Ко Србима припрема потпуно нестајање
Из електронске поруке једнога нашег честитог земљака поодавно исељеног у Сједињене Државе, могли смо пре неколико дана сазнати да је 2016. године, током предизборне председничке кампање, републикански кандидат Доналд Трамп рекао у интервјуу србском радију у Чикагу да „ја не могу да вам вратим Косово и Метохију, али могу да вас сачувам од уништења јер су вам припремили потпуно нестајање као народа“.
Ова садржински врло јасна порука тада је остала непозната србској јавности, можда због тога што србском дипломатском представништву у Вашингтону није било до праћења онога о чему су причали и шта су све обећавали председнички кандидати. Можда се то десило оправдано, пошто је, према објашњењу једног од „важних“ дипломатских зналаца тамошњих прилика, „наша амбасада мала, а Вашингтон је велики – не само по томе што је центар суперсиле, већ су ту и бројне институције са којима сарађујете, попут Конгреса, Беле куће, министарства САД, бројни тинк-тенкови (трустови мозгова, тимови задужени да о којечему дају „паметна“ мишљења – ИП), дипломатска заједница, дијаспора… То је посао који захвата целог човека, 24 часа дневно, седам дана у недељи“.
Кад је већ тако, онда као оправдавајућу треба прихватити чињеницу што је Ђерђ Матковић (1955, Суботица), од августа 2012. до фебруара 2015. спољнополитички саветник тадашњем потпредседнику, односно председнику Владе Републике Србије, потом амбасадор Србије у Вашингтону (и стални посматрач у Организацији америчких држава), знајући да „политичке односе две земље оптерећују случај шиптарске браће Битићи и паљење америчке амбасаде у Београду 2008. године“, тежиште свог амбасадоровања ставио на економску сарадњу, а да су србска дијаспора и праћење кандидатског обраћања истој тој србској дијаспори били „тек да се нађемо у дивану“ – што би рекле Лале.
„Усрећиће нас као и Брозови курсисти у своје време“, прокоментарисао је један сумњичави посматрач такво резоновање новонаименованог амбасадора.
Да је био у праву, већ средином јесени наредне године притврдио му је амерички независни лист „Чикаго марун“ објавом да је амбасадор Матковић рекао да „Владимир Путин има велики его, да жели да буде владар света и да Русија поново постане велика суперсила“. Неки су ту изјаву оценили као недипломатску, за неке било је то прекорачење дипломатских овлашћења, а неки су посумњали у добронамерност новинског извештача. Да је нешто ипак „шушнуло“, казује и чињеница да се србски шеф дипломатије Ивица Дачић оградио од Матковићеве изјаве истичући да она не изражава званични став Државе Србије (https://www.intermagazin.rs/ambasador-srbije-u-americi-sokira-svojim-izjavama/).
Било како било, остала је Трампова изјава да је Србима припремљено „потпуно нестајање као народа“, може бити да је „неко“ из министарствених спољних послова и „остале“ Владе начуо нешто о томе, али је извесно да непосвећеним Србима из Матице то није речено како би знали шта да раде кад им дође обећани судњи дан.
Можда је непристојно рећи да се међу непосвећеним Србима налазе и бројни свезнајући аналитичари који нас већ годинама подучавају да су србске невоље „рођене“ ту скоро, чак и јутрос, да не помињемо 1928. из Дрездена, јајчану 1943, Берлински конгрес из 1878, нека чудна збивања из 1908, 1912, 1941, а понешто и из недовољно јасно одређених међувремених година.
Ако је већ тако, а јесте, разумљивим треба сматрати што скоро сваки непосвећени Србин зна о Јајцу или Дрездену све, чак и више, иако су преци многих од њих пропустили да, у своје време, буду „чланови“. Утолико пре постају им прихватљивија и утемељенија „сазнања“ до којих су, у одсуству (или недостатку) „плаћеноисторичарских“ откривених истина, дошли свезнајући Срби, макар и они изникли из крила непосвећених.
Тако се, на пример, ових дана стидљиво помиње трећи светски рат (малим почетним словом трећи, пошто још није званично признат његов почетак, али ни ток) а потпуно је оправдано што ниједном од свeзнајућих аналитичара различитог порекла још није познато да је те три речи, једну уз другу, потписник ових редака више пута током 1990, под црним облацима над Србском Крајином, изговарао на зборовима Србске демократске странке по Западном Срему и Барањи, а 1991. године у бројим радијским и телевизијским емисијама.
