Ко штити ратног злочинца кољача Сребреничких Срба?
ГДЈЕ ЈЕ ДАНАС КЕМАЛ МЕХМЕДОВИЋ, КОЉАЧ СРЕБРЕНИЧКИХ СРБА? КО ШТИТИ РАТНОГ ЗЛОЧИНЦА?
– Готово ниједна жртва није убијена метком у главу већ су све жртве, независно од пола и узраста, зверски мучене па масакриране хладним оружјем (секирама, мачетама, ножевима). Многа тела су обезглављена, људима су сечене руке, ноге, шаке, уши..вађене су им очи. Забележена су и бројна силовања… Kемал је тада заједно са Насером починио страшне злочине.
Кемал Мехмедовић звани „Кемо“, син Мустафе, рођен је 1962. у селу Пале, у општини Сребреница. Његово име и данас изазива згражавање, гнушање али и страх код многих становника Подриња, не само код Срба већ и код самих Муслимана. Кемал је био један од главних војника ратног команданта и злочинца Насера Орића, био је и његов велики пријатељ. Још по почетку рата у пролеће 1992. приступио је 28. дивизији тзв. Армији БиХ, обукао је униформу и узео оружје у руке како би протеривао Србе. У последњем рату Кемал Мехмедовић је остао упамћен као једна од најокрутнијих личности који је током рата починио најужасније злочине над српским цивилима. И пре рата важио је за криминалну и инцидентну личност а своју мржњу према Србима исказао је када се запуцало. Пред његовим злочинима остајали су неми и његови сународници. Овај зликовац је по избијању рата изјављивао да ће одсећи најмање 20 српских глава, а према неким сведочењима, до априла 1993. у град је донео 8-12 одсечених глава.
Учествовао је у прогону Срба и многим другим злочинима. Срби мештани Сребренице и братуначких села, препознали су Кемала у више наврата као учесника у бројним злочинима. О његовом „ратном путу“ највише информација пружа књига „Хроника нашег гробља“ нашег истакнутог историчара Миливоја Иванишевића. Књига садржи бројна сведочења Срба који су преживели масакре и нападе сребреничких муслимана а многи су препознали Кемала Мехмедовића у бројним нападима. Осим Срба, о злочинима Кемала Мехмедовића сведочили су поједини поштени Муслимани који су истакли како злочинац није био благонаклон ни према припадницима свог народа. У наставку дајемо информације из ове књиге.
Један од најокрутнијих злочина почињен је 8. августа 1992. када су припадници муслиманске војске тзв. „Армије БиХ“ извршили напад на небрањено српско село Јежестицу које припада братуначкој општини. У овом селу укупно је страдало 39 српских цивила, а највећи број мучки је убијен управо 08.08.1992. када баш нико није био поштеђен. Тог врелог дана наоружане муслиманске формације из Поточара и Сребренице напале су ово етнички чисто српско село и поубијале све што су затекли. По освајању овог небрањеног села које било километрима удаљено од борбених линија, опљачкане су све српске куће а многе су до темеља и спаљене. Жртве су убијене на врло окрутан и свиреп начин и то након страховитог злостављања и тортура. Љубомир Млађеновић је тог дана остао без супруге и два сина. И сам је месец дана раније тешко рањен због чега је био пребачен у болницу и тако избегао смрт. Ипак, због тежина повреда али и туге за најмилијима, испустио је душу две године касније.
Кемал Мехмедовић звани Кемо, извршавао је наређења Насера Орића а тог дана дошао је у Јежестицу, чисто српско село – на туђи кућни праг да осваја, отима и убија. Кемал и други орићеви крвници натерали су Љубомирову супругу Славку Млађеновић (61) да гледа како јој монструми муче и убијају синове након чега су и њу ликвидирали. Старијег сина Драгана (32) су дословно масакрирали а млађем сину Анђелку (27) је Кемал одсекао главу и као трофеј однео у Сребреницу. Џелат је према сведочењу самих муслимана од Орића добио награду од 10 марака и џак брашна, а разјарена маса је после крвавог пира шутирала Анђелкову главу по сребреничком игралишту. Њоме су играли фудбал а уз песму и весеље су прославили масакр над цивилима. Певала је тада читава Сребреница! О овоме су сведочили и сами Муслимани.
