Ко шиша крајишке невољнике
Господо председници Страначке скупштине, Републике и Владе, господо министри најразличнијих ресора – заинтересовани или незаинтересовани,
Пре неки дан, у Новом Саду, састало се четрдесетак представника разних крајишких удружења – нађоше се ту и неколицина „неудружених“ – да поразговарају о невољама крајишких бораца пре тридесетак година „забављених“ оружаном борбом за опстанак србскога националног бића, којима Држава Србија, као „непостојећој врсти“, не признаје да су ратовали против обновљенога хрватског усташтва и његовог стварног заштитника у лику фашикратског Запада животно заинтересованог да Србима (у које се броји и србско племе Руси), творцима људске цивилизације, дођу главе.
Пред окупљеном дружином нашао се „Предлог Закона о измени и допуни Закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица“, формулисан у девет чланова, чија се суштина тиче допуне тачке 5. члана 5:
„Као припадник локалних оружаних снага у Зонама под заштитом УН, учествовао у оружаним акцијама после 27. априла 1992. до 12. новембра 1997. године на подручју под заштитом Мировних снага Уједињених нација, на основу Резолуције Савета безбедности УН бр. 743 од 21. фебруара 1992. године (Венсов план) и Закона о важењу правног система на делу територије Социјалистичке Федеративне Републике Југославије која је под посебном заштитом Уједињених нација („Службени лист СФРЈ“ 18/1992 од 20. марта 1992. године)“.
Уједињене нације, Савет безбедности, мировне снаге, Венсов план, СФР Југославија… помињу се овде из сентименталних разлога: Крајишници су мировне снаге прихватили не само убеђени да ће оне, као и у бројним дотадашњим мисијама по свету (у којима су „гостовали“ и војници из Југославије) деловати у складу са договореним задужењима – друга је ствар што су оне против Србске Крајине злоупотребљене за рачун већ поменутих србских непријатеља – већ и са тврдом вером у обећање Председништва Југославије да ће гарантовати остварење Венсовог плана.
Тако онда, а кад се распаде Југославија и нестаде њено Председништво, Држави Србији припаде „право“ да буде следник свих до тада стечених „југословенских“ обавеза и појединих њених права – укључујући и гарантна. За права мање-више, а што се обавеза тиче, за њих важи правило које је Никола Пашић (1845-1926) поодавно успоставио изјавом да су „закони писани за наши противници“.
Да то правило важи и данас, видљиво је и из позива Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, полoвином октобра прошле године упућеног грађанима Србије „који су учествовали у ратним сукобима од 1990. до 1999. године, да оду у своје градске, општинске управе, распитају се, да поднесу потребан попуњен образац, неопходну документацију и на такав начин утврде свој статус борца. Без претходног утврђивања статуса борца не може се остварити право на борачку легитимацију на све оне погодности које борачка легитимација пружа, али и на Борачку споменицу“.
Покушај овог потписника да потврду министарства одбране Србске Области Славоније, Барање и Западног Срема и Републике Србске Крајине о учешћу у рату од 20. 8. 1990. до 23. 1. 1994″ – уписаном у војну књижицу – што чини „свега“ 1.153 (хиљаду сто педесет три) дана, односно три године, пет месеци и пет дана, претвори у обећавајући „статус борца“, одбачен је решењем УП-1 бр. 2573-2 Центра Министарства одбране Нови Сад (ЦМО) који делује у оквиру Регионалног центра Министарства одбране Нови Сад а овај, опет, у Министарству одбране Републике Србије да је „захтев неоснован“ јер је упис у војну књижицу безвредан ако „у службеној евиденцији“ ЦМО Нови Сад „нема података о учешћу у рату“.
Поред тога, „у поменутом поступку утврђено је (да) јединице Полиције, ТО и одељења одбране РСК никада нису била у саставу бивше ЈНА нити ВЈ, што (је) потврђено актом Управе за обавезе одбране, инт.бр3142-4 од 11.7.2006. године“, као и да је „Одлуком Председништва СФРЈ број 0-5 од 19.05.1992. године Југословенска Народна Армија преименована у Војску Југославије и 19. 05. 1992. године повучена са територија отцепљених република“.
