Ko mozgom kuca na ćirilici, imaće ćirilicu
Srpsko pismo ne spasava ni dvoazbučna tastatura ni neustavni zakoni u Srbiji ni unikatne mere koje se nigde izvan Srbije ne uvode; srpsku ćirilicu spasava, iz prakse u drugim jezicima može se reći i jedino spasava – lingvističko normiranje (i) srpskog jezika u ćiriličkom jendoaubučju, što se mora zapisati u srpskom pravopisu i zakonu u skladu s jasnom ustavnom (narodnom) obavezom u Članu 10. Ustava Srbije.
Prof. dr Miloš Kovačević je danas jedan od najplodnijih, pa u mnogo čemu i najboljih živih srpskih lingvista. Spominjemo ga rado posle njegovog najnovijeg teksta posvećenog srpskoj ćirilici, njenom spasavanju, koji je napisao povodom nekih najavljenih mera ministra kulture Nikole Selakovića s dobrom namerom – spasavanja ostatka srpskih 10 procenata ćirilice u Srbiji da bi se taj procenat malo povećao, nije rečeno za koliko procenata. Te najavljene Selakovićeve mere podržao je lingvista Kovačević u tekstu „Ko kuca na ćirilici, otvoriće mu se“ (Politika, nedelja, 6. oktobar 2024, str. 09). Tekst je jasno napisan, za dovoljno pismene je čitljiv, formalno vrlo obećavajući, što se tiče 90 odsto napuštenog srpskog pisma u Srbiji u korist hrvatskog nacionalnog latiničkog pisma gajice.
Kovačević je spomenuo u ovom svom tekstu da sve knjige objavljene na srpskom jeziku danas tom hrvatskom latinicom (pa i one knjige čiji su autori Srbi u Srbiji ili ma gde u svetu), po svetskoj međubibliotečkoj asocijaciji IFLA i standardu ISO 12129, ne „knjiže“ se u srpsku, nego u „hrvatsku kulturnu baštinu“. To ne zna ni jedan odsto Srba danas, a oni koji znaju ili ih to ne zanima ili vole što je to tako, posebno oni koji su formalno Srbi a svesno mrze sve što je srpsko, pa i srpsku ćirilicu, te svesno svoje knjige neće da objavljuju na srpskom, ćiriličkom pismu.
Prof. Kovačević je podržao ove Selakovićeve najavljene mere za spas ćirilice: 1) nabavka dvoazbučnih tastatura (ćiriličko-latiničkih) za javne ustanove, b) otkup samo ćiriličkih izdanja za nacionalne biblioteke, i v) raspisivanje konkursa namenjenog mladim dizajnerima za nove ćiriličke fontove.
Lingvista Kovačević podržava te mere, bez dubljih ulaženja u njihov efekat kao trajni rezultat u (o)čuvanju srpske ćirilice. Istina, ima i on nekih sitnijih „prigovora“ na njih, ali ih, u osnovi, zdušno podržava i nada se će da će one doneti dobre rezultate.
Nama u „Ćirilici“ te su mere mnogostruko i problematične i bez ikakve nade za neki veći povratak ćirilice u Srbiji od postojećih desetak procenata, koji postotak danas u Srbiji u upotrebi srpskog jezika i Kovačević navodi. Prvo, te se mere odnose na vrlo uzak krug asocijacija. Ali, pođimo od prve mere.
To što će samo „javne ustanove“ imati dvoazbučne tastature u našem unikatnom značenju pojma „javne ustanove“, kako Kovačević navodi, a to su one koje su obavezne da koriste „službeni jezik i pismo“, s obzirom na to da je njih mnogo manje od „nejavnih ustanova“ i asocijacija, smišljeno dovedenoj do krajnje ugroženosti u Srbiji od jedva 10 odsto ćirilice, za vraćanje ćirilice u život, slično je bitna količinski koliko je bitna za oseku u ogromnoj plimi planski od komunista nametnute hrvatske latinice na štetu ćirilice jedne kapi morske vode u okeanu. Uostalom, dvoazbučna tastatura bi mogla biti bitna za mehaničke pisaće mašine, a za kompjuter, srećom, kad je on ispravno programiran, ćirilica se može dobiti i kucanjem na latiničkoj tastaturi. Moja malenkost je i pre Selakovića nabavila jednoazbučku ćiriličku tastaturu, pa dobijam latinicu i kada kucnem na ćiriličko slovo. Ja želim da pišem svoj srpski jezik srpskom ćirilicom i to sam činio i kad sam imao jednoazbučku, tačnije abecednu tastaturu. Ko je navikao na hrvatsku latinicu i prihvatio lingvističku obmanu da je „i (hrvatska) latinica naše pismo“, taj će nastaviti da srpski jezik piše hrvatskim latiničkim pismom ne samo u svojoj ličnoj upotrebi srpskog jezika nego i kada se srpskim jezikom obraća drugome.
