Ko širi defetizam u srpskom narodu
- Zbog učtivosti, bez navođenja imena, pomenuću (parafraziraću) samo neke konstatacije, analize i komentare nekih TV voditelja i njihovih gostiju koji su se proteklih nedelja mogli vidjeti po srpskim medijima.
- Niko više ne želi biti Srbin. Svi beže od nas
Lopovi beže od onih koje su pokrali. To što su pokrali treba trajno zadržati kao da je od uvek bilo nesrpsko i njihovo. Da bi u tome uspeli treba promeniti sopstveni identitet, a pređašnji (srpski) proglasiti nametnutim, po mogućnosti osvajačkim pa i fašističkim, a fašistima i osvajačima treba oduzeti sve pa i ono što njima (autohtonim) pripada. Pošto su oni na takozvanoj dobitničkoj strani istorije, onda Srbi kao gubitnici nemamaju pravo ni da pitaju za svoje, a kamoli da ga traže. U suprotnom, Srbi su osvajači tuđeg, revanšisti sa fašisoidnom ideologijom. Od njih kao takvih i najgorih treba bežati, ali zadržati prisvojeni srpski etnički –životni prostor, a sa njime i pokradeni srpskoi jezik, a time duhovnu i kulturnu baštinu stvaranu na tom jeziku, prisvojiti osnovna obeležja srpske pravoslavne crkve, koja se moraju naknadno, nekanonski transformisati u novu njihovu crkvu.
Zaključak: Širenje loših moralnih i svih drugih ljudskih vrednosti o srpskom narodu, od koga s pravom treba bežati.
- Tamo gde smo se branili više nas nema
Poruka je potpuno jasna. Srbi se ne trebaju braniti kad su napadnuti, već da se povinuju i podanički ponašaju. Tako će kao gubitnici biti na pravoj strani istorije. To je garancija da će Srba biti više. Ako bi primenili ovu konstataciju kroz istoriju, Srba bi bilo više da se nisu branili od Turaka , Austrougara ,Nemaca, Bugara, Hrvata, Albanaca i drugih, i da su svi prešli na islam, odnosno katoličku ili protestansku veroispovest. Danas bi to bio novi i najbrojniji narod na prostorima bivše Jugoslavije. To što bi izgubili svoj identitet, to i nije toliko bitno. Zvali bi se Muslimani/ Bošnjaci, Hrvati, Bugari, Albanci. Da to nije tako pokazuju činjenice podaničkog ponašanja posle Drugog svetskog rata. Prihvatajući nametnuti osećaj krivice, snishodljivo i podaničko ponašanje, Srbi su u velikom broju nestali , a sa njima i veliki deo srpske kulturne i duhovne baštine sa prostora nekadašnje južne Srbije, današnje Severne Makedonije, Baranje, Slavonije, Banije, Korduna, Like, Dalmacije, BiH i Crne gore . Da od 1990. nisu branili svoj vekovni etnički , životni prostor, danas bi preostali Srbi preko Drine živeli kao drugi narod, Hrvati,ili Bošnjaci, a u svom novovernom dokazivanju preuzeli bi barjak borbe i progona onih malo preostalih Srba koji bi još uvek istrajavali na očuvanju svog nacionalnog identiteta i biološkog opstanka. Onda sledi “dobronameran“ prekor i opomena – zar se i posle toliko pogrešnih istorijskih odluka još uvek Srbi nisu opametili , već pokazuju brigu za Srbe, u Crnoj gori (koji usput rečeno predstavljaju jedini državotvorni narod ), njegov -srpski jezik , kulturnu i duhovnu baštinu i srpsku pravoslavnu crkvu. Zar je to Srbima malo za opomenu ,već hoće da ratuju i sa celim svetom i za Kosovo, “koje je odavno izgubljeno.“ Ne ponavlja se to slučajno stalno, uz dodatnu tvrdnju , da je za naše “zapadne prijatelje“ Kosovo nezavisna država i oni to mišljenje neće promeniti. Pa šta tu ima da se brani, osim prava Srba kao nacionalne manjine.
Zaključak : Srbi kao autohtoni narod treba da nestanu u korist svojih otpadnika. Srbi, biće vas više ako se podanički ponašate i odreknite svog nacionalnog identiteta. Patriotizam je za Srbe dekadentan, vodi ih u sukobe, stradanja i nestajanje.