Неистина, преголема наравно, јер су, скупштинском одлуком од 9. октобра 1991. године, јединице Територијалне одбране Славоније, Барање и Западног Срема проглашене интегралним делом Оружаних снага Југославије (сличне одлуке донеле су и србске области Западне Славоније и Книнске Крајине), те је, пошто је својим Уставним законом ова Област дефинисана као самостална федерална јединица нове југословенске државне заједнице, Велика народна скупштина затражила од Председништва Југославије да у њему буде заступљена и Српска Област Славонија, Барања и Западни Срем, директно и равноправно.
Подразумева се да до „заступљености“ није дошло а преименовање Југословенске народне армије у Војску Југославије која се повукла „са територија отцепљених република“, извесном броју њеног војничког и командног састава није било препрека да, заштићени бројем војних пошта, остану на простору НЕОТЦЕПЉЕНЕ Републике Србске Крајине.
Да ли је неистина „у поменутом поступку“ настала због незнања оних који Државу Србију званично „бране“ од насртљивих а непризнатих крајишких ратника за општесрбску националну ствар или је, можда, у питању зла намера – небитно је, али и једно и друго повлачи за собом бројне недоумице и, још горе, сумње.
Утолико пре што је, примера ради, крајем јула 1991. године, вицеадмирал Миодраг Јокић (1935-2022), тада неки важан командант југословенске Ратне морнарице, изјавио Танјугу да је „новим законом о одбрани који је Скупштина Републике Србије донела 18. јула ове године, једногласно, рачунајући и опозицију, утврђено да се у рату, у случају непосредне ратне опасности и за време ванредног стања, територијална одбрана може попуњавати и добровољцима“, лицима „која немају ратни распоред у ЈНА, територијалној одбрани или ратној милицији“.
Томе не противречи ни Саопштење Министарства одбране (без датума) у вези са издавањем уверења о учешћу војних обвезника у рату, које као „правни основ за признавање учешћа у рату… (искључиво у периоду од 17.08.1990. до 19.05.1992. године)“ сматра евиденцију „на основу података о учешћу у рату, које су доставиле војне јединице“, али, „ако лице које је поднело захтев за издавање уверења о учешћу у рату у војној књижици има уписан податак о учешћу у рату и ако не постоји основана сумња у веродостојност документа и уписаног податка, територијални орган је дужан да војну књижицу прихвати као јавну исправу и, на основу података из ње, ажурира властиту службену евиденцију и изда уверење о учешћу у рату“ (https://www.google.rs/search?sca_esv= 591310239&hl=sr&gbv=2&q=Saop%7Btewe+Ministarstva+odbrane+u+vezi+sa+izdavawem+uverewa+о+u%7Ее%7B%7DU+vojnih+obveznika+u+ratu&oq=Saop%7Btewe+Ministarstva+odbrane+u+vezi+sa+izdavawem+uverewa+о+u%7Ее%7B%7Du+vojnih+obveznika+u+ratu&aqs=heirloom-srp..).
Биће да је суштина довде написаног садржана у ставу „надлежне институције“ да је њена „службена евиденција о учешћу у рату“ кудикамо значајнија од чињенице да је неко стварно учествовао у рату.
За тренутак би се могло учинити да је такав закључак погрешан јер нам је Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, изјавом да је, у складу са Законом о правима бораца, ратних војних инвалида, мирнодопских војних инвалида цивилних инвалида рата и палих бораца, обећао „да ће споменице добити сви учесници ратова од 1990. до 1999. годин“, те да се „право на Борачку споменицу“ изједначује, и симболиком и поносом, „са Албанском и Партизанском споменицом, које су нам остале из два велика светска рата“ (https://www. 021.rs/story/Info/Srbija/354845/Selakovic-dodelio-prve-spomenice-ucesnicima-ratova-1990-ih.htkl).
Ипак, Министрова „симболичка и поносна“ тврдња показује да су законске одредбе о „службеној евиденцији“ уперене против ИСТИНЕ јер, примера ради, учешће у партизанском ратовању 1941-1945. године, које није познавало бројеве војних пошта, признавано је и онима који су ратовали „идејно и организационо“, због чега се нису налазили на положајима, ни у првим ни у последњим „борбеним редовима“. Признавано је и онима који су се „на време“, по посебном броЗЛОвом позиву, „прешалтали“ из усташких, балистичких и разних других ханџарских дивизија у „ослободилачке“, партизанске.
