Колико је новца Британија украла током колонијалне ере
Украдено је на десетине трилиона долара, а значај украдених културних добара је незамислив
Питање – како би мало острво Британија могло да постане један од главних светских центара финансија и одакле Британској империји новац за спољнополитичке ескападе – звучи сасвим регуларно. Многи верују да је то због британске разборитости, строгих закона и историјског поштења.
МОЋ ЗАСНОВАНА НА ПЉАЧКИ
Међутим, све је супротно: британска финансијска моћ заснива се на дивљачкој пљачки свега што је Лондон могао да достигне од почетка колонијалне политике – па до данас.
Као што се зна, Лондон предњачи у инсистирању на присвајању више од 300 милијарди долара руских златних и девизних резерви – а руски амбасадор Андреј Келин у интервјуу британским медијима то је описао као покушај да након пљачке Индије, Египта и др. Земљама сада нешто украде и од Русије, што, наравно, није сензација за Лондон, то је за њих „само још једна крађа“.
Колико је тачно новца Британија украла током свог постојања, вероватно је немогуће рећи. Индијски стручњаци су израчунали да је током колонијалне владавине Британије Индија изгубила 45 трилиона долара. Украдене драгоцености још увек се траже.
Тако је 2019. године један британски пар пронашао на свом тавану пиштољ, четири мача, штит, кутију ораха, вадичеп и прстен самог Типу Султана. Све ово је у Велику Британију донео мајор Томас Харт после Четвртог англо-мајсурског рата, стекавши ово током пљачке Типу Султанове палате. Такви артефакти се на аукцијама процењују на милионе долара.
Током пљачке и каснијег паљења кинеске царске палате на крају Другог опијумског рата, британски војници су чак украли пекинезера, који је потом представљен краљици Викторији. Назвала га је „Лути“.
Око 47 милиона кинеских антиквитета изложено је у 164 музеја у 200 страних држава као резултат пљачке, наводи УНЕСКО.
БРИТАНИЈА И ДАНАС ПЉАЧКА…
Према европским (!) службама финансијског мониторинга, у Британији се годишње „опере“ око 90 милијарди фунти стерлинга. За само девет година (од 2006. до 2015.) само из Русије је овамо стигло око 130 милијарди долара. У 2018. години руски генерални тужилац Јуриј Чајка позвао је Лондон да врати Русији 500 милијарди рубаља, које су у Велику Британију донели руски држављани осуђени код куће због различитих криминалних преступа из области економије.
Али ово је, да тако кажемо, новац стечен корупцијом, а који Лондон „једноставно користи“. У историји Британије има довољно примера отворене пљачке. И не говоримо о „заплени” злата и сребра које су у Новом свету копали Шпанци.
Британија је 2011. године блокирала имовину бившег либијског лидера Моамера Гадафија и његове деце у износу од 900 милиона фунти. Од почетка руске специјалне војне операције у Украјини, Велика Британија је ставила на црну листу више од 1.500 руских физичких и правних лица и замрзнула преко 18 милијарди фунти (23 милијарде долара) њихове имовине.
Иако се Британија више не сматра колонијалном силом, чисто колонијални однос са Британским Комонвелтом и даље постоји у смислу ископавања и складиштења злата.
Финансијски систем Комонвелта има специфичне карактеристике. Са формалним сувереним централним банкама у свакој од земаља чланица, краљ(ица) Британије управља централним банкама преко именованих гувернера. Валуте свих краљевстава, са изузетком фунте стерлинга, су засноване само на поверењу, односно немају никакву подлогу (ни златну, ни нафтну…).
БРИТАНСКИ ЖИВОТ НА РАЧУН ДРЖАВА КОМОНВЕЛТА
Канада је до 2016. имала веома скромне златне резерве, али их је потом продала Банци Енглеске за дуг. Златне резерве Папуа Нова Гвинеја има само 1,96 тона злата. Златне резерве Аустралије су знатно веће – 79,9 тона. Међутим, преко 80% ове резерве држи Банка Енглеске. Остала краљевства немају златну имовину. Сви ископани племенити метали теку у трезоре Банке Енглеске, служећи као подршка фунти.
Посебно популарно у Британији (и у САД) је присвајање златних резерви других земаља. То се практикује чак и у модерним временима – на пример, 2019. године Банка Енглеске је одбила да врати златне резерве Венецуеле. Према речима венецуеланског председника Николаса Мадура, Британија је проневерила 80 тона злата, у вредности од око 10 милијарди долара по тадашњим ценама.
Британци су захтевали да прави власник појасни како планира да располаже сопственом имовином.
Вреди напоменути да Британија као целина располаже имовином, а која јој је само поверена на чување, као сопственом својином.