- Do kada ćemo da ratujemo, umesto da živimo kao sav normalan svet
Ovo deluje jako primamljivo posle toliko iscrpljujućih i “izgubljenih“ ratova i posle sistematske propagande da se maksimalno distanciramo od pogubnog patriotizma, svog ratničkog mentaliteta i po ceni gubitka nacionalnog identiteta, kao bi bolje živeli kao kosmopolite i sav ostali svet.
Zaključak: Za razliku od drugih, Srbi su surovi i primitivni osvajači, lošeg ratničkog mentaliteta, koji u drugi plan stavljaju svoje materijalno stanje u odnosu na odbranu kolektivnih prava.
- Šta je bilo, bilo je, niko nije kriv, idemo dalje
Treba zaboraviti sve nesreće, a pre svega zlodela koja su srpskom narodu naneta i nastaviti dalje živeti u slozi sa onima koji su nam oteli naš etnički životni prostor, a sa njime naše duhovno i kulturno nasleđe . Analizirajući to kroz istoriju, značilo bi da svaku okupaciju i svaki zločin nanet Srbima koji su se usudili braniti, treba zaboraviti, gurnuti u stranu, ne tražiti nazad svoje, niti nadoknadu štete ni oproštaje za zločine.
Zaključak: Izjednačiti zločinca i žrtvu, okupaciju i odbranu, zaboraviti sve, pod sloganom: Što je bilo bilo je, niko nije kriv, idemo dalje.
- Narod mitomanije i nebeske Srbije
Srbi su iracionalan narod, zaostao koji nemože da se oslobodi retrogradne i zaostale mitomanije, iracionalne i po naciju pogubne nebeske Srbije. Nacionalne duhovne i moralne vrednosti, patriotizam, ljudsko dostojanstvo, čojstvo i junaštvo treba podrediti ličnim i usko grupnim interesima, trenutnim materijalnim potrebama.
Zaključak: Od istorije, mitova i prošlosti, bez obzira koliuko je i bila slavna, nemože da se živeti. Sve se može kupiti i sve je na prodaju.
- Treba graditi svetlu budućnost na jednakosti, bratstvu i jedinstvu
Od Srba se očekivalo da jednakost, brastvo i jedinstvo trebaju iskazivati u vidu praštanja drugima, pokazivanjem više ljubavi i poštovanja prema drugima nego prema svom narodu. Ukazivati, pa čak i uvećavati sve svoje zločine, dokazane i nedokazane, a uspehe isticati kad je to god moguće u kontekstu uspeha u zajedništvu sa drugim narodima. Za druge narode, jednakost, brastvo i jedinstvo podrazumevalo je podjednako međusobno uvažavanje svih stim što je poželjno u svakoj prigodnoj situaciji istaći i uvećati srpski zločin kako bi se napravila jednakost , simetrija, sa mnogo većim zločinima tih drugih. A kada je u pitanju uspeh, onda je prilaz obrnut, srpski uspeh se svodi na što manju meru kako bi se izjednačio sa drugim koji je lošiji. Međusobna nacionalna ravnopravnost podrazumevala je jedan vid izjednačavanja zasluga i uspeha svih nacija ustanovljenih od kraja Drugog svetskog rata do danas. Srpska krivica je što su na ovim prostorima najviše i stvarali jer istorijski najduže i traju. Da bi se napravilna poželjna ravnoteža u svim oblastima društvenog života, trebalo je i fizički smanjiti srpsku naciju na račun novoformiranih iz krila srpskog naroda. U tu svrhu poslužilo je stvaranje velike Hrvatske ali bez pokrajina sa srpskom većinom, a na preostalom srpskom životnom prostoru formirane su još tri (republike) države. Pošto ni to nije bilo dovoljno, jer je srpski narod još uvek “prekobrojan“, u okviru Srbije su formirane i dve pokrajine. Često su, uz prećutnu saglasnost Srbije, nekadašnje republike, a sada države, nesmetano radile na rasrbljavanju kroz stvaranje novih identiteta, koje je jedino moguće izgraditi na negiranju zajedničkih korena sa srpskom nacijom – na antisrpstvu, a čemu treba da posluži stvaranje novih republičkih jezika i veroispovesti.