Но, ако прихватимо званичан став Државе Србије да на (не)признавање ратнога стажа србским Крајишницима треба гледати као на обичну беспослицу, ваљало би се озбиљно позабавити последицама таквога „беспосличког“ става:
а. Кад је почетком 1991. дошло до оружаних сукоба у србским прекодринским крајевима, из Србије је, од јуначког страха, побегло у иностранство, углавном западно, фашикратско, „стотине хиљада најкреативнијих интелектуалаца“;
б. Када се бекству толиког броја „најкреативнијих“ супротстави податак да је Србији током србских ослободилачих ратова 1912-1918. године похитало у помоћ безмало 300.000 (триста хиљада) србских добровољаца, скоро све земљорадника, физичких радника и надничара, углавном из крајева под аустроугарском окупацијом, добрим длом из Србске Крајине, тек онда се може схватити порука Арчибалда Рајса (1875-1929), доказаног пријатеља србскога народа, да би „многи припадници ‘интелигенције’ хладно жртвовали слободу и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи“, те да се, „као и сва неморална бића, и интелигенција диви сили, чак и када се највише злоупотребљава“;
в. Своју неморалност исказали су послушници комуноусташких силника оличених у Јосипу БроЗЛУ, не само интелектуалци већ и обични „чланови“ – који су, и једни и други постајући комунисти престали бити Срби –, када су безусловно прихватили силничко решење да се србски добровољци из србских ослободилачкихј ратова 1912-1918. године прогласе профашистима;
г. Ако се зна да је за и најмањи приговор тада донесеном решењу следовала тамница кућа необична или, можда, и нешто теже, с разумевањем треба саслушати и најнаивније питање због чега се и данас – у одсуству затворских казни или неких друкчијих „санкција“, чак и ако су се остаци комунистичке идеологије и праксе очували у главама оних који су у међувремену у Држави Србији постали власт –, пажљиво да пажљивије не може бити, негује комуноусташка „мудрост“ о србским добровољцима као профашистима;
д. Челницима данашњих двеју србских држава, Србије и Србске, није мрско помињање србских добровољаца из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, мада неће да знају да их је у пробоју Солунског фронта и у завршним војним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева, међу око 140.000 војника у саставу србске војске (можда и свих 150.000 – према неким невојним изворима), учествовало најмање 82.600, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом. (Ако се некима чини да је то много, дописаћемо овде да је, тек примера ради, само „из Кореничког и Удбинског среза било… око 3.000 солунских добровољаца“ – од око 30.000 становника).
ђ. Пробој Солунског фронта помињаће се при установљењу државног празника названог Дан србског јединства, слободе и националне заставе, те ће Председник Републике Србије рећи да „нема виших и важнијих вредности од јединства нашег народа и слободе за коју су се наши преци борили, за коју ћемо се борити и у будућности. Славимо, а то ће убудуће бити и државни празник, јединство и слободу… славимо дан пробоја Солунског фронта, када су се, 15. септембра (1918), војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније… прикључили добровољци из других српских крајева. Било их је десет одсто из Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна, свих делова где су Срби живели. Србин није могао да прихвати обавезу да ратује против Србина и прикључио се уз нашу једину црвено-плаво-белу заставу, која нас и данас уједињује“. Лепо речено, али зато потпуно произвољно и нетачно у делу који се тиче србских добровољаца. Јер, кад је речено да су се 15. септембра 1918. године „војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније… прикључили добровољци из других српских крајева… десет одсто из Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна, свих делова где су Срби живели“, било је то изречено са јединим циљем да се засени простота и прикрије истина да је велик број србских добровољаца који су учествовали у пробоју Солунског фронта, такође прошао „кроз пакао Албаније“, те да је прича о „десет посто… из других српских крајева“ (што треба „превести“ цифром од највише 14-15.000 – четрнаест-петнаест хиљада) толико потцењивачка да потпуно обезвређујуће и саму идеју „свесрбског јединства“. Дода ли се томе и изјава Милорада Додика из Србске „да је обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе“ осмишљено са једином „тежњом да Република Српска и Србија буду једна држава, градећи сигурност и будућност целог региона“, онда постаје јасно да се србска национална мисао сужава на „локални“ ниво и да се тиме разбија Свесрбство;
