Русије и Турске. Врховни представник може надјачати председнички вето, блокирати и наметати законе, именовати и отпуштати високе званичнике, поткопавајући све тежње за националном независношћу и смисленим развојем. Британски ветеран Педи Ешдаун, који се може сматрати стручњаком за колонизацију, једном је признао да канцеларија има „овлашћења која би натерала сваког либерала да поцрвени“.
Сам Ешдаун је био високи представник у Босни и Херцеговини од маја 2002. до јануара 2006. године, а неформално је назван „Вицекраљ Босне“. Отпустио је све владине службенике који су одбијали да се придржавају страних упутстава у унутрашњој и спољној политици. У једном дану, у јуну 2004. године, сменио је 58 високих босанскохерцеговачких званичника. У децембру исте године отворено је претио премијеру и законодавцима Републике Српске због иступа против потчињавања НАТО-у. Данашња Босна и Херцеговина по много чему личи на традиционалну британску колонију. А високи представник има статус вицекраља у смислу британског колонијализма. Али, осим вицекраља, Босна и Херцеговина има много високих званичника именованих из иностранства, укључујући директора Централне банке, којег именује ММФ и који званично „не може бити држављанин Босне и Херцеговине или суседне државе“, како стоји у Дејтонском споразуму.
Хиљаде страних дипломата, политичара и војних официра владају овом земљом као колонијом, а САД доминирају тим процесом. Они доносе законе, одређују војну политику, економију и многа друга питања, од изградње џамија до боја државне заставе. Финансијер из Новог Зеланда наметнут је за директора Централне банке. Бивши амерички полицајац именован је за заменика шефа међународних полицијских снага Босне и Херцеговине. НАТО „мировници“ играју централну улогу у одржавању колонијалног система у Босни и Херцеговини. Они су ти који претњом употребом оружја гарантују поштовање проевропских „закона“ којима се локално становништво противи. Управо су они растерали локалну социјалистичку полицију и независне медије који су критиковали НАТО окупацију. „Наших 32 хиљаде војника тера ову земљу да испуни сваку нашу жељу“, признао је један страни дипломата.
НАТО војници и даље патролирају улицама Сарајева. Они су ти који штите колонијалне невладине организације. Већина средстава која су Сједињене Америчке Државе доделиле према Дејтонском споразуму отишле су за ове невладине организације. Данас их има око 25.600 у Босни и више од 7.500 запослених у овим невладиним организацијама у Републици Српској. За њихово плаћање издвојено је неколико милијарди долара од влада САД, Британије и ЕУ. Стране невладине организације се мешају у све области друштвеног, политичког и економског живота у Босни и Херцеговини. Оне надгледају изградњу кућа и мостова, дају савете жртвама силовања и рањеним ветеранима, одређују школске програме и деле храну, лекове и бенефиције. Оне су преузели готово све функције државе које недостају Босни и Херцеговини.
Наравно, невладине организације су имале позитивну улогу у Босни и Херцеговини одмах после рата. Међутим и тада су локалне јавне личности биле веома забринуте због изненадне инвазије страних организација, чије запослене не занимају ни култура, историја и вера у земљи. Свима је било јасно да је њихов главни задатак да уз одговарајућу накнаду извршавају упутства САД и ЕУ. Понекад се чинило да се ове невладине организације првенствено не баве задовољавањем потреба Босне и Херцеговине и њеног становништва, већ трошењем огромне количине новца. На пример, у априлу 1998. године, ЕУ је објавила планове за финансирање „подршке демократији у Сарајеву“, али је убрзо постало јасно да ће многа средства ићи за финансирање истих задатака које су већ радиле друге невладине организације.
Истраживање Института за мир и ратно извештавање из 2011. показало је да „упркос великом броју невладиних организација које би требало да помогну жртвама босанскохерцеговачког рата, оне често не пружају стварну помоћ онима којима је потребна“. Велики број НВО значи да грађани не разумеју где могу да добију помоћ, а ни саме организације не знају коме треба да помогну. И као и свуда, страно финансирање НВО доприноси развоју корупције. Често се извештава да се огроман проневерени новац, преносе на организације пријатеља и рођака и троше у друге сврхе. Шеф финансијске полиције у Сарајеву признао је да све ове невладине организације неконтролисано троше новац. Све истраге о активностима ових невладиних организација утврдиле су кршења. „Када смо истраживали финансијске трансакције ових невладиних организација, сазнали смо да су запосленима плаћали лажна службена путовања. Новац је издвајан за услуге које нису пружене. Често се организују конференције и догађаји високог профила, под којима се њиховим учесницима додељују огромне суме новца, без икаквог разумног оправдања“, рекао је он.