Да ствар буде још трагичнија, Љубомир је истоветну судбину већ доживео током Другог светског рата када су му муслимански фашисти 1942. убили оца, мајку, трогодишњу ћерку Јелу и прву супругу, која је била у другом стању. Њу су тако трудну зверски мучили па распорили муслимани, прве комшије из Братунца и Сребренице. Убијени су и његов брат Петар Млађеновић, његова супруга и њихове четири кћери које су имале од 8 до 12 година. Љубомира су заробили и одвели у логор, одакле се вратио тек после рата. Починиоци овог монструозног злочина остали су некажњени. У геноциду који су у периоду од 1941. до 1945. починили муслимани из Сребренице, интегрисани у фашистичке јединице је убијено најмање 6469 Срба, међу којима и око 400 деце. Пет деценија касније поново је остао без читаве породице..али овај пут његово срце није издржало толику тугу! Преминуо је 1994. године у болници у Београду.
Иванка Млађеновић, супруга убијеног Анђелка, годинама се бори за правду како би починиоци страшног злочина напокон били приведени правди. Присуствовала је бројним суђењима и комеморацијама пружајући подршку и другим српским породицама из Братунца и Сребренице. Ова храбра жена је испричала како су муслимански војници из Сребренице одсекли главу њеног супруга и возили је кроз Сребреницу завезану за аутомобил да би показали да су убили четника, а убили су јој и девера Драгана и свекрву Савку. Иванка каже да је огорчена на међународно и правосуђе БиХ јер нико није процесуиран за монструозна убиства људи из овог села који су радили на својим њивама када су их мучки напале муслиманске хорде под командом Насера Орића.
“Уклесана имена убијених на споменику показују да је истина да су они дали животе за слободу, да су страдали, а за злочин нико није одговарао. Не очекујемо правду од правосуђа БиХ, али вјерујемо да ће злочинце стићи Божија правда”, истиче Иванка. Њена кћерка Анка имала је само пет месеци када су јој муслимански војници убили оца и стрица пред очима њене баке, а затим и баку заклали. – Драго ми је што сам данас са својом породицом, али тешко ми је због трагичне судбине оца, кога нисам запамтила – рекла је Анка и бришући сузе додала да не губи наду да ће бити адекватно кажњен убица њеног оца, стрица и баке.
„Ратни командант Сребренице Насер Орић и Кемал Мехмедовић из Пала код Поточара одговорни су за свирепи злочин, који су муслиманске снаге починиле 8. августа 1992. године над мојом мајком Савком и браћом Анђелком и Драганом, а један Бошњак који сада живи у Живиницама потврдио ми је да је Мехмедовић Анђелку одсјекао главу и да су је, након што је од Орића добио награду од десет марака и џак брашна, шутирали по сребреничком игралишту.“ – pекао је то „Гласу Српске“ 2011. Михаило Млађеновић из Јежештице код Кравице који је, поводом 19. годишњице страдања браће и мајке, окупио породицу и комшије код спаљеног огњишта, гдје је у знак сјећања на своје најмилије организовао ручак и меморијални турнир у малом фудбалу.
– Поуздано знам да Мехмедовић данас живи и ради у Аустрији, као слободан грађанин. То је срамотно и жалосно, али увјерен сам да ће он и његов командант Орић, кад-тад, одговарати за та недјела, истакао је Млађеновић.
Међу 39 убијених мештана Јежестицe, тридесеторо су били цивили а деветоро браниоци села, од којих су седморо зверски мучени и масакрирани након заробљавања. Све жртве су убијене на свом кућном прагу, на њивама, у свом селу.
Након страховитих тортура тог 8. августа 1992. на свом кућном прагу је убијен пензионер Војин Богичевић (64), а док је радила у њиви заклана је и домаћица Савка Стјепановић (41). Масакрирани су и Милан Ранковић (57) и стари и тешко покретни Милосав Стјепановић, стар 74 године.
