Ko su bili trojica najuspešnijih ruskih vojskovođa u Prvom svetskom ratu?
Uprkos tome što su ruskom armijom komandovali izuzetno talentovani generali, oni, ipak, nisu uspeli da spasu zemlju od teškog poraza.
Mihail Aleksejev
„Uvek sam vrlo visoko cenio ličnost generala Aleksejeva i mada smo se retko sretali, smatrao sam ga najistaknutijim našim generalom, najobrazovanijim, najumnijim, najspremnijim za široki spektar vojnih zadataka“, tvrdio je komandant Crnomorske flote Ruske imperije tokom Prvog svetskog rata admiral Aleksandar Kolčak.
Na početku svetskog ratnog sukoba Mihail Vasiljevič Aleksejev bio je na dužnosti načelnika štaba Jugozapadnog fronta. U periodu od avgusta do septembra 1914. godine tokom Galicijske bitke vojska fronta nanela je Austrougarskoj težak poraz zauzevši celu Galiciju i deo austrijske Poljske. Od tog udarca Austrijanci nisu uspeli da se oporave sve do kraja rata.
Bez obzira na to što su sve lovorike pripale komandantu Jugozapadnog fronta generalu Nikolaju Ivanovu, upravo je Aleksejev bio glavni kreator pobede. Ivanov, po mišljenju Antona Denikina „nije imao šira strategijska znanja… Ali za načelnika štaba imao je gen. M.V. Aleksejev bio je veliki autoritet u pogledu strategije i glavni učesnik u preliminarnoj izradi ratnog plana na austrijskom frontu… Praktično predvodnik armije bio je general Aleksejev“.
U leto 1915. godine Centralne sile odlučivši da izvedu Rusku imperiju iz rata, preduzele su protiv nje ofanzivu velikih razmera. Na kraju pretrpevši težak poraz ruske armije počele su Veliko povlačenje u unutrašnjost zemlje. Bez obzira na ozbiljan nedostatak municije i krajnji umor vojnika i oficira, komandant u to vreme Severozapadnog fronta general Aleksejev uspeo je da realizuje plansko, organizovano i što je najvažnije blagovremeno povlačenje svojih trupa, ne dozvolivši protivniku da ih odseče, niti opkoli.
Nikolaj Drugi je 18. avgusta 1915. godine postavio Aleksejeva na mesto načelnika Vrhovnog štaba. Mihail Vasiljevič efikasno je rukovodio obnovom i popunom iscrpljene vojske i poboljšanjem njene tehničke opremljenosti. Direktno je učestvovao u razvoju jedne od poslednjih uspešnih ofanziva ruske armije u Prvom svetskom ratu, takozvanog Brusilovljevog prodora na području Volina, Galicije i Bukovine u leto 1916. godine, okončanog teškim porazom nemačkih i austrijskih trupa.
Posle Februarske revolucije 1917. godine i sloma samodržavlja Aleksejev je postavljen za vrhovnog komandanta, međutim, relativno brzo došao je u sukob sa novom vladom zemlje. General je bio odlučni protivnik „demokratizacije“ armije (ukidanja rukovodstva jednog čoveka) koju je vlast inicirala sa idejom da podigne borbeni duh vojnika, a koja je na kraju dovela do munjevitog raspada oružanih snaga. Sve dok je bio na funkciji (do 21. maja 1917. godine) Mihail Vasiljevič radio je na povratku u vojsku reda i discipline, međutim u tome nije uspeo.
Aleksej Brusilov
U leto 1914. godine u Galicijskoj bici Osma armija jugozapadnog fronta porazivši austrougarske trupe i zarobivši dvadeset hiljada vojnika prodrla je 150 kilometara u dubinu Galicije i zauzela grad Galič. Na tako sjajan način za komandanta generala Alekseja Aleksejeviča Brusilova počeo je Prvi svetski rat.
Brigu o vojnicima, njihovoj ishrani i opremi, vojskovođa je smatrao jednom od svojih najvažnijih obaveza. Pored toga on nikada nije oklevao u primeni surovih kaznenih mera kada je to situacija nalagala.
U vreme katastrofalnog „Velikog povlačenja“ godine 1915. pojavila se naredba Brusilova. „Prema plašljivcima koji napuste stroj ili se predaju ne treba imati milosti. Na one koji se predaju treba otvoriti vatru iz pušaka, mitraljeza i artiljerije, pa i po cenu prekida vatre po neprijatelju. U pogledu onih koji se povlače i beže dejstvovati na isti način, a po potrebi ne prezati ni od opšte egzekucije. Kukavicama među nama nema mesta i oni treba da budu istrebljeni“.
„Brusilovljev prodor“ postao je kruna karijere Alekseja Aleksejeviča, u proleće 1916. godine komandanta jugozapadnog fronta. On je odlučio da probije duboko ešalizovanu odbranu austrougarskih trupa snažnim udarima svih armija koje su mu bile na raspolaganju istovremeno na nekoliko sektora. Ošamućeni protivnik gubio se, ne znajući u kom pravcu da pojača odbranu i usmeri rezerve.