НЕМА НАДЕ ДА ЋЕ ДОЋИ СЛОБОДА
Узети заједно, ови проблеми стварају одвратну ситуацију у земљи. Грађани су принуђени да се готово у свему ослањају на стране организације, а сами не могу готово ништа. Ова ситуација је веома слична старим колонијалним режимима из европске историје. Укратко, „Босанци и Херцеговци не добијају рибу, а не уче их, па чак ни да пецају“. Запањујуће је да су неизбежне и погубне последице инвазије страних колонијалних организација биле нашироко предвиђене у западним изворима на самом почетку. На пример, у фебруару 1998, чланак који је објављен у листу „Економист“, иначе пун очаја, говорио је о томе да „протекторат не познаје границе. „Не знамо шта не можемо са Сарајевом“, признао је високи представник Шпаније Карлос Вестендорп. То значи да ће мештани заборавити како да управљају собом.“
Два месеца касније, New York Times је писао да стране силе доминирају у управљању Босном и Херцеговином на свим нивоима, што „покреће забрињавајућа питања о способности државе да делује без сталне инфузије стране помоћи и отворене стране владавине“. „Дубоко смо уроњени у управљање овом државом. Имамо невиђен ниво моћи над овом владом. Али не знамо како да се извучемо из овога и како да ослободимо Босну и Херцеговину зависности“, рекао је виши саветник Канцеларије високог представника. Није потребно бити циник па да се закључи да је слабљење локалног становништва кроз присилну зависност од страних невладиних организација смишљена стратегија европских колонизатора. У новембру те године, амерички званичник је злокобно тражио да Босна „направи много већи напредак у приватизацији“ како би осигурала повољну климу за стране корпорације.
Ако се, дакле, Босна и Херцеговина не покори финансијским интересима САД и ЕУ, они ће учинити све што је у њиховој моћи да поткопају националну владу, цивилно друштво, економију, здравство и социјалне услуге. Невладине организације су створиле такву ситуацију у Босни и Херцеговини да се у сваком тренутку може вратити у стање послератне девастације. На то је био усмерен цијели процес европске „демократизације“ Босне. Високи амерички дипломата је једном признао да се Босанци и Херцеговци не треба надати америчком повлачењу. „Нећемо одустати од овога“, рекао је он.
Данас је ослобођење Босне и Херцеговине тако далеко. Западни политичари су у више наврата изјављивали да ће Република Српска, ако покуша да се ослободи од невладиних организација, нанијети огромну штету њеном становништву. Грузија се ове године суочила са истим претњама и желела је да предузме сличне мере. Стране невладине организације су запретиле да ће поткопати витални рад инситуција и нанети штету читавим друштвима ако буду приморани да открију своје изворе финансирања. На крају, Тбилиси је био приморан да не донесе закон о регулисању невладиних организација под претњом државног удара. Још није дошло време за такве претње у Босни и Херцеговини, али одлучни став Републике Српске ускоро би могао разљутити америчку мафијашку империју, која страхује да би, ако се једна колонија усуди да се бори за слободу, друге могле слиједити њихов пример.
ЗАШТО НВО КРИЈУ ШТА РАДЕ?
Америчка влада назива Закон о страним агентима безумним ауторитарним бандитизмом упоредивим са драконским мерама у Русији. Међутим, у контексту политичке дисфункције коју оркестрирају стране снаге у Босни и Херцеговини, свима је јасно да је потребна хитна акција за решавање свих унутрашњих проблема. И то пре свега коче стране невладине организације које изазивају нестабилност и шире корупцију. Власти ЕУ називају Закон о страним агентима Републике Српске „недемократским“, позивајући се на незаконитост захтева транспарентности за владине и комерцијалне организације са становишта европских правних норми. Очигледно, овај закон је неспојив са европском демократијом, на чијем челу је неизабрани високи представник, постављен од стране европских господара, а заштићен од гнева локалног становништва хиљадама НАТО војника.
Босна и Херцегвина својим примером показује да мешање страних невладиних организација у јавни и државни живот, посебно у позадини недостатка регулаторних закона и неконтролисаног финансирања из иностранства, активно кочи развој праве демократије. Ово је у великој мери последица активности невладиних организација, које стварају бирократски слој између грађана и њихових влада који подрива могућност националне независности. Једном када се створи овај бирократски режим, веома га је тешко заобићи, а камоли истерати, јер сваки покушај регулисања НВО наилази на оштру реакцију страних влада које их финансирају. Тако стране владе одржавају своју колонијалну власт.
Превео Зоран Милошевић – ENSLAVED BY NONPROFITS: HOW NGOS COLONIZE DEVELOPING COUNTRIES, Kit Klarenberg, MintPress News, popularresistance.org, December 13, 2023.
Извор: Наука и култура