Прва жртва напада на Јежестицу био је Миле Остојић (42) који је ликвидиран 22. маја 1992. За божићном трпезом убијена је Невенка Ђукановић (46) чији посмртни остаци још увек нису пронађени. Према речима неких мештана, несрећна жена је страховито злостављана и мучена. Њена сестра Радинка, иначе логорашица из Поточара рекла је медијима како је чула приче да су Невенки одсекли главу. На листи несталих су и Видосава Тришић (47) и Иван Ђукановић (39). Најстарија жртва у Јежестици био је Драго Лазић, старина од 80 година а злочинци нису поштедели ни цивила Милу Јокића (67) ни Анђелка Богдановића (65).
КЕМО ЈЕ КЛАО, ПЉАЧКАО, ЗАТИРАО….
Кемал Мехмедовић Кемо учествовао је у нападима на многобројна српска села, а међу њима је и село Подравање, општина Сребреница. Овде су током рата масакрирана 64 српска цивила, махом жена и стараца, а њих 40 убијено је 24. септембра 1992. године. Готово ниједна жртва није убијена метком у главу већ су све жртве, независно од пола и узраста, зверски мучене па масакриране хладним оружјем (секирама, мачетама, ножевима). Многа тела су обезглављена, људима су сечене руке, ноге, шаке, уши..вађене су им очи. Забележена су и бројна силовања… Kемал је тада заједно са Насером починио страшне злочине:
Супружници Миладин и Спасенија Перендић, пензионери од по 70 година, свирепо и мучки су убијени пред својом кућом и то док су копали кромпир. Након тога су масакрирани. Домаћице Мирјана Шарац (49) и Милева Петровић (44) су убијене ватреним оружјем из непосредне близине, након чега су обе масакриране. Пензионери Војин (70) и његов брат Светозар Јовановић (69) су најпре заробљени а потом стрељани. „Кољи то, шта ће нам та српска пашчад“, узвикнуо је муслимански војник. Војинова ћерка Гина је пре неколико година испричала за медије своја сећања: „Отац је био цивил. Имао је 69 година и убијен је на кућном прагу. Подлегао је мучењу. Стрица, такође цивила, смо касније пронашли исјеченог на комаде. Живе су их мучили и за то још нико није одговарао“.
Братуначки професор Милош Митровић, родом из овог села, испричао је пре неколико година за медије да му је тог крвавог 24. септембра 1992. убијена мајка Ружа која је имала 65 година, а стриц Михајло (61) је касније нађен без главе.
„Заклан ми је и стриц Драго Митровић (68) који је преживио усташко клање у Другом свјетском рату и живио без моћи говора са траумама све до овог рата, када су га поново ухватили и заклали потомци оних који су га клали 1941. године. То је јединствен случај да један човјек доживи два клања у два рата за 67 година живота“, прича Митровић. – Они који су преживели сведоче да му је кољач рекао: „Преживио си ’41, а сада сигурно нећеш“ и одсекао му главу. То значи да га је убица лично познавао. – испричао је Митровић. Убијена је готово цела породица Маринковић: Милош, његова супруга Дикосава и њихова два сина Милован и Раде.
Кемала Мехмедовића су преживели Срби препознали је и приликом напада на Бјеловац и Лозничку Ријеку (14.12.1992) када је масакрирано 68 жена и стараца, међу којима и петоро деце. Најмање шест српских жена и девојака је тог дана силовано а жртве су убијене на најбруталнији начин.
У сребреничком логору крајем септембра 1992. Кемал Мехмедовић је тукао и мучио српског цивила Драгутина Кукића а потом га је усмртио ударцима цепаницом о главу. О томе је сведочио Драгутин Шарац, логораш и преживела жртва муслиманског терора. Он је испричао како је и њега даноноћно тукао Кемал и то „рукама и ногама“ а да им је истовремено била забрањена лекарска помоћ.
