КОЛИКО ИМА МАСОНА У ГРЧКОЈ ЦРКВИ?

понедељак, 21. 10. 2019.понедељак, 21. 10. 2019. Kefalo

Поражавајуће је да многи архијереји Грчке православне цркве, који признају православност Константинопоља – тесно сарађују са Ватиканом.

ПИШЕ: Владимир Осипов

У суботу, 12. октобра 2019, архијерејски сабор Грчке помесне православне цркве разматрао је питање злогласне „аутокефалности“ Православне цркве Украјине (ПЦУ) Епифанија Думенка, коју је прогласио Константинопољски патријарх Вартоломеј.

ПЦУ је псеудо-црква састављена од расколника из тзв. „Кијевске патријаршије“ Филарета Денисенка и Украјинске аутокефалне цркве са Петљуриним коренима (Симон Васиљевич Петљура, шеф Директорија Украјинске народне републике 1919—1920 године – прим. прев). Законита Украјинска православна црква Московског патријархата, коју води митрополит Онуфрије, није само канонска, већ је и главна, законита Црква, која окупља већину православних хришћана у Украјини. Циљеви стварања ПЦУ-а су чисто политички. Потребна је украјинским нацистима који су дошли на власт после државног удара у фебруару 2014. године, док се као њихов покровитељ појављују САД и НАТО јастребови. Ако истражујете дубље ову лажну цркву потребну Светској Влади и светској финансијској плутократији, видећете да је то потребно само за борбу против Русије. У том смислу, и да спречи повратак Украјине у Руску империју, која правно наставља да постоји, упркос Фебруарској катастрофи.

ЗА И ПРОТИВ РУСИЈЕ

У Грчкој православној цркви појавила су се два правца: за Русију и против Русије. За канонско православље и за екуменско, проримокатоличко „европравославље“. Екуменисти су, изгледа спретнији и посебно дрскији, ширили верзију да је наводно Грчка црква у лицу њеног Архијерејског сабора признала револуционарну глобалистичку „аутокефалију“ ПЦУ. Међутим, два митрополита, два Серафима, Серафим Кифирски и Антикифирски и Серафим из Пиреја, одлучно су одбацили ову лаж, рекавши да је Грчка црква само признала право цариградског патријарха на доношење даљњих одлука о украјинској, као и да је пренела атинском архиепископу и целе Грчке Јерониму право да донесе одлуку о томе. Но, званично признање „нове цркве“ Украјине биће МОМЕНАТ ПОМИЊАЊА „НАСТОЈАТЕЉА“ ПЦУ-а Епифанија Думенка. За сада помињања на служби још увек нема. Могуће је да су се американофили прерано обрадовали.

Седам митрополита на Архијерејском сабору је предложило да се одложи доношење тако важне одлуке, страхујући од раскола у Грчкој цркви. Ово је важно напоменути, јер ми још увек нисмо признали старокалендарску цркву у Грчкој, због јединства православног света и, наравно, из поштовања према Грчкој православној цркви, која је, нажалост, 1924. године, под притиском масонског Фанара, заговарала нови календар. У дискусији су учествовала 33 епископа. Било је 69 митрополита (од 81). Кифирски митрополит Серафим исте те несрећне суботе изјављује да патријарх има право да даје аутокефалност само оним епархијама које потпадају под његову надлежност. Чињеница да је Украјина 300 година канонска територија Руске православне цркве (ово је дуже него што постоје САД које су и напале православље), а што је записано у свим документима и свим диптисима Грчке цркве. Рекао је, такође, да је било и митрополита који су против „аутокефалности“ ПЦУ, али да нису били на Сабору. Владика Серафим је због тога предлажио да се сазове свеправославни сабор ради смиривања ситуације у Украјини.

ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ЈЕ ПОД УТИЦАЈЕМ МАСОНА

Поражавајуће је, дакле, да многи епископи признају православност Константинопоља. Заборавили су, да подсетимо, да је у XX веку ова, у прошлости достојна црква и коју су сви поштовали, потпала под утицај масона – љутих Христових непријатеља. Масонске ложе су од самог почетка имале за циљ, поред укидања монархије и националне самосвести у народу, искорењивање хришћанства, нарочито православног. Директни штићеник британских масона, константинопољски патријарх, Мелетије Метаксакис (1921-1923) посвуда је постављао своје христофобичне кадрове, тако да су сви наредни настојатељи Фанара били бирани од масона и темплара, тј. прерушених противника Светог Православља. Скоро сви су били екуменисти и почели су са укидањем Јулијанског календара, који је утврђен васељенским саборима, замењујући га григоријанским, римокатоличким.

У Русији је Фанар је финансирао и штитио тзв, обновљенике, који су сарађивали са бољшевичким богоборцима. Из неког разлога, ове срамотне чињенице многи не желе да памте. Свјатејшег патријарха Тихона константинопољски настојатељи третирали су као „непријатеља радног народа“ и „контрареволуционара“. Током 20-их година прошлог века Константинопољ је очигледно и наочиглед свих уништавао канонску Цркву у Русији. Под снажним притиском турских власти и грчке Владе, 18. октобра 1948. патријарх Максим Пети, који није био по вољи екуменистима и масонима, пензионисао се и отишао у Швајцарску. Изабран је нови патријарх Атинагора, 26. јануара 1949. године, који је приватним авионом америчког председника Х. Трумана, наредбодавца бацања нуклеарне бомбе на Хирошиму и Нагасаки, доведен у Истанбул. Атинагора није ни имао турски пасош, што је био неопходниуслов да за његов избор. Међутим, када је дошао лично му га је истанбулски градоначелник уручио.

На иницијативу патријарха Атинагоре, у јануару 1964. године у Јерусалиму био је одржан први „историјски“, између јеретика, братски сусрет поглавара православне и Римокатоличке цркве, патријарха Атинагорe и папе Павла VI. Први састанак након 1439. године или несрећне Флорентинске уније (наш патријарх је тада осудио овај сусрет). Атинагора је постао одани вазал Ватикана. Благословила га је Велика ложа Грчке, чији је био ревносни члан. Затим га је и ЦИА подржала и благословила. То су потврдили недавно декласификовани документи из архива „Друштва плашта и ножа“.

Од 1991. године Константинопољску цркву (која у Турској има 2.000 парохијана) води Димитриос Арходонис, монашко име Вартоломеј, рођен 1940. године, садашњи слон у продавници порцулана. Од 1963. до 1969. године студирао је на Папском оријенталном институту Грегоријанског универзитета у Риму (основао га је 1551. године шеф језуитског реда Игнације Лојола). Затим је усвајао антиправославне јереси на Екуменском институту Босе, у приватној верској образовној установи субверзивне оријентације. Овај институт основан је на иницијативу генералног секретара Светског савета цркава (одакле ми Руси не желимо да изађемо, мада је Хрушчов одавно у гробу) Виљема Висер-Хуфта у октобру 1946. на имању Босе, које је било купљено средствима Џона Рокефелера млађег. То јест, од саме светске владе. Потом је Вартоломеј похађао у Минхену римокатоличку и евангелистичку теологију на тамошњем Универзитету.

Православни писац В. П. Филимонов резимира: „Из овога је јасно да је Димитриос Арходонис од самог почетка већ био спреман за озбиљан рад на уништавању православља кроз увођење у руководеће органе Цркве. Задатак није био тежак, јер су до њега Истанбулску патријаршију већ одавно држали екуменисти и масони.“

УНИШТИТИ КАНОНЕ ДА БИ СЕ УНИШТИЛО ПРАВОСЛАВЉЕ

Један од најбољих богослова Грчке православне цркве, протопрезвитер Теодор Зисис, пише: „Свети канони категорички забрањују заједничке молитве (са јеретицима и неверницима). Ипак, Вартоломеј, тада још млади архимандрит који је живео у окружењу патријарха Атинагоре и свог духовног оца митрополита Мелитона (активним учесником екуменског покрета), говорио је сасвим отворено, да није добро да се ми, живећи у XX веку, не можемо молити са римокатолицима и протестантима, те да је неопходно променити каноне“. Поред тога, постоји и његова писана изјава да су свети канони „зидови срамоте“ које морамо срушити. „Неопходно је уништити каноне да би се уништило православље.“

