Ko je zauzeo vlast u Rusiji? Duhovni izvori ruske revolucije

„Duhovni izvori ruske revolucije“ – tako glasi naslov knjige Mitropolita murmanskog i mončegorskog Mitrofana Badanjina koju je na srpski jezik prevela i objavila izdavačka kuća „Bernar“ 2019. godine.

Opšte poznata je misao Oto fon Bizmarka o tome da „revolucije osmišljavaju romantičari, ostvaruju fanatici, a njenim plodovima se koriste protuve“. No u situaciji sa ruskom revolucijom, za razliku od svih sličnih i veoma mnogobrojnih analognih nevolja koje su se dešavale u istoriji čovečanstva, u tom smislu i u današnje vreme, postoji važna osobenost. Do momenta revolucije u Rusiji je nastala politička organizacija aktivno podržavana od strane zainteresovanih sila iz inostranstva, koja je bila naoružana „naučno zasnovanom“ teorijom o izgradnji novog društva. Promovisala je neku fascinantnu ideju sveopšte sreće i perspektivan plan njenog ovaploćenja. Pored toga, to organizovano društvo boljševika u punoj meri je „zajašilo“ hrišćansku maštu o dolazećem „Carstvu Božijem“, podmetnuvši surogate komunističke kvazireligije umesto svih atributa religioznog života naroda.[1] U tome je unikatnost onoga što se desilo u Rusiji i uzrok relativno dugog postojanja veštačke konstrukcije društvenog života pod nazivom Sovjetska država.[2]

Uprkos svemu, veoma je važno ispričati ko su bili ti ljudi kojima je pošlo za rukom da zauzmu vlast u oktobru 1917. godine i kakva je bila njihova duhovna suština. U godinama svoje predrevolucionarne delatnosti tokom direktnih terorističkih akcija usmerenih protiv predstavnika zakonite vlasti, a takođe i tokom banditskih pljačkaških naleta boraca revolucionarnih ćelija, ubili su desetine hiljada državnih činovnika i običnih ruskih građana. Samo od 1901. do 1911. godine, prema računicama istoričara, teroristi borbenih organizacija revolucionara ubili su sedamnaest hiljada ljudi.

Za nekoliko meseci 1905. godine, počevši od oktobra, u Ruskoj imperiji je bilo ubijeno i ranjeno 3 611 državnih službenika. Krajem 1907. godine taj broj se uvećao do skoro 4 500 ljudi. Prema zvaničnoj statistici tih godina, samo za 15 meseci (od početka 1908. do proleća 1909. godine) počinjeno je 19 957 terorističkih akata i banditskih naleta u čijem rezultatu su ubijena 732 državna službenika i 3 051 privatno lice i ranjeno je 1 022 državna službenika i 2 829 privatnih lica.[3]

Zbog toga, ma koliko to izgledalo tužno, mi moramo priznati da su naši „borci za svetlu budućnost” bili rodonačelnici terorizma kao pojave i upravo su u Rusiji odgojili i postavili na noge tu novu strašnu realnost svetske istorije. Pritom, mi danas živi ljudi kao da boravimo u nekakvom snu, u opijenosti, ne dozvoljavajući sebi da na kraju trezveno ocenimo tu istorijsku činjenicu. Mi kao da ne osećamo koliko je nečasno i duboko nemoralno slati našu decu u Siriju, na Kavkaz i druge „vruće tačke”, obavezujući ih da, rizikujući život, vode borbu protiv terorizma, a sami nastavljamo da spokojno šetamo ulicama nazvanim u čast terorista: Sofije Perovske, Kaljajeva, Vorovskog, Samojlove, Baumana, Kotovskog… No ako je za nas potpuno prihvatljivo proslavljati nosioce ideje terora, onda hajde da nastavimo tradiciju i nazovimo naše ulice imenima savremenih znamenitih terorista Basajeva, Hataba, Al-Bagdadija ili prosto „Prospekt heroja Islamske države Libana i Levanta“.

I kako se može zaobići obavezni glavni Lenjinski prospekt u svakom gradu. Da, predsednik RSDRP V. I. Lenjin lično nije učestvovao u banditskim naletima zbog lošeg zdravlja; zato su tu bili Staljin (Koba), Frunze, Kamo i mnogi drugi borci partije koji su razbojništvom i ubistvima donosili novac u partijsku kasu. Samo u oktobru 1906. godine u zemlji su zabeležena 362 slučaja banditskih upada boraca RSDRP, lukavo nazvanih „eksproprijacijama“. Tokom takvih banditskih pljački – „eksproprijacija“ – prema podacima Ministarstva finansija Ruske imperije, od početka 1905. godine do sredine 1906. iz banaka i fabričkih kasa bilo je ukradeno više od jednog miliona rubalja. Jedna carska rublja sada se procenjuje na približno 1 300 savremenih rublji. Iz toga sledi da je bila opljačkana otprilike jedna milijarda i tri stotine miliona današnjih rubalja (prema kursu na dan prevođenja teksta to iznosi oko 17 330 000 evra – primedba prevodioca). I to samo za godinu i po dana.