У књизи „Хроника нашег гробља“ објављена је и изјава Шукрије Хајдаревића из Сребренице. Он је између осталог испричао: „Нападом на српско село Јежестица командовали су Насер Орић, Манџић Ибрахим и Адемовић Сидик. Не знам колико је убијено Срба и шта се тамо догађало. Знам само да је Мехмедовић Кемал зв. Кемо са Пала послије тога носио једну одсјечену српску главу са брадом. Чија је то глава и гдје је одсјечена мени није познато. О Кеми се прича по сјелима да убија све редом и ништа живо не оставља.“
И Нуриф Мемишевић, Бошњак далеко чувен по поштењу, такође је испричао детаље о нападима на српска села и страдању српских цивила којима се он лично противио: „Такође сам од пуно људи чуо да је Кемал Мехмедовић са Пала, Сребреница, после напада на Јежестицу, донио главу неког Србина из Јежестице и носио је по селу хвалећи се да је одсјекао главу, а овдје сам сазнао да је то глава одсјечена једном младићу званом Бибо у Јежестици.“ наводи се у књизи „Хроника нашег гробља“.
И Ибран Мустафић писао је у својој књизи „Планирани Хаос“ о Кемалу Мехмедовићу: „У Тузли сам сазнао, пише Мустафић, да је Кемо са Пала (Кемал Мехмедовић) носио по Сребреници неку одсечену главу и плашио људе. По тим сазнањима сам видио да главно коло у Сребреници воде људи од којих се свашта може очекивати. Од Мирсада сам сазнао да је у Коњевић Пољу лишен слободе и Нуриф Ризвановић, који је летос тамо довео око 500 до зуба наоружаних момака. Сазнао сам и да је Насер Орић постао главни бос!“
За Кемала се наводи да је убио и двојицу бошњачких цивила крајем 1992. године, због чега му је омогућено бекство. Према извесним тврдњама, које нису могле да буду проверене, Кемал Мехмедовић је, као наводни рањеник, од стране УНПРОФОР-а хеликоптером из Сребренице пребацен у Тузлу или Сарајево. После је пребегао у Аустрију. Кемал је иначе био близак рођаке Хатиџе Мехмедовић, чланице Удружења „Мајке Сребренице“. Подсећамо, Хатиџа је јавности остала позната по величању Насера Орића и понижавању, негирању и ниподаштавању српских жртава. Аплаудирала је Орићу на дан изрицања пресуде, а стравичне злочине у Скеланима, Бјеловцу, Кравици, Залазју где су страдала чак и српска деца, називала је „одбраном“. Оштро се противила када је СИПА привела неколико припадника тзв. Армије БиХ због злочина над Србима у селу Залазје. Никада се није извинила за злочине које су њени рођаци починили. Најмање стотину Мехмедовића налази се на попису осумњичених за ратне злочине, а имена многих су објављена у књизи „Хроника нашег гробља“. Стручњаци и експерти из Републике Српске недавно су обелоданили и то да се у регистру бораца на сајту Федералног министарства за питања бораца и инвалида одбрамбено-ослободилачког рата открива да су синови најистакнутијих Мајки Сребренице били борци муслиманске армије. Иако је Хатиџа у више наврата истицала како њени синови и супруг били цивили, утврђено је како су супруг и оба сина били војници муслиманске тзв. Армије БиХ који су 1992. учествовали у разним „акцијама“.
Поставља се питање где је Кемал Мехмедовић данас?
Да ли ужива у привилегијама као и други бошњачки злочинци или живи у иностранству мирним и спокојним животом? Ко и зашто штити једног од највећих крвника иако за његова злодела постоје многобројни докази и сведоци?
Шта раде Тужилаштво и Суд БиХ свих ових година и какав је њихов удео у прикривању злочина? Кривичне пријаве против овог зликовца одавно су прослеђене надлежним институцијама које вероватно по инструкцијама политичког Сарајева игноришу ове предмете. Породице жртава верују да се то смишљено ради како би сведоци помрли а предмет застарили све са циљем да убице сребреничких и братуначких Срба остану некажњене.
Извор: Деспотовина – Хоризонт