Главна личност Вартоломејеве и Порошенкове православне цркве (Украјинске православне цркве), наравно, није био Епифаниј Думенко, већ рашчињени Филарет, некадашњи совјетски родољуб и други човек у Руској православној цркви, хулитељ украјинског језика и „канализационе“ Украјинске православне цркве, који мења ћуд и погледе, те је рашчињен од Архијерејског сабора Руске православне цркве,11. јуна 1992. године. Због настављања спровођења расколничке делатности, одлуком Архијерејског сабора Руске православне цркве, ПРЕДАН је АНАТЕМИ. Са свим тадашњим одлукама Вартоломеј се сагласио (писмо патријарху Алексију II, од 7. априла 1997.). Међутим, после 20 година, настојатељ „васељенске“ цркве променио је своје мишљење. Он је одстранио све што је било против Филарета Денисенка. Женидба и троје деце, (а монах!) донекле је збунило Вартоломеја. Међутим, друга безакоња Филарета (клевете, окрутни и арогантни однос према подређеном свештенству, диктати и уцене, јавно богохуљење и клевете на Архијерејски сабор, подстицање раскола у Цркви …) нису узнемирили Вартоломеја и он му је постао главна подршка.

ВАРТОЛОМЕЈЕВЕ ЈЕРЕСИ

Оне архијереје Грчке православне цркве који су оклевали око признања безблагодатне Православне цркве Украјине треба подсетити на Вартоломејеве јереси. То је јерес „источног папизма“, када се сматра да постоји власт над другим црквама једне од локалних цркава. Ту је и јавно признавање могућности ДРУГОГ БРАКА СВЕШТЕНСТВА, што је порицање богонадахнутости свете традиције – богохуљења над Богом, који нас учи Свом Откровењу и кроз Писмо и кроз Традицију. Ту је и „евхаристијска еклезиологија“ коју промовишу истакнуте личности Фанара и која „РАСТАЧЕ“ традиционално светоотачко учење о границама Цркве, утврђује лажну представу о могућности евхаристијског јединства без обавезног јединства у догмама и канонима Цркве. Резултат тога је и скрнављење и Света тајне евхаристије. „Критски сабор“, чији је инспиратор и вођа био Вартоломеј, морао би да буде осуђен збогу јеретичности његове концепције, тј. лажног учења о „јединству“ људског рода у Новом Адаму – Исусу Христу. Ова теорија негира потребу за Христовом жртвом да би се спасило човечанство. Критски сабор је такође био склон прогресизму и квазипацифизму – учењима која су противуречна традиционалним хришћанским погледима на живот друштва и државе током историје. Увођење неканонског (грегоријанског или новојулијанског) календара, што је побуна против Створитеља, а са циљем разбијања нити времена коју је створио Бог. У расуђивањима Вартоломеја присутан је „сотериолошки агностицизам“, УЧЕЊЕ О ТОМЕ ДА МИ НЕ ЗНАМО ДА ЛИ ЋЕ СЕ СПАСИТИ ЉУДИ КОЈИ ТОКОМ ЗЕМАЉСКОГ ЖИВОТА НЕ ВЕРУЈУ У ХРИСТА.

Ова гледишта, и сама приврженост Цариградског патријарха масонској традицији, која потиче од Мелетија Метаксакиса и Атинагоре, његова сарадња са главним јеретиком планете папом Римским, не допушта православнима да Вартоломеја сматрају православним хришћанином. Он је отпадник из Светог православља, отпадник од Христа. Како, потом, можемо да поштујемо његове незаконите одлуке о аутокефалности одређене Цркве? Надамо се да ће у Грчкој православној цркви задржати приврженост јединству православног света, канонској чистоћи Светог Православља, Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и победити јединство православног света. Амин.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://ruskline.ru/news_rl/2019/10/19/skolko_masonov_v_elladskoi_cerkvi