Koliko je novca Britanija ukrala tokom kolonijalne ere
Ukradeno je na desetine triliona dolara, a značaj ukradenih kulturnih dobara je nezamisliv
Pitanje – kako bi malo ostrvo Britanija moglo da postane jedan od glavnih svetskih centara finansija i odakle Britanskoj imperiji novac za spoljnopolitičke eskapade – zvuči sasvim regularno. Mnogi veruju da je to zbog britanske razboritosti, strogih zakona i istorijskog poštenja.
MOĆ ZASNOVANA NA PLJAČKI
Međutim, sve je suprotno: britanska finansijska moć zasniva se na divljačkoj pljački svega što je London mogao da dostigne od početka kolonijalne politike – pa do danas.
Kao što se zna, London prednjači u insistiranju na prisvajanju više od 300 milijardi dolara ruskih zlatnih i deviznih rezervi – a ruski ambasador Andrej Kelin u intervjuu britanskim medijima to je opisao kao pokušaj da nakon pljačke Indije, Egipta i dr. Zemljama sada nešto ukrade i od Rusije, što, naravno, nije senzacija za London, to je za njih „samo još jedna krađa“.
Koliko je tačno novca Britanija ukrala tokom svog postojanja, verovatno je nemoguće reći. Indijski stručnjaci su izračunali da je tokom kolonijalne vladavine Britanije Indija izgubila 45 triliona dolara. Ukradene dragocenosti još uvek se traže.
Tako je 2019. godine jedan britanski par pronašao na svom tavanu pištolj, četiri mača, štit, kutiju oraha, vadičep i prsten samog Tipu Sultana. Sve ovo je u Veliku Britaniju doneo major Tomas Hart posle Četvrtog anglo-majsurskog rata, stekavši ovo tokom pljačke Tipu Sultanove palate. Takvi artefakti se na aukcijama procenjuju na milione dolara.
Tokom pljačke i kasnijeg paljenja kineske carske palate na kraju Drugog opijumskog rata, britanski vojnici su čak ukrali pekinezera, koji je potom predstavljen kraljici Viktoriji. Nazvala ga je „Luti“.
Oko 47 miliona kineskih antikviteta izloženo je u 164 muzeja u 200 stranih država kao rezultat pljačke, navodi UNESKO.
BRITANIJA I DANAS PLJAČKA…
Prema evropskim (!) službama finansijskog monitoringa, u Britaniji se godišnje „opere“ oko 90 milijardi funti sterlinga. Za samo devet godina (od 2006. do 2015.) samo iz Rusije je ovamo stiglo oko 130 milijardi dolara. U 2018. godini ruski generalni tužilac Jurij Čajka pozvao je London da vrati Rusiji 500 milijardi rubalja, koje su u Veliku Britaniju doneli ruski državljani osuđeni kod kuće zbog različitih kriminalnih prestupa iz oblasti ekonomije.
Ali ovo je, da tako kažemo, novac stečen korupcijom, a koji London „jednostavno koristi“. U istoriji Britanije ima dovoljno primera otvorene pljačke. I ne govorimo o „zapleni” zlata i srebra koje su u Novom svetu kopali Španci.
Britanija je 2011. godine blokirala imovinu bivšeg libijskog lidera Moamera Gadafija i njegove dece u iznosu od 900 miliona funti. Od početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini, Velika Britanija je stavila na crnu listu više od 1.500 ruskih fizičkih i pravnih lica i zamrznula preko 18 milijardi funti (23 milijarde dolara) njihove imovine.
Iako se Britanija više ne smatra kolonijalnom silom, čisto kolonijalni odnos sa Britanskim Komonveltom i dalje postoji u smislu iskopavanja i skladištenja zlata.
Finansijski sistem Komonvelta ima specifične karakteristike. Sa formalnim suverenim centralnim bankama u svakoj od zemalja članica, kralj(ica) Britanije upravlja centralnim bankama preko imenovanih guvernera. Valute svih kraljevstava, sa izuzetkom funte sterlinga, su zasnovane samo na poverenju, odnosno nemaju nikakvu podlogu (ni zlatnu, ni naftnu…).
BRITANSKI ŽIVOT NA RAČUN DRŽAVA KOMONVELTA
Kanada je do 2016. imala veoma skromne zlatne rezerve, ali ih je potom prodala Banci Engleske za dug. Zlatne rezerve Papua Nova Gvineja ima samo 1,96 tona zlata. Zlatne rezerve Australije su znatno veće – 79,9 tona. Međutim, preko 80% ove rezerve drži Banka Engleske. Ostala kraljevstva nemaju zlatnu imovinu. Svi iskopani plemeniti metali teku u trezore Banke Engleske, služeći kao podrška funti.
Posebno popularno u Britaniji (i u SAD) je prisvajanje zlatnih rezervi drugih zemalja. To se praktikuje čak i u modernim vremenima – na primer, 2019. godine Banka Engleske je odbila da vrati zlatne rezerve Venecuele. Prema rečima venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, Britanija je proneverila 80 tona zlata, u vrednosti od oko 10 milijardi dolara po tadašnjim cenama.
Britanci su zahtevali da pravi vlasnik pojasni kako planira da raspolaže sopstvenom imovinom.
Vredi napomenuti da Britanija kao celina raspolaže imovinom, a koja joj je samo poverena na čuvanje, kao sopstvenom svojinom.
