Коју Србију и коме ти то не даш, Александре Вучићу?
Коју Србију и коме ти то не даш, Александре Вучићу?! Од кога је браниш овим отужним ходочашћем у твоје лудило?!
Хоћеш ли ту дивну тробојку од 200 метара развити, или се сакрити под њом, и верујеш ли заиста да је довољно велика да покрије сва зла која си Србији учинио?!
Развио си ти и покрио Србију црнином, безумниче! Браниш Србију коју си подвео белосветској фукари! Браниш Србију која нема већег душманина од тебе! Браниш Србију која вришти и запомаже да је оставиш на миру и да је више не “браниш”, не би ли шта од ње остало, осим сећања! Ако би заиста да одбраниш ову нашу мученицу – заштити је од себе! Нама је Србија дом, нама је све, а теби је плен! Ниси ти председник већ робовласник, тамничар, највећа Јуда и јаничар! Браниш голу власт и фотељу из које као на пијаци кантариш коме од фукаре колико Србије, и колико си ти у томе добар сребрњака…
Браниш велеиздају, дилове са западним пробисветима, договоре с Куртијем и њему налик зверима, договоре да се Србијом копа и рудари, да се учини депонијом “слободарског” света…
Браниш своју слободу, Вучићу! Не мари ако је Србија у оковима док год ти ниси! Не мари да од ње ништа не остане док год је шака земље за твоју фотељу с које ћеш позивати лешинаре да дођу по то костију што ће претећи… Спреман си да све спалиш не би ли се у том пламену звао председником, генерални заступниче беде и јада!
Браниш своју слободу, Александре Вучићу, а све ти даље измиче! Није ово борба две Србије, које толико желиш да закрвиш, већ устанак човека у човеку, и ту си већ поражен! Ми осим Србије ништа друго немамо и не треба нам!
Нама је дом, нама је све, а теби је плен, но томе је крај! Залуду доводиш ове мученике да сведоче и кличу твојем лудилу – Србија више неће бити дневна болница твоје манитости! Не прети ланцима – нико их се више не плаши! Немаш ти довољно ћелија да окујеш СЛОБОДУ, нити се она зове именом твојим! Нама је Србија све, а теби све што можеш да продаш, но томе је крај!
Најбољи су страдали за њу, па неће, вала, најгори владати њоме! Не више! Предуго смо ћутали, накупило се урлика сужњих, и не постоји више лаж којом ћеш га надгласати.
Аутор: Михаило Меденица
Извор: Безцензуре