Први који се осмелио да тај израз понови у јавности, почетком децембра 1991, био је Горан Хаџић (1958-2016), онда председник Владе Србске Области Славоније, Барање и Западног Срема, да би га почетком фебруара 1994. године употребио и Владимир Жириновски (1946-2022), вођа руских „радикала“; учинио је то на митингу у Москви оптужујући руководство у Кремљу и руску владу за снисходљивост према Западу „који у Србији испробава механизам за уништење Русије“, те да је на простору бивше Југославије „већ прикривено почео трећи светски рат против Словена и православља“, рат који инспиришу Сједињене Државе, Немачка и Ватикан.
Помиње ли Словене и православље, извесно је да Жириновски, поред Срба православних, има на уму и Русе православне; једне уз друге, наравно, јер су Руси србско племе „памтљиво“ и по томе што упорно учи да је „тамо“ стигло „одовуд“. На другој страни, антиправославној, односно антируској и антисрбској, налази се управо поменути Ватикан и, уз њега (или под њим), не само „остали“ поримљени Словени, све бивши Срби, већ и бројни други. Немачка и Сједињене Државе подразумевају се, друштво им праве Француска и Енглеска, а они остали – ајд’, Алија, нек је више војске.
Добро, Жириновски је мало претерао ставом да би то био рат „против Словена“ – не би, био би то рат против Срба и Руса (који су србско племе), против руског и србског православља, али је извесно да би у томе рату у доброј мери страдали и поримљени Словени. И не само они, страдали би и они који би повели рат против Срба и Руса, и они који инспиришу тај рат.
Од помињања трећег светског рата није био далеко ни Доналд Трамп кад је искористио израз „потпуно нестајање“ србскога народа јер, ако би се у рат увукли и Руси (који су србско племе), то ни по чему не би могло бити локалне природе.
Ту је близу, без помињања „тројке“, и Владимир Владимирович од кога смо 13. јануара чули да истиче „херојство становника Башкирије током новог светског рата“.
Ратни „локализам“ нису имали на уму ни Карл Маркс и Фридрих Енгелс, творци „научног социјализма“ који су се потрудили да „теоријски разјасне“ механизме по којима ће православно Словенство бити уништено. Комунистички им манифест био је и „научно“ и стварно упутство за остварење њихове геноцидне замисли: балканске Словене (односно Србе јер су Бугаре искључили из тога круга) означили су тада као „нужно контрареволуционарне“, па их је историја као такве „осудила на нестанак са историјске позорнице“, док је Русима обећана „неумољива борба на живот и смрт“ и „безобзирни тероризам“. Довољан доказ томе јесте и „замисао“ да се „укину“ породица и отаџбина: укидање фамилије сврставају у „позитивне поставке о будућем друштву“, а своју идеју да се у некој ближој или даљој будућности обезвреди и избрише стварни и емоционални однос према отаџбини, земљи у којој је неко рођен и чији је држављанин, „оправдали“ су и прикрили „пролетерским“ речима да „радници немају отаџбине. И оно што немају не може им се одузети“.
И само то било је довољно да Џорџ Грајм Ватсон (1927-2013), историчар и књижевни критичар, професор на Кембриџу, напише како на Маркса треба гледати као на претечу и утемељитеља онога што се данас назива међународни тероризам.
А да су и један и други, и Маркс и Енгелс, Србију осудили да нестане с историјске позорнице, јула 1914. године, после Принциповог пуцња у Сарајеву, енглески лист Манчестер гардијан присетио се Марксовог уверења да би „Европа постала чистија“ ако би се Србија „могла одвући насред мора и потопити“.
Са толико „научне“ мржње колико се нашло у Марксовом те(р)орисању, могу бити обележени само они дефектни представници неких од народа за које је речено да живе с комплексом Агаре јер знају да су на цивилизацијском зачељу у свету и да као такви могу једино бити употребљени за нечасне послове „осмишљене“ за сатирање онога народа који је људску цивилизацију засновао – србског.
