Ко шири дефетизам у српском народу

субота, 04. 07. 2020.петак, 03. 07. 2020. Kefalo

Због учтивости, без навођења имена, поменућу (парафразираћу) само неке констатације, анализе и коментаре неких ТВ водитеља и њихових гостију који су се протеклих недеља могли видјети по српским медијима.

Нико више не жели бити Србин. Сви беже од нас

Лопови беже од оних које су покрали. То што су покрали треба трајно задржати као да је од увек било несрпско и њихово. Да би у томе успели треба променити сопствени идентитет, а пређашњи (српски) прогласити наметнутим, по могућности освајачким па и фашистичким, а фашистима и освајачима треба одузети све па и оно што њима (аутохтоним) припада. Пошто су они на такозваној добитничкој страни историје, онда Срби као губитници немамају право ни да питају за своје, а камоли да га траже. У супротном, Срби су освајачи туђег, реваншисти са фашисоидном идеологијом. Од њих као таквих и најгорих треба бежати, али задржати присвојени српски етнички –животни простор, а са њиме и покрадени српскои језик, а тиме духовну и културну баштину стварану на том језику, присвојити основна обележја српске православне цркве, која се морају накнадно, неканонски трансформисати у нову њихову цркву.

Закључак: Ширење лоших моралних и свих других људских вредности о српском народу, од кога с правом треба бежати.

Тамо где смо се бранили више нас нема

Порука је потпуно јасна. Срби се не требају бранити кад су нападнути, већ да се повинују и поданички понашају. Тако ће као губитници бити на правој страни историје. То је гаранција да ће Срба бити више. Ако би применили ову констатацију кроз историју, Срба би било више да се нису бранили од Турака , Аустроугара ,Немаца, Бугара, Хрвата, Албанаца и других, и да су сви прешли на ислам, односно католичку или протестанску вероисповест. Данас би то био нови и најбројнији народ на просторима бивше Југославије. То што би изгубили свој идентитет, то и није толико битно. Звали би се Муслимани/ Бошњаци, Хрвати, Бугари, Албанци. Да то није тако показују чињенице поданичког понашања после Другог светског рата. Прихватајући наметнути осећај кривице, снисходљиво и поданичко понашање, Срби су у великом броју нестали , а са њима и велики део српске културне и духовне баштине са простора некадашње јужне Србије, данашње Северне Македоније, Барање, Славоније, Баније, Кордуна, Лике, Далмације, БиХ и Црне горе . Да од 1990. нису бранили свој вековни етнички , животни простор, данас би преостали Срби преко Дрине живели као други народ, Хрвати,или Бошњаци, а у свом нововерном доказивању преузели би барјак борбе и прогона оних мало преосталих Срба који би још увек истрајавали на очувању свог националног идентитета и биолошког опстанка. Онда следи “добронамеран“ прекор и опомена – зар се и после толико погрешних историјских одлука још увек Срби нису опаметили , већ показују бригу за Србе, у Црној гори (који успут речено представљају једини државотворни народ ), његов -српски језик , културну и духовну баштину и српску православну цркву. Зар је то Србима мало за опомену ,већ хоће да ратују и са целим светом и за Косово, “које је одавно изгубљено.“ Не понавља се то случајно стално, уз додатну тврдњу , да је за наше “западне пријатеље“ Косово независна држава и они то мишљење неће променити. Па шта ту има да се брани, осим права Срба као националне мањине.

Закључак : Срби као аутохтони народ треба да нестану у корист својих отпадника. Срби, биће вас више ако се поданички понашате и одрекните свог националног идентитета. Патриотизам је за Србе декадентан, води их у сукобе, страдања и нестајање.

До када ћемо да ратујемо, уместо да живимо као сав нормалан свет

Ово делује јако примамљиво после толико исцрпљујућих и “изгубљених“ ратова и после систематске пропаганде да се максимално дистанцирамо од погубног патриотизма, свог ратничког менталитета и по цени губитка националног идентитета, као би боље живели као космополите и сав остали свет.

Закључак: За разлику од других, Срби су сурови и примитивни освајачи, лошег ратничког менталитета, који у други план стављају своје материјално стање у односу на одбрану колективних права.

Шта је било, било је, нико није крив, идемо даље

Треба заборавити све несреће, а пре свега злодела која су српском народу нанета и наставити даље живети у слози са онима који су нам отели наш етнички животни простор, а са њиме наше духовно и културно наслеђе . Анализирајући то кроз историју, значило би да сваку окупацију и сваки злочин нанет Србима који су се усудили бранити, треба заборавити, гурнути у страну, не тражити назад своје, нити надокнаду штете ни опроштаје за злочине.