Generatori metežnog duha

„Nema onoga koji traži Boga. Svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše. Nema ga koji čini dobro, nema baš nijednoga.“ (Rimljanima, 3, 11–12)

Međutim, vratimo se pitanju o duhovnim izvorima nevolje koja je tako duboko porazila Rusiju početkom HH veka. Istinski duhovni praroditelj, osnivač ideje revolucionarne smutnje i tvorac događaja iz 1917. godine, bila je ruska inteligencija. Već smo pominjali tekst Vasilija Vasiljeviča Rozanova „Inteligencija i revolucija“ no veoma sličan tekst je napisao i Aleksandar Aleksandrovič Blok. Po mišljenju Bloka, sve što se događalo u Rusiji 1917. godine počelo je iz dosade, to jest od prezasićenosti ili, kako govore, „od sala…“. Upravo tema dosade, koja je sve gutala, preovladava u svim analitičkim tekstovima Bloka s početka HH veka. „Dosada naše stvarnosti izliva se danas u crvenoj boji. Dani su sve glasniji od krikova, od razmahanih crvenih zastava. Noću crveno peva na maramama, na obrazima, na usnama žena koje se prodaju. Crvena boja je simbol lošeg, razvratnog, simbol nečega uznemirujućeg, nezdravog, opasnog. Crvena boja je karakteristika bolesti – upale. Naše društvo kao da je počelo da poboleva od „upale“, od te dosade i kao da je postalo bolesno.” Sećamo se kako je sam Blok neumesno i nedostojno težio da laska boljševičkoj vlasti:

Druže, zgrabi pušku, ne plaši se!
Opalimo metak u Svetu Rusiju…

Njegova poema „Dvanaestorica“ – tragični je vrhunac u njegovom stvaralaštvu, ta njegova bolesna iluzija i zaslepljenost: revolucionarnu Antihristovu vojsku pesnik je pomešao sa apostolima i Drugim Hristovim dolaskom:

Zloba, tužna zloba
Kipti u grudima…
Crna zloba, sveta zloba…

Ta tragična duhovna greška duboko je povredila dušu pesnika i ona ga je u stvari i odvela u grob. Kako su se sećali očevici, godine 1921, uoči svoje končine, „on je neprekidno o jednom trućao. Trućao o jednom te istom: da li su svi primerci Dvanaestorice uništeni? Da nije negde jedan ostao? – ’Ljuba, dobro pregledaj i spali, sve spali.’ Ljubov Dmitrijevna, žena Blokova, strpljivo je ponavljala da je sve uništila, da nijedan nije ostao. Blok bi se nakratko smirio i ponovo postajao uznemiren.”[4] Pesniku su bile potrebne četiri godine da bi postao svestan čitavog užasa koji se desio u Rusiji i da bi spoznao duhovnu suštinu ljudi koji su došli na vlast u zemlji.

No za mnoge druge misleće ljude u Rusiji to otrežnjenje je nastupilo ubrzo po boljševičkom prevratu u jesen 1917. godine. Pojavljivala se svest o svemu užasu koji se događao i kasnije duboko pokajanje zbog učinjenog. Skrušenost i sažaljenje zbog te uloge koju su odigrali obrazovani, nesumnjivo autoritativni ljudi Rusije, koji su morali čuvati dragocenu vrednost koju su nam ostavili naši preci, a ne da je ruše kako bi udovoljili svojoj gordosti. Izuzetni pesnik Maksimilijan Vološin već 23. novembra 1917. godine, mesec dana posle boljševičkog prevrata, napisao je moćno proročanstvo u stihu, sa strašnim nazivom „Svršeno je s Rusijom“:

S Rusijom je svršeno… Na kraju krajeva
Mi smo je izvikali, izbrbljali,
Pozobali, propili, propljuvali,
Isprljali na prljavim trgovima.
Rasprodali na ulicama: da li je nekome
Potrebna zemlja, republika pa i sloboda,
Građanska prava? I Otadžbinu je narod
Sam izvukao na smetlište, kao životinjski leš.
O Gospode, pričini, rastoči,
Pošalji na nas oganj, čireve i bič,
Germana sa zapada, Mongola sa istoka.
Predaj nas u ropstvo ponovo i zauvek,
Da bi smireno i duboko iskupili
Judin greh do Strašnoga suda!

Sve se zbilo: i „Germani sa zapada“ i „Mongoli“ na Dalekom istoku. Tako su iskupili taj Judin greh, kao što ga niko u svetu nije iskupio. Dvadeset osam miliona za četiri godine rata. Nemoguće je prihvatiti tu brojku. Kakva neviđena nesreća. „Smrt jednog čoveka – to je smrt, a smrt dva miliona – samo statistika.“[5] Mi osećamo tu odbrambenu reakciju ljudske psihe pošto je nemoguće srcem obuhvatiti svu dubinu takve tragedije, shvatiti svu neizmernu tugu.

[1] Nije tajna da je „Moralni kodeks graditelja komunizma“ (koji je sastavljen na zahtev N. S. Hruščova 1961. godine) bio razrađen od strane stručnjaka CK na osnovu Mojsijevog zakona i Hristove Propovedi na gori.

[2] Tako, na primer, mi vidimo apsolutnu prazninu Majdanske revolucije u Ukrajini pošto nisu imali nikakvu organizaciju naoružanu naučnom (makar i iluzornom) teorijom. To isto se odnosi i na sve druge „obojene“ revolucije. Postoji samo plaćeni haos, zaglupljeni narod i onemoćala država.

[3] Geйfman A., Revolюcionnый terror v Rossii, 1894–1917. M.: Kron-Press, 1997. S. 18.

[4] Ivanov Georgiй., Peterburgskie zimы. M.: Kniga, 1989.

[5] Remark E. M., Crni obelisk, Keln: „Kiepenheuer & Witsch“, 1956.Mitropolit Mitrofan (Badanin)

IZVOR: https://pravoslavie.ru/srpska/125644.htm