Zaključak: Kod međusobnog poštovanja i uvažavanja mora se voditi računa o simetriji i poravnjanju kad je tuđi zločin veći a srpski uspeh veći. Na prostoru bivše Jugoslavije, postalo je jedino opravdano i prihvatljivo stvaranje novih nacionalnih identiteta iz korpusa srpskog naroda. U suprotnom Srbi se imaju proglasiti krivim. Da bi bilo više poštovanja prema Srbima onda se ne sme skinuti hipoteka krivice za šta jesu i zašta nisu krivi. Mora se kod Srba održavati osećaj krivice i stalna potreba za pokajanjem.
- Od istorije samo nas boli glava
Prošlost treba potisnuti što više u zaborav kako bi marginalizovali njenu refleksiju na sadašnjost i budućnost. To se odnosi pre svega na istorijsko i sveukupno kulturno, dominantano prisustvo i učešće srpske nacije na prostorima bivše Jugoslavije u odnosu na druge, a pre svega na novoproizvedene koje u prošlosti nisu ni postojale. U suprotnom mogla bi nas “zaboleti glava od viška srpske istorije“. Zasluge i uspehe srpske nacije u proteklom najdužem periodu treba zanemariti , kako ne bi kod inferiornih, novoformiranih nacija proizveli osećaj srpske hegemonije, što se opet “potkrepljuje“ srpskom arogancijom pa i uvećanim ili izmišljenim zločinima tokom proteklog perioda . Postalo je prihvatljivo krivotvoriti istorijske činjenice, proglasiti nešto što nije, da jeste i brnuto, ono što jeste, da nije. Zbog “svetle“ budućnosti u koju trebamo svi da idemo, nema vraćanja na ono što je zista bilo, niti preispitivanja sadašnjih tumačenja (krivotvorenja) istorije. To je za sada, stav svetskih moćnika i zvanične svetske politike, stav onih koji nam govore “od viška istorije zaboleće vas glava“.
Zaključak: Da bi se uspostavila željena političko-nacionalna ravnoteža, treba se u istoriju vraćati taman toliko i od onog, takoreći nultog vremena, kad su uspostavljene sve nacije na ovom prostoru. To uglavnom znači od kraja Drugog svetskog rata i tekovina socijalističke revolucije. Istoriju treba menjati u duhu mondijalizma na štetu srpskog naroda, u suprotnom “mogla bi nas zaboleti glava“
- Kosovo je odavno izgubljeno. Daj šta daš.
Sasvim jasna kapitulanska poruka. Samo ne znamo zašto se toliko ko bajagi insistira na pregovorima ako je sve odavno izgubljeno. Za kakva se to prava možemo izboriti osim za prava koja imaju sve ostale nacionalne manjine u svetu i kod nas. Ta prava niko pa ni albanci ne osporavaju. Mnogo toga je problematično dogovoreno, pogotovu kad se zna da se ne insistira na najačem našem adutu u pregovorima a to su odluke Kumanovskog sporazuma i Rezolucija 1244 čime se štiti teritorijalni integritet Srbije i povratak prognanih. Kad se od ta dva bitna aduta odstupilo, onda ne čudi što se i ne insistira ni na prava Srba kao nacionalne manjine na sprovođenju albanskog dela Briselskog sporazuma o formiranju zajednice srpskih opština, iako je u celiniu sam sporazum za Srbiju nepovoljan. Ostvarivanje tih prava srpske nacionalne manjine u nezavisnom Kosovu ostavljeno je za kasnije kao “ustupak“ albanske strane za jedan vid priznanja nezavisnog Kosova. Iz vrha vlasti se već pune dve godine govori da albanci neće realizovati taj deo sporazuma – formiranja zajednice srpskih opština. Čemu onda dalji pregovori? Treba još ustupaka od strane Srbije kako bi se na kraju “junački“ izdejstvovalo već dogovoreno pa i te zajednice srpskih opština. To će se proglasiti epohalnim uspehom. Do toga se može doći samo ako albanci smisle još neki zahtev kao što su carine od 100% i svojevrsno zatvaranje granice prema Srbiji. Pa kad albanci naprave taj ’’veliki ustupak’’, ukinu carine tumačiće se kao veliki politički dobitak za Srbiju koja sada već jednom treba da potpiše pravnoobavezujući sporazum o jednom vidu priznanja