Drugo, otkup samo ćiriličkih izdanja za nacionalne biblioteke, dvostruko je problematičan i za vraćanje ćirilice u srpski jezik u Srbiji znači vrednosno gotovo isto koliko i dvoazbučne tastature ograničene samo na „javne ustanove“ sa upotrebom „službenog jezika i pisma“. Procentualno povećanje ćirilice od toga isto je kolika je opasnost od okeanske plime ako se u okean ubaci jedna kap vode. To je i nezakonski i protiv standarda u srpskom jeziku. Ako je srpski pravopis legalizovao dva pisma – a to, na žalost srpske ćirilice, jeste učinio – srpsku ćirilicu i „latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatske jezičke zajednice“ u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske u organizaciji Odbora za standardizaciju srpskog jezika (iako ta „zajednica“ više ni u kom smislu ne postoji) i ako je Zakon o upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pismo (iz 2021) dozvolio da privatni izdavači knjiga objavljuju svoje knjige na srpskom jeziku hrvatskim latiničkim pismom (gajicom) – a, na žalost srpske ćirilice, to jeste učinio – da li se onda sme kršiti taj zakon i otkupljivati knjige samo na ćirilici za nacionalne biblioteke. Svako ko podnese tužbu zbog takve odluke o kupovini knjiga na jednom pismu, svaki sud će poništiti, a ako ne poništi sud u Srbiji, onaj u Strazburu bi sigurno to morao poništiti, jer je to čista „diskriminacija“ – protivna našem unikatnom i pravopisu i zakonu. Ne mora čovek da bude pravnik po struci da shvati da ne možeš zabranjivati ili diskriminisati ono što su pravopis i zakon dozvolili. Ja bih mogao voleti kad bi se to moglo i smelo izvesti, ali je to nedopustivo objektivno, pa, kao razuman čovek, to ne bih smeo podržati iako mi je ćirilica za srpski narod važnija od moje privatne malenkosti.
Treća mera je tek besmislica za dobro ćirilici. To što će neki dizajner dobiti malo para za neko dobijanje novog fonta iz njegovog umetničkog „krivog ogledala“, koliko će to doneti novih procenata ćirilice Srbima? To je tek, ni jedan molekul jedne kapi u okeanu hrvatskog nacionalnog pisma nametnutog smišljeno u Srbiji.
Mi iz „Ćirilice“ (a vrlo slično nama misle i ljudi u „Srpskoj azbuci“) ukazujemo već blizu 25 godina srpskim lingvistima i vlastima u Srbiji – da se ne igramo, kao u Jugoslaviji i srpskoj lingvistici – serbokroatistici, u skladu s Novosadskim dogovorom o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku i „ravnopravnosti latinice i ćirilice“, neviđenim i neprimenjenim u svetu (izvan Srbije danas) umotvorinama u normiranju jezika duvanjem i dalje u vrbovu dvoazbučnu frulu. Normirajmo (i) svoj srpski jezik kako to rade svi u Evropi i gotovo u celom svetu u vezi s rešenjem pitanja pisma u svim drugim jezicima, ostavimo se pravljenja zakona (kao što je neustavan zakon iz 2021) u kome nemaju svi građani i sve asocijacije i institucije iste obaveze i prava u vezi s pismom samo u srpskom jeziku.
Dakle, srpski lingvisti i vlasti, ne ponašajmo se i dalje prostački nenaučno i okrutno, okupacijski i neprijateljski (i normativno i pravopisno besmisleno) kao što se to u Srbiji čini samo prema srpskom jeziku, naročito prema srpskom pismu u tom jeziku i ne obmanjujmo svoj narod kao što to i srpski lingvisti i sve srpske vlasti čine za koji mesec pa tačno 70 godina. Tih sedam decenija izgubljenih u Srbiji za srpski jezik, pogotovo za pismo tog jezika, navršavaju se tačno 10. decembra ove, lude u svetu – 2024. godine.
Autor: Dragoljub Zbiljić je jezikoslovac sa 17 objavljenih knjiga o polomima u srpskom jeziku, o zatiranju srpske ćirilice naredbama i zakonima o zabranama od neprijatelja i okupatora, kao i srpskim lošim rešenjima pitanja pisma u srpskom pravopisu i neustavnim zakonima i osnivač prvog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (2001)