Само то ваља сматрати довољним за разјашњење свега онога што се са Србима (и Русима, који су србско племе), по Марксовој рецептури, догађало у последњих стотинак година (пред нашим очима) и довело их до тога да о њиховој судбини одлучују хомоиди, човеколика бића школована по вајсхауптовским сатанистичким обрасцима и однегована по ватиканским и западноевропско-америчким фашикратским борделима. Такви су, под америчким предводништвом, крајем марта 1999. године ушли против Србије у рат не објављујући га; они, дакле, нису ни рачунали са склапањем мира – њихова рачуница била је јасна: Србе треба уништити до последњег, ратоваће се до последњег Србина. Сви они били су усхићени својим злочинима на Србској Земљи, њихов апокалиптични дух надао се и још увек се нада да ће уништити извориште једне старе цивилизације чије се свеколике вредности налазе у темељима људског бивствовања,чиме потврђују истину да све што је људско – њима је страно.
Речено је: по Марксовој рецептури, а заправо, колико се може пратити по писаним траговима, дешава се у складу са наслеђеним вишевековним антисрбством:
– Папа Јован VIII (872-882), у чије време је Методије (815?-885) мисионарио у Моравској, 879. године тражи од моравскога кнеза Сватоплука (830-894) да Методија пошаље у Рим, јер „друкчије учи, но што је био обећао“. Истовремено, папа пише и Методију и, уз позив да дође у Рим, „пребацује му употребу словенског језика, кога му је забранио“;
– На то „искуство“ наслонила се римокатоличка црква (или јерес у хришћанству) када је, пет година по одрицању од Христове вере (1059), на једном сабору својих прелата у Солину (код Спљета) србску ћирилицу, тај основ србске духовности, назвала „ђавољим изумом“;
– По налогу Свете Столице, познатије као Ватикан, Угарска је од краја 12. до почетка 15. века организовали десетак крсташких ратова против православних Срба у Славонији, Босни и Далмацији, а три против Србије – све са циљем да их порими;
– Како није остварено ватиканско очекивање да ће Турци, новодошли окупатор Србске Земље, истребити Србе, почетак 18. века искоришћен је да се током устанка против Хабзбуршке монархије (1703-1711) поради на поруци његовог предводника, угарског феудалца Фрање II Ракоција (1676-1735) да, „ако нам Бог благослови наше оружје, коначно ћемо их (Србе – ИП) искоренити у нашој маџарској отаџбини“. И заиста, свесрдно се радило на томе, те је маџарски историчар Игнац Ачади (1845-1906) могао израчунати да је у Бачкој и Барањи тих година изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба;
– Од 1717. до 1850. године, у Угарској је асимиловано више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Срба, а највише Словака, од старине србскога племена;
– Клеменс Метерних (1773-1859), од 1809. до 1848. године аустријски министар спољних послова, чврсто се држао политичке логике да „Аустрији никако није у интересу да на својим јужним границама добијемо слободну србску државу“, односно да „Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава“;
– Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног трајања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војводини Србској јер су угарска „законопрописана правила“ (уз свесрдну помоћ римокатоличких Пољака, бивших Срба), према писању Милоша Милојевића, налагала „уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба“ и разорено сто петнаест (115) србских цркава и манастира, „не за време борбе… кад су страсти радиле“, већ „онда кад не беше борбе“. Загребачки Slavenski jug известио је 11. августа 1848. године да „цио свиет већ чује, да се рат за народност између Сербах и Мађарах повео, и да керв на ратном попришту тече… Али без сумње сваки ће се сгрожити, кои иоле човиечанства у себи има, кои је иоле кадар поштено мислити и чувствовати, кад чује, да Мађари ратујући са Сербима такова окрутничтва, такова беззакоња чине, какова само најдивљи барбари чинити могу, и какова се још од вриемена сриедњег виека у Еуропи чула и догодила нису. Само ниека да назначимо, па ће из ових свиет лако и на све остало закључење извести и знати моћи, какови је ово ужасни рат, у ком Мађари на коначно изстребљење Сербах иду… Мађари свуда као најокрутнија звиерад са Сербима поступају… и чине, што је учинити кадро најсуровије биеснило разјареног дивљака… Они сербске куће пале… у куће сербске улазе, ту сербске жене и кћери на очиглед родитељах и супругах њихових безчесте, и док једни скотске страсти своје задовољавају, други њихове људе убијау, каише им с леђах скидају, и свако барбарство, које су измислити кадри, чине, диеци малој очи ваде, на полак пресиецају их, половине по улицами носећи псима бацају, а на послиедку пошто тако звиерске јарости своје задовоље, опљачкају куће и запале… И то све чине… под уредном командом… из чега се види, не само да власти радо гледе и ободравају изтребљење сербског народа, него да је то нарочито и изречно наређено и заповиеано, и да се по једном особитом плану води“;
