Ко је на првом месту у Рају? Онај који се жртвује за ближње. (истинита прича)
Овај догађај се збио у водама Саронског залива крајем 20-ог вијека. Испричала га је једна од најугледнијих ученица Светог Порфирија, која се касније и замонашила.
У једном од приобалних приграђа Атике, одржавало се женско такмичење у пливању. Једна изузетна дјевојчица, Ана, која је била првак у пливању и рођака ученице Светог Порфирија, учествовала у такмичењу. Још једна Анина другарица, која је била одлична у овом спорту, такође је учествовала. Ана је, поред одличних резултата у пливању, била врло лијепо васпитана. Била је побожна, племенита и великодушна и сви су је вољели.
На сами дан пливања, пуно људи се скупило на мјесту догађаја. Међу њима су били и родитељи двије дјевојчице. Када је трка почела и учеснице зашле дубоко у мору, Ана је значајно водила. Њена другарица је пливала иза ње. Одједном је Ана крајем ока видјела како њена другарица нестаје испод воде, која је имала грч. Одмах је напустила трку и отпливала до ње. Нажалост, спасиоци нијесу одмах уочили несрећу. Када је Ана пришла, њена другарица је остала без снаге. Чак је, борећи се за живот, ухватила Ану за врат и обије су потонуле. Када су са плаже чули шта се десило и пожурили ка њима, пронашли су обије беживотне. Можемо замислити кроз какав су бол прошли родитељи, а са њима и цијели свијет, посебно за Аном, хероином љубави.
Није се истицала у пливању, већ и у великом спорту самопожртвовања, са спас свог ближњег! Испунила је божанске ријечи Господње. Академија Атине је наградила Анино херојско дјело, уручујући награду њеној мајци. Она је била скрушена и у шоку. Тада је духовна кћерка Светог Порфирија одлучно реаговала. Утјешила ју је, укријепила у вјери, и својом усрдном молитвом Богу, жена у патњи се умирила, просвијетлила, и благодарила је Богу за кћерку хероину коју јој је дао. Ана, ова света душа, видјећи како је духовна кћерка Светог Порфирија помогла њеној мајци (како је то видјела, сами Бог зна), жељела је да јој се захвали. Десила се чудесна ствар:“Било је подне“, говорила је монахиња. „Одједном се врата моје собе отварају и улази Ана, сва у бљештавом сјају и са благим осмјехом!“ Испрва сам се потресла, али ме je одмах преплавилa божанска радост. Нијемо сам је гледала. Тада је њен глас био миран и умилан. Рекла ми је:“Господ ми је дозволио да дођем да ти се захвалим што си помогла мојој мајци. Реци јој да се нијесмо мучиле. У том тешком тренутку, наш Господ, наш Христос се појавио. Смијешећи се божанствено, рекао нам је: „Ако желите, послаћу вас назад земаљском животу. Шта желите: да се вратите назад, или да пођете са мном?“ И одабрале смо да идемо са Њим! Нико не може да види Његову Божанску љепоту и изабере нешто друго, сестро.“
Затим је додала, уз још више љубави: „Због добра које си ми учинила, казаћу ти једну тајну Раја. Многи добри и врлински људи долазе овдје. Свештеници, јеромонаси и главе породица вјерују да ће узети прво мјесто у Рају. Али, прво мјесто припада онима који жртвују свој живот за друге! Онима који слиједе Христову жртву! Он је ово рекао и остварило се, оставивши ми неописиву радост и умиљење.“
Извор: https://www.facebook.com/573060426527222/photos/a.573063929860205/1071988059967787/