е. Србија и Српска, дакле, и ништа више, и нико више, „остали“ би им реметили „свесрбство“, утолико извесније зна ли се да је Држава Србија почетком августа 2020. године ставила на знање „граду и свету“ да не познаје Републику Србску Крајину, нити признаје да је нешто тако уопште постојало. Учињено је то на недвосмислен начин, врло свечаним скупом приређеним зарад „обиљежавања Дана сјећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској оружаној акцији ‘Олуја’, на мосту на Сремској Рачи“, који је почео је тако што су се тамо срели „српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик и предсједник Србије Александар Вучић, те предсједник Српске Жељка Цвијановић и премијер Србије Ана Брнабић“. Будући да се хрватска (и, нарочито, многосавезничка) оружана акција „олуја“ десила у Србској Крајини, могло се чекивати да ће се тај „сусретни“ церемонијал издраматизовати појавом челних личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству, да ли испод моста, да ли испливавањем из брзе, мутне и криве Дрине па у Саву, да ли падом са неке крушке надвијене над мостом. Нажалост, ништа од тога, шта Србска Крајина има ту да тражи – њен пад, или њену пропаст, славе и обележавају они који су успели да преживе њене пропасти и падове: на једној страни хрватска и сви домољубни хрвати, на другој – Држава Србија (Република Српска „нек је више војске“) с органима задуженим за одлучивање, што правно, што научно;
е. Друкчије није ни могло бити јер је поодавно „откривено“ да Држава Србија није чула да је постојала Република Србска Крајина, да је стицајем неких чудних околности тамо „нешто пало“, да се њених (и из хрватске броЗЛОвије) осамсто хиљада (800.000) житеља на разне начине обрело у Земљи Србији или прошло кроз њу, те да су и садашње и некадашње челне личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Земљи Србији, неки и под земљом), безброј пута узалудно покушавале да Држави Србији ставе до знања да у Земљи Србији (или под њом) постоје и они, какви-такви представници, и оне стотине хиљада избеглих и прогнаних Срба. Показује се да те чињенице не пасују Држави Србији, тако да се она, Држава Србија, протеклих четврт века врло трудила да се не меша у сопствене послове, те да се, стога, понаша као да је Република Србска Крајина била и остала страно тело на србском националном бићу а Крајишници нико и ништа;
ж. Незадовољство добеглих србских Крајишника, и назначено и „неидентификовано“, преноси се не само на њихову родбину од раније настањену у Земљи Србији, да ли по основу „профашистичких“ права стечених војничким заслугама и жртвом у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године, да ли броЗЛОвском поратном колонизацијом у виду партизанских „заслуга“, да ли у виду „награде“ што су „пристали“ да им се завичај лиши србских обележја, претварањем у некакав простор „братствено-јединствених“ намена војне природе;
з. Све то наводи многе србске прогнанике и избеглице расејане по беломе свету да исту ту Србију прогласе саучесником у „олуји“, да Београду као симболу Државе Србије припишу неоусташка обележја, те да се, због тога што исти тај Београд намеће србској јавности злослутну тезу „да се злочин мора опростити“, они који су нашли прибежиште у Србији – тамо се уопште не осећају добродошлима, понајмање „задуженим“ да уопште и размишљају о њеној сигурности, унутрашњој и спољној, а о учешћу у њеној војној одбрани – још мање;
и. Нарочито због тога што се они, прогнаници и избеглице из Србске Крајине, прибојавају да би се понешто од наведеног могло схватити као „препорука“ Државе Србије да се, уз стално подсећање на „речи мржње, сукоба и освете“ не би смели реметити односи са Хрватском, што би, већ у блиској будућности, ујединило све оне који на злочин над Србима из Србске Крајине и усташкоброЗЛОвске Хрватске гледају као на нешто што се није ни десило или, ако се злочин над Србима десио – у хрватској „знанственој изведби“ био је то геноцид над Хрватима.
Без обзира на то ко како разабрао све довде наведено.
Аутор: Илија Петровић, историчар