– Ако већ нису успели да „револуционарно“ униште Србе из крајева северно од Саве и Дунава, Маџари су покушали да то 1910. године учине административно, налогом пописивачима „да сваки становник који је и нешто знао мађарски, као Мађара уведу у пописни арак, ма да ни по пореклу, ни по народности нити је он, нити његова породица никад Мађари нису били. Што више десило се многих случајева, да је читава породица као мађарска уведена у пописни арак, премда један део породице ништа није разумео мађарски“;
– Аустрија је 1914. године ушла у Велики рат са јединим циљем да уништи Србију, уз пуну подршку Свете Столице чији је врховни шеф, папа Пије X (1835-1903-1914, 20. август), поручио да, „као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу“. На истој „линији“ нашао се и његов наследник Бенедикт XV (1854-1914 -1922), изјавом да „Срби православни и Србија има да нестану са лица земље“. Уза све то, Немци су за избијање Великог рата окривили Србију и Аустрију „притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана“. А током рата, енглески „савезници“ својски су се трудили да ослабе и србске војне позиције, најпре тиме што су пропустили да обезбеде саобраћајницу од Ниша ка Солуну, чиме су допустили Бугарима да тај правац ставе под своју контролу и србску војску и народ, у зимским условима, принуде на мукотрпно повлачење према арбанашким и црногорским планинама. Кад је ова велика несрећна србска колона пристигла на арбанашко приморје, са њеним пребацивањем на Крф ипак није текло како се могло очекивати. Британски став према србској страни можда је најбоље „објаснио“ њен министар војни Хорејшо Киченер (1850-1916), рекавши нека два месеца раније да, „што се данас налазите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учините уступке“. Када је србска војска почела да пристиже на Солунски фронт, Енглези су затражили од србске Врховне команде да приступи њеној реорганизацији, тако што би се формирало шест дивизија, после чега би, свака за себе, биле послате на западни фронт. Наравно, то је, на огромно енглеско незадовољство, одбијено, што је у наредном периоду био разлог енглеским генералима да делују против србске војске; нису јој допуштали да крене у неки напад на непријатеља, издејствовали су да једна руска бригада послата као помоћ србској војсци буде уклоњена са Солунског фронта, „како не би имала било какав контакт са српском војском“ и послата на крајњи грчки исток, а све то пратили су претњама да ће повући своје снаге са Солунског фронта. „Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније“;
– Комунистичко-усташки споразум из 1935. године предвиђао је да се „комунизирање Југославије и Балканског полуострва“ може постићи само „уништењем свега што је српско и православно“;
– Кад је почињао Други светски рат, Адолф Хитлер (1889-1945?) који је деловао по сопственом правилу да „сва дела имају смисао, па и злочин“, поручио је Немцима у расејању да, „као што су Жидови од распршеног народа постали светском силом, тако ћемо и ми, као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској… Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви… Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена… Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа“. Што ће рећи да се то односи и на Србе;
– За Хрвате, геноцид над Србима током Другог светског рата (1941-1945) одвијао се по благослову папском и надбискупа Алојзија Степинца (1898-1960), а сваки је жупник или фратар био овлашћен да даје „опрост“ за сваки покољ Срба („Идите и убијте и српску мачку, па дођите да вам дам опрост“). Није случајно што је међу највећим зликовцима било и 1.400 зликоваца у мантијама, а међу њима и таквих који су се љутили на судије што их оптужују да су побили „више стотина дјеце“ кад они мирно тврде да су побили само – шездесет троје. На тај начин, римокатоличка црква у Хрватској извргла се у злочиначку заједницу и постала одговорна за смрт, како се процењује, до 1.400.000 људи, највећим делом Срба;