Каракас је 2011. послао Банци Енглеске званичан захтев да врати златне резерве земље – 211 тона племенитог метала. Из Лондона су одговорили да је само 99 тона венецуеланског злата у Централној банци, остало се послало у JP Morgan Chase, Barclays, Standard Chartered и Bank of Nova Scotia – познатим играчима на тржишту берзе племенитих метала, што је створило основане сумње у превару са повереном имовином.
На крају, Венецуела је успела да врати кући 150 тона, али мора се признати да живот Каракаса ништа није научио. У Лондону је остало 60 тона злата, Каракас је докупио још 20 – на крају су добили тачно 80 колико је Лондон одбио да врати.
Постоји још једна шема коју Лондон широко практикује. Ово је лажно злато. Конкретно, 2009. године Кина је купила око 70 тона злата са Лондонске берзе метала. По доласку метала извршена је провера и испоставило се да су многе полуге заправо само позлаћени волфрам. Лондон је покушао да обмане, оптужујући саме Кинезе за фалсификат, али докази да се фалсификат догодио на британској страни били су армирани бетон.
Почетком Другог светског рата пољско злато је извезено у Британију – око 75 тона. То је после скоро немогуће било вратити, и то не у потпуности, тек 2019. године. Шеф Централне банке Пољске Адам Глапински признао је да је Централна банка Енглеске оставила део злата за текућа поравнања. Не зна се који је то тачно део, али само скроман проценат трансакција током 80 година британске контроле над пољским златом износио је не мање од 20 милијарди долара у савременим ценама.
Британске власти су, након нацистичке инвазије на тадашњу Чехословачку – коју су саме организовале кроз такозвани Минхенски споразум – замрзнуле сву имовину те земље у Британији. По садашњим ценама, цена чехословачког злата била би 736 милиона фунти (више од 1,1 милијарде долара), племенити метал је коришћен у трговачким операцијама III Рајха.
Године 1801. британски амбасадор у Турској, лорд Џејмс Брус Елгин, практично је опљачкао древни град Партенон и пренео непроцењиве мермере у Лондон у своју приватну колекцију. Истовремено, у једном свом писму, није пропустио да се похвали: „Бонапарта није добио такво богатство од свих пљачки у Италији, као ја“.
Одговарајући на питања медија, руководство Британског музеја признало да ако би се одатле изнело све што је опљачкано у другим земљама, онда музеј може бити затворен. Тачну тржишну вредност јединствених предмета, као што је јединствени камен Розета, немогуће је израчунати.
НАКИТ И ОДЕЋА РОМАНОВИХ ЗАВРШИЛИ КОД БРИТАНСКЕ КРУНЕ
Церемонијални артефакти британских монарха, попут чувеног дијаманта „Кохинор“ који краси британску круну, такође је морао да се крије. Да би легитимисали пљачку, Британци су у Лондон довели 15-годишњег махараџу Дулипа Синга, који је био под њиховим надзором, а који је формално пристао да дијамант поклоние краљици Викторији. Тко је и било.
Мало позната чињеница је да се на одећи британских монарха може видети много накита породице Романов. Британци су добили ове вредности после револуције у Русији. Покојна Елизабета II посебно је ценила руски накит. На пример, Владимирска тијара, коју је направио Болин 1874. године као поклон великог кнеза Владимира Александровича (сина цара Александра II) његовој вереници, великој кнегињи Марији Павловној.
Када се данска принцеза Дагмар (по православном крштењу – Марија Фјодоровна) удала за будућег руског цара Александра II 1866. године, рођена сестра јој је поклонила брош – кабошон сафир окружен дијамантима, са бисерним привеском. После смрти Марије Фјодоровне, њен накит је продат тридесетих година прошлог века, а брош је купила тада владајућа краљица Британије, Марија од Тека, Александрина снаха. Овај дијамантски брош са великим плавим каменом може се видети на фотографији Елизабете II током њеног путовања у Москву 1994. године.
Једна од омиљених огрлица ћерке Елизабете II, принцезе Ане, је огрлица са огромним сафиром Марије Фјодоровне. Принцеза Мајкл од Кенетска често носи бисерне привеске који су раније припадали великој кнегињи Марији Павловној.
Британско царство је током своје историје, заправо је градило експанзију на туђ рачун. То може бити директна пљачка, системска експлоатација, проневера и читав низ могућности за неправедно стицање. Док се дивимо успесима Запада, увек је корисно запамтити да су ти резултати плаћени углавном туђим средствима.
Аутор: Елена Панина — РУССТРАТ
С руског превео Зоран Милошевић – https://russtrat.ru/analytics/26-iyun-2023-1008-12105
Извор: Наука и култура