Закључак: Изједначити злочинца и жртву, окупацију и одбрану, заборавити све, под слоганом: Што је било било је, нико није крив, идемо даље.

Народ митоманије и небеске Србије

Срби су ирационалан народ, заостао који неможе да се ослободи ретроградне и заостале митоманије, ирационалне и по нацију погубне небеске Србије. Националне духовне и моралне вредности, патриотизам, људско достојанство, чојство и јунаштво треба подредити личним и уско групним интересима, тренутним материјалним потребама.

Закључак: Од историје, митова и прошлости, без обзира колиуко је и била славна, неможе да се живети. Све се може купити и све је на продају.

Треба градити светлу будућност на једнакости, братству и јединству

Од Срба се очекивало да једнакост, браство и јединство требају исказивати у виду праштања другима, показивањем више љубави и поштовања према другима него према свом народу. Указивати, па чак и увећавати све своје злочине, доказане и недоказане, а успехе истицати кад је то год могуће у контексту успеха у заједништву са другим народима. За друге народе, једнакост, браство и јединство подразумевало је подједнако међусобно уважавање свих стим што је пожељно у свакој пригодној ситуацији истаћи и увећати српски злочин како би се направила једнакост , симетрија, са много већим злочинима тих других. А када је у питању успех, онда је прилаз обрнут, српски успех се своди на што мању меру како би се изједначио са другим који је лошији. Међусобна национална равноправност подразумевала је један вид изједначавања заслуга и успеха свих нација установљених од краја Другог светског рата до данас. Српска кривица је што су на овим просторима највише и стварали јер историјски најдуже и трају. Да би се направилна пожељна равнотежа у свим областима друштвеног живота, требало је и физички смањити српску нацију на рачун новоформираних из крила српског народа. У ту сврху послужило је стварање велике Хрватске али без покрајина са српском већином, а на преосталом српском животном простору формиране су још три (републике) државе. Пошто ни то није било довољно, јер је српски народ још увек “прекобројан“, у оквиру Србије су формиране и две покрајине. Често су, уз прећутну сагласност Србије, некадашње републике, а сада државе, несметано радиле на расрбљавању кроз стварање нових идентитета, које је једино могуће изградити на негирању заједничких корена са српском нацијом – на антисрпству, а чему треба да послужи стварање нових републичких језика и вероисповести.

Закључак: Код међусобног поштовања и уважавања мора се водити рачуна о симетрији и поравњању кад је туђи злочин већи а српски успех већи. На простору бивше Југославије, постало је једино оправдано и прихватљиво стварање нових националних идентитета из корпуса српског народа. У супротном Срби се имају прогласити кривим. Да би било више поштовања према Србима онда се не сме скинути хипотека кривице за шта јесу и зашта нису криви. Мора се код Срба одржавати осећај кривице и стална потреба за покајањем.

Од историје само нас боли глава

Прошлост треба потиснути што више у заборав како би маргинализовали њену рефлексију на садашњост и будућност. То се односи пре свега на историјско и свеукупно културно, доминантано присуство и учешће српске нације на просторима бивше Југославије у односу на друге, а пре свега на новопроизведене које у прошлости нису ни постојале. У супротном могла би нас “заболети глава од вишка српске историје“. Заслуге и успехе српске нације у протеклом најдужем периоду треба занемарити , како не би код инфериорних, новоформираних нација произвели осећај српске хегемоније, што се опет “поткрепљује“ српском ароганцијом па и увећаним или измишљеним злочинима током протеклог периода . Постало је прихватљиво кривотворити историјске чињенице, прогласити нешто што није, да јесте и брнуто, оно што јесте, да није. Због “светле“ будућности у коју требамо сви да идемо, нема враћања на оно што је зиста било, нити преиспитивања садашњих тумачења (кривотворења) историје. То је за сада, став светских моћника и званичне светске политике, став оних који нам говоре “од вишка историје заболеће вас глава“.

Закључак: Да би се успоставила жељена политичко-национална равнотежа, треба се у историју враћати таман толико и од оног, такорећи нултог времена, кад су успостављене све нације на овом простору. То углавном значи од краја Другог светског рата и тековина социјалистичке револуције. Историју треба мењати у духу мондијализма на штету српског народа, у супротном “могла би нас заболети глава“

Косово је одавно изгубљено. Дај шта даш.