nezavisnosti Kosova a za uzvrat moguće je i formiranje zajednice srpskih opština, sa mogućnošću “dodatnog uspeha“ srpske pregovaračke elite koja bi mogla da zadrži i 5% svoje teritorije Kosova. Poklanja se 95% a zadržava se 5%, ili ako je za Srbe lakše, pored 95% kosovske teritorije ustupi se još oko 5% (u odnosu na ukupnu površinu Kosova) juga Srbije, da bi se dobilo 10% Kosova, što se opet svodi na 5%. Taj “epohalan“ uspeh treba da nam omoguće naši prijatelji sa zapada samo ako nekako ubedimo Ruse i Kineze. Za taj sporazum može se očekivati i Nobelova nagrada. Legimitet tome treba da daju spinovani razgovori o Kosovu (takozvani unutrašnji dijalog) koji se “vodio“ pre godinu dana. Međutim, treba imati na umu da je taj takozvani unutrašnji dijalog ostavio uznemirujući i gorak ukus u srpskoj javnosti. Toga su svesni i jedni i drugi, jer im je dobro poznato da Srbi kroz istoriju nikad nisu lako pristajali na kapitulaciju. Zbog toga istorijskog iskustva mogla bi i njih a ne samo nas zaboljeti glava. Uzaludna su sve obmane, prevare i spinovanja. Taj slobodarski duh nemože se tek tako izbrisati iz nacionalnog bića srpskog naroda. To najbolje pokazuju zbivanja u Crnoj gori, u kojoj je mimo svih očekivanja uzalud 75 godina sprovođeno rasrbljavanje i denacinalizacija uz svesrdnu podršku srpskih vlasti od 1945. do danas.
Zaključak: Jedan vid priznanja Kosova kao samostalne države od strane Srbije, a za uzvrat srpskoj manjini će se garantovati sva prava koja važe za albance i druge nacinalne manjinie u Srbiji, odnosno, kako su rešena prava manjina u Evropskoj uniji. Samo je ostalo nerešeno pitanje kako će reagovati građani Srbije a pre svega Srpski narod. To je nepoznanica za vlast Srbije i naše “prijatelje“ iz zapadnih zemalja, sa nepredvidivim posledicama po mir i sigurnost ne samo na Balkanu već i šire.
- Nijedna prethodna vlast nije uspela da reši pitanje Kosova
Ova konstatacija je neodvojiva od prethodne. Međusobno se dopunjuju i sugerišu kapitulanski odnos prema Kosovskom pitanju. Stalno isticanje, od strane mnogih analitičara i gostiju u TV emisijama, da je za albance kosovsko pitanje aktuelno nepuna dva veka i da ga nijedna srpska vlast nije mogla rešiti, traži se alibi za najgore moguće rešenje –priznanje nezavisne države Kosova . Indirektno se sugeriše da možda i nije trebalo biti u sastavu Srbije i da Albanci imaju pravo na svoju državnost na Kosovu kao i Srbi. To upućuje na preispitivanje i revidiranje celokupne istorije srpskog naroda na teritoriji nastanka srpske države. Interesantno je da u takvim “analizama“ nema čak ni opaske da su pored stranih sila i srpske vlasti pravile velike ustupke posebno posle Drugog svetskog rata. I u vreme okupacije, Kosovo je tretirano kao deo okupirane Srbije. Nijedna vlast bez obzira koliko je loše radila po tom pitanju nije se odrekla te svete srpske zemlje.
Zaključak: Obrazloženje, da su sve prethodne vlasti u protekla dva veka neuspešno rešavale kosovsko pitanje, treba da posluži kao alibi za neminovnu kapitulaciju na Kosovu. Javnost treba pripremiti da je manje zlo otpisati Kosovo nego da ga Srbija ima kao večiti i neizdrživ teret na svojim leđima.
Ono što je najviše zabrinjavajuće, jeste da se pomenute konstatacije, analize i komentari svakodnevno mogu čuti u brojnim TV emisijama. Tako se svesno ili nesvesno višestruko negativno deluje (ravno zločinu) na srpski narod, na gubljenje samopouzdanja, nametanje kompleksa manje vrednosti, anesteziranje i gušenje svake oslobodilačke volje – širenje pogubnog defetizma u srpskom narodu. To je podloga za promenu svesti srpskog naroda, njegovog mentaliteta pa i duboko utemeljenog arhetipa.
Autor: Anđelko Kunarac
Izvor: slobodnahercegovina.com