– Средином августа 1992. године, римски недељни лист Еспресо објавио је, а новосадски Дневник пренео краћи текст из кога се види да је папа Јован Павле II (Карол Јозеф Војтила, 1920-1978-2005) позвао снаге Северноатлантског савеза и зaпадноевропске уније на крсташки рат против Срба јер „Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православље“. А на самом крају исте те године, ватикански секретар Анђело Содано изјавио је да је „рат у Босни неопходан, да је то легитимна одбрамбена борба против агресора“, те да Света Столица најављује још један свој благослов муслиманском и католичком рату против србског православља;
– Потврду за ону Марксову „мисао“ о потапању Србије зарад европске „чистоће“, налазимо и у изјави америчког генерала Куртиса Скапаротија (1956), команданта европског дела Северноатлантског пакта, датој пред Одбором за оружане снаге америчког Сената, да је „Србија највећи проблем у региону, проблем је и цела српска нација, потребан је већи војни и дипломатски ангажман како би се неутралисао руски утицај“, али и у изјави команданта француске авијације у НАТО да је 1999. године, током агресије деветнаест земаља учлањених у Северноатлантски пакт, „авијација добила наређење да уништи живот у Србији“;
– Уз напомену да је „рат без жртава“ позајмио од Хитлера, рабин Менахем Мендел Шнерсон (1902-1994), амерички грађанин, један од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месија за његове следбенике, обећава и следеће: „Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словенства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене многе генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управљаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих… Помоћу неколико судских процеса… заплашићемо стоку толико, да ни једном Јевреју неће пасти длака с главе, док ће се истовремено Словени убијати на туце… Ми нећемо дати да се подигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скупштину УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над ‘свим царствима и народима’… Даћемо стоци свој поглед на историју, у коме ћемо показати да се сва људска еволуција кретала ка томе да се Богоизабрани јеврејски народ призна за владаре над целим светом… Лишићемо им друштво омладине, покварићемо је сексом, роком, насиљем, алкохолом, пушењем, наркотицима… Ударићемо на породицу рушећи је, смањићемо стопу рађања… Нису се родили и криваца нема… Али што је главно то је – новац… Новац купује људе који су нам потребни. Новац уклања непокорне… који нам се противе – Ирачане, Србе, а у перспективи – Русе“, највеће србско племе које није „насред пута“ и није тако малобројно. Чак и ако су изложени нељудским насртајима свих и свакога, и верски, и економски, и војно, Русима је суђено да буду победници.
Наведених петнаестак тачака одраз су само јасних, лако препознатљивих и недвосмислених намера отворених србских непријатеља сврстаних на цивилизацијском зачељу да самостално или „удруженим злочиначким подухватом“ геноцидне природе пораде на уништењу србског народа, почетног народа-мајке, творца људске цивилизације.
Све то, мада би и понешто од овога било довољно да неко утицајан у Земљи Србији (најбоље из државног врха јер гласкање овог потписника не допире даље од најближег зида) саопшти србском народу какве га стварне опасности чекају „иза свакога ћошка“, а свакоме појединачном Србину, чак и ако неки од њих себе сматра „другосбијанцем“ или је, ко зна због чега, још увек „неопредељен“, морало би то бити подсетник да је одњихан у србскоме крилу и да се мора сврстати међу непоколебљиве браниоце србскога националног бића и србске духовности.
Све то у складу с оном охрабрујућом мишљу Лава Николајевича (1828-1910), у писму млађаној Анђи Петровић, сестри књижевника Растка и сликарке Надежде, из 1908. године, да „није битан политички положај Србије, најбитније јесте религиозно стање српског народа“ и, са тим у вези, с упозорењем академика Драгана Недељковића (1925-1915) да се не ради о религијском стању у црквеном смислу „него у изворном religo, religare, што значи бити у вези, повезан, бити јединствен, здружен, сложан, солидаран. Религиозно стање јесте стање љубави, степен јединства. Ако је то високо, наде има, пораза нема“.
Како то рече Свети Јован Златоуст: „Горе имјејим сердца“!
Узвисимо срца!
Но, није лоше имати на уму ни ону стару, увек свежу поруку Светог апостола Павла: „Будите једне мисли међу собом“.
Аутор: Илија Петровић