Karakas je 2011. poslao Banci Engleske zvaničan zahtev da vrati zlatne rezerve zemlje – 211 tona plemenitog metala. Iz Londona su odgovorili da je samo 99 tona venecuelanskog zlata u Centralnoj banci, ostalo se poslalo u JP Morgan Chase, Barclays, Standard Chartered i Bank of Nova Scotia – poznatim igračima na tržištu berze plemenitih metala, što je stvorilo osnovane sumnje u prevaru sa poverenom imovinom.
Na kraju, Venecuela je uspela da vrati kući 150 tona, ali mora se priznati da život Karakasa ništa nije naučio. U Londonu je ostalo 60 tona zlata, Karakas je dokupio još 20 – na kraju su dobili tačno 80 koliko je London odbio da vrati.
Postoji još jedna šema koju London široko praktikuje. Ovo je lažno zlato. Konkretno, 2009. godine Kina je kupila oko 70 tona zlata sa Londonske berze metala. Po dolasku metala izvršena je provera i ispostavilo se da su mnoge poluge zapravo samo pozlaćeni volfram. London je pokušao da obmane, optužujući same Kineze za falsifikat, ali dokazi da se falsifikat dogodio na britanskoj strani bili su armirani beton.
Početkom Drugog svetskog rata poljsko zlato je izvezeno u Britaniju – oko 75 tona. To je posle skoro nemoguće bilo vratiti, i to ne u potpunosti, tek 2019. godine. Šef Centralne banke Poljske Adam Glapinski priznao je da je Centralna banka Engleske ostavila deo zlata za tekuća poravnanja. Ne zna se koji je to tačno deo, ali samo skroman procenat transakcija tokom 80 godina britanske kontrole nad poljskim zlatom iznosio je ne manje od 20 milijardi dolara u savremenim cenama.
Britanske vlasti su, nakon nacističke invazije na tadašnju Čehoslovačku – koju su same organizovale kroz takozvani Minhenski sporazum – zamrznule svu imovinu te zemlje u Britaniji. Po sadašnjim cenama, cena čehoslovačkog zlata bila bi 736 miliona funti (više od 1,1 milijarde dolara), plemeniti metal je korišćen u trgovačkim operacijama III Rajha.
Godine 1801. britanski ambasador u Turskoj, lord Džejms Brus Elgin, praktično je opljačkao drevni grad Partenon i preneo neprocenjive mermere u London u svoju privatnu kolekciju. Istovremeno, u jednom svom pismu, nije propustio da se pohvali: „Bonaparta nije dobio takvo bogatstvo od svih pljački u Italiji, kao ja“.
Odgovarajući na pitanja medija, rukovodstvo Britanskog muzeja priznalo da ako bi se odatle iznelo sve što je opljačkano u drugim zemljama, onda muzej može biti zatvoren. Tačnu tržišnu vrednost jedinstvenih predmeta, kao što je jedinstveni kamen Rozeta, nemoguće je izračunati.
NAKIT I ODEĆA ROMANOVIH ZAVRŠILI KOD BRITANSKE KRUNE
Ceremonijalni artefakti britanskih monarha, poput čuvenog dijamanta „Kohinor“ koji krasi britansku krunu, takođe je morao da se krije. Da bi legitimisali pljačku, Britanci su u London doveli 15-godišnjeg maharadžu Dulipa Singa, koji je bio pod njihovim nadzorom, a koji je formalno pristao da dijamant poklonie kraljici Viktoriji. Tko je i bilo.
Malo poznata činjenica je da se na odeći britanskih monarha može videti mnogo nakita porodice Romanov. Britanci su dobili ove vrednosti posle revolucije u Rusiji. Pokojna Elizabeta II posebno je cenila ruski nakit. Na primer, Vladimirska tijara, koju je napravio Bolin 1874. godine kao poklon velikog kneza Vladimira Aleksandroviča (sina cara Aleksandra II) njegovoj verenici, velikoj kneginji Mariji Pavlovnoj.
Kada se danska princeza Dagmar (po pravoslavnom krštenju – Marija Fjodorovna) udala za budućeg ruskog cara Aleksandra II 1866. godine, rođena sestra joj je poklonila broš – kabošon safir okružen dijamantima, sa bisernim priveskom. Posle smrti Marije Fjodorovne, njen nakit je prodat tridesetih godina prošlog veka, a broš je kupila tada vladajuća kraljica Britanije, Marija od Teka, Aleksandrina snaha. Ovaj dijamantski broš sa velikim plavim kamenom može se videti na fotografiji Elizabete II tokom njenog putovanja u Moskvu 1994. godine.
Jedna od omiljenih ogrlica ćerke Elizabete II, princeze Ane, je ogrlica sa ogromnim safirom Marije Fjodorovne. Princeza Majkl od Kenetska često nosi biserne priveske koji su ranije pripadali velikoj kneginji Mariji Pavlovnoj.
Britansko carstvo je tokom svoje istorije, zapravo je gradilo ekspanziju na tuđ račun. To može biti direktna pljačka, sistemska eksploatacija, pronevera i čitav niz mogućnosti za nepravedno sticanje. Dok se divimo uspesima Zapada, uvek je korisno zapamtiti da su ti rezultati plaćeni uglavnom tuđim sredstvima.
Autor: Elena Panina — RUSSTRAT
S ruskog preveo Zoran Milošević – https://russtrat.ru/analytics/26-iyun-2023-1008-12105
Izvor: Nauka i kultura