Nemci i Austrijanci izgubili su oko 1,5 miliona ljudi koji su bili ubijeni, ranjeni, zarobljeni i nestali (gubici Rusa iznosili su oko pola miliona ljudi). Oni su bili prinuđeni da hitno prebace svoje rezerve sa drugih frontova što je olakšalo položaj Francuza pod Verdanom i spasilo italijansku vojsku od poraza kod Trentina. Osim toga inspirisana uspehom Brusilova Rumunija je ušla u rat na strani Antante.
„Zamislite samo, da su se u julu Zapadni i Severni front obrušili svim snagama na Nemce, bili bi bez sumnje slomljeni, ali samo trebalo je obrušiti se po ugledu i na način Jugozapadnog fronta, a ne na jednom sektoru svakog fronta“, jadao se u svojim memoarima Aleksej Aleksejevič. „Jugozapadni front bio je bez sumnje, najslabiji, i očekivati od njega da bude prekretnica u ratu nije bilo smisleno. Dobro je što je iznenada dobijeni zadatak višestruko ispunio… Svakako da sam jugozapadni front nije mogao da zameni celu višemilionsku rusku vojsku, okupljenu na celom ruskom Zapadnom frontu“.
22. maja 1917. godine Aleksej Brusilov zamenio je Mihaila Aleksejeva na mestu vrhovnog komandanta, međutim, on kao i njegov prethodnik nije uspeo da napraviti čudo sa raspadnutom armijom. Posle neuspeha takozvane Junske ofanzive na njegovo mesto došao je general Lavr Kornilov.
Nikolaj Judenič
29. decembra 1914. godine Treća armija Osmanske imperije koja je brojala 90 hiljada vojnika opkolila je grad Sarikamiš u Karskoj oblasti (danas u Turskoj). Iza grada prostirao se put koji vodi direktno u središte ruskog Kavkaza. Ruska vojska nije bila samo malobrojnija (60 hiljada) već je ostala i bez rukovodećeg kadra: komandanta Kavkaske armije generala Aleksandra Mišlajevskog uhvatila je panika i on je brzo napustio grad, prepustivši svoje vojnike na milost i nemilost sudbini.
U tom kritičnom trenutku inicijativu u svoje ruke preuzima načelnik štaba armije general Nikolaj Judenič, ujedno i vršilac dužnosti komandanta Drugog turkestanskog korpusa. Koristeći to što su Turci počeli da trpe velike gubitke zbog smrzavanja on je reorganizovao snage koje su mu bile na raspolaganju i prešao u veliku kontraofanzivu, okončanu potpunim slomom protivnika. „Kavkaska vojska na izdisaju bila je spašena. Čelična volja i nesalomiva energija generala Judeniča okrenuli su točak sudbine“, oduševljeno je pisao vojni istoričar prve polovine dvadesetog veka Anton Kersnovski.
Neuspehom Dardanelske operacije i evakuacijom savezničke vojske sa Galicijskog poluostrva krajem 1915. godine Turci su dobili mogućnost da se u potpunosti skoncentrišu na ruski front. U pomenutim okolnostima u tom trenutku već komandant Kavkaske armije, Judenič, je odlučio da bude brži.
Početkom januara ruska vojska stupila je u veliku ofanzivu, odbacivši protivnika koji je verovao da zimi nikakvih borbenih dejstava na tom sektoru fronta neće biti. Reorganizovana i obnovljena Treća armija Osmanske imperije ponovo je bila poražena.
Turci su se povlačili prema dobro utvrđenom gradu Erzurumu, koji je blokirao put u unutrašnjost Male Azije. U noći između 11. i 12. februara Judeničevi vojnici u beloj maskirnoj odeći tonući u sneg i probijajući se kroz ogromne snežne padavine, prešli su u ofanzivu. Kako je napadače u tim uslovima bilo vrlo teško uočiti, turska vatra bila je prilično nedelotvorna. Neprijatelj se povlačio pod pritiskom ruske vojske koja je zauzimala utvrđenje za utvrđenjem, a ujutru 16. februara praktično bez borbe zauzela strateški važan Erzurum.
„Njegovoj direktnoj, savršeno iskrenoj i jedinstvenoj prirodi bili su potpuno strani pompa i zastupništvo, a još više poza ili reklama“, pisao je general Boris Štejfon koji je služio sa Judeničem. „Čak posle Erzuruma, zasenjen slavom i nagrađen Georgijevskom zvezdom on nije mogao da savlada samog sebe i ode u Štab kako bi se predstavio Caru i zahvalio na visokoj vojnoj nagradi, mada nije mogao ni da ne nasluti da će ga u slučaju odlaska u Štab, tamo čekati generalsko-ađutantski monogrami. Ubeđeni monarhista, predano je služio svom Imperatoru, ne tražeći nikakve nagrade i podsticaje“.
Do Februarske revolucije Kavkaska armija bila je jedna od borbeno najsposobnijih među ruskim armijama. Judenič je još neko vreme komandovao armijama na Kavkazu, ali razišavši se sa novom vlasti po pitanju taktike i strategije vrlo brzo je smenjen kao osoba koja je „odbijala instrukcije Privremene vlade“.
Autor: Boris Jegorov
Izvor: Russia Beyond