Сасвим јасна капитуланска порука. Само не знамо зашто се толико ко бајаги инсистира на преговорима ако је све одавно изгубљено. За каква се то права можемо изборити oсим за права која имају све остале националне мањине у свету и код нас. Та права нико па ни албанци не оспоравају. Много тога је проблематично договорено, поготову кад се зна да се не инсистира на најачем нашем адуту у преговорима а то су одлуке Кумановског споразума и Резолуција 1244 чиме се штити територијални интегритет Србије и повратак прогнаних. Кад се од та два битна адута одступило, онда не чуди што се и не инсистира ни на права Срба као националне мањине на спровођењу албанског дела Бриселског споразума о формирању заједнице српских општина, иако је у целиниу сам споразум за Србију неповољан. Остваривање тих права српске националне мањине у независном Косову остављено је за касније као “уступак“ албанске стране за један вид признања независног Косова. Из врха власти се већ пуне две године говори да албанци неће реализовати тај део споразума – формирања заједнице српских општина. Чему онда даљи преговори? Треба још уступака од стране Србије како би се на крају “јуначки“ издејствовало већ договорено па и те заједнице српских општина. То ће се прогласити епохалним успехом. До тога се може доћи само ако албанци смисле још неки захтев као што су царине од 100% и својеврсно затварање границе према Србији. Па кад албанци направе тај ’’велики уступак’’, укину царине тумачиће се као велики политички добитак за Србију која сада већ једном треба да потпише правнообавезујући споразум о једном виду признања независности Косова а за узврат могуће је и формирање заједнице српских општина, са могућношћу “додатног успеха“ српске преговарачке елите која би могла да задржи и 5% своје територије Косова. Поклања се 95% а задржава се 5%, или ако је за Србе лакше, поред 95% косовске територије уступи се још око 5% (у односу на укупну површину Косова) југа Србије, да би се добило 10% Косова, што се опет своди на 5%. Тај “епохалан“ успех треба да нам омогуће наши пријатељи са запада само ако некако убедимо Русе и Кинезе. За тај споразум може се очекивати и Нобелова награда. Легимитет томе треба да дају спиновани разговори о Косову (такозвани унутрашњи дијалог) који се “водио“ пре годину дана. Међутим, треба имати на уму да је тај такозвани унутрашњи дијалог оставио узнемирујући и горак укус у српској јавности. Тога су свесни и једни и други, јер им је добро познато да Срби кроз историју никад нису лако пристајали на капитулацију. Због тога историјског искуства могла би и њих а не само нас забољети глава. Узалудна су све обмане, преваре и спиновања. Тај слободарски дух неможе се тек тако избрисати из националног бића српског народа. То најбоље показују збивања у Црној гори, у којој је мимо свих очекивања узалуд 75 година спровођено расрбљавање и денацинализација уз свесрдну подршку српских власти од 1945. до данас.

Закључак: Један вид признањa Косова као самосталне државе од стране Србије, а за узврат српској мањини ће се гарантовати сва права која важе за албанце и друге нациналне мањиние у Србији, односно, како су решена права мањина у Европској унији. Само је остало нерешено питање како ће реаговати грађани Србије а пре свега Српски народ. То је непознаница за власт Србије и наше “пријатеље“ из западних земаља, са непредвидивим последицама по мир и сигурност не само на Балкану већ и шире.

Ниједна претходна власт није успела да реши питање Косова

Ова констатација је неодвојива од претходне. Међусобно се допуњују и сугеришу капитулански однос према Косовском питању. Стално истицање, од стране многих аналитичара и гостију у ТВ емисијама, да је за албанце косовско питање актуелно непуна два века и да га ниједна српска власт није могла решити, тражи се алиби за најгоре могуће решење –признање независне државе Косова . Индиректно се сугерише да можда и није требало бити у саставу Србије и да Албанци имају право на своју државност на Косову као и Срби. То упућује на преиспитивање и ревидирање целокупне историје српског народа на територији настанка српске државе. Интересантно је да у таквим “анализама“ нема чак ни опаске да су поред страних сила и српске власти правиле велике уступке посебно после Другог светског рата. И у време окупације, Косово је третирано као део окупиране Србије. Ниједна власт без обзира колико је лоше радила по том питању није се одрекла те свете српске земље.

Закључак: Образложење, да су све претходне власти у протекла два века неуспешно решавале косовско питање, треба да послужи као алиби за неминовну капитулацију на Косову. Јавност треба припремити да је мање зло отписати Косово него да га Србија има као вечити и неиздржив терет на својим леђима.

Оно што је највише забрињавајуће, јесте да се поменуте констатације, анализе и коментари свакодневно могу чути у бројним ТВ емисијама. Тако се свесно или несвесно вишеструко негативно делује (равно злочину) на српски народ, на губљење самопоуздања, наметање комплекса мање вредности, анестезирање и гушење сваке ослободилачке воље – ширење погубног дефетизма у српском народу. То је подлога за промену свести српског народа, његовог менталитета па и дубоко утемељеног архетипа.

Аутор: Анђелко Кунарац

Извор: slobodnahercegovina.com