Istorija

Ko je i zašto ubio velikog i časnog rodoljuba

Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

„Ime je znamen“[1]

Zvao se NEBOJŠA KRSTIĆ. Bio je sin Milutina i Ružice Krstić; rođen je u Nišu 1964. godine. I kao što mu je Bog naznačio u imenu i prezimenu, živeo je neustrašivo osenčen Krstom Hristovim. Nadahnuće je nalazio u rečima Svetog vladike Nikolaja Žičkog koje je neumorno ponavljao: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, država sa Božijim blagoslovom.  Neka se svako vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe, da ga ne bi poklopila jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom. Neka se svak ko je srpski rodoljub pašti da dobije Carstvo nebesko, kojim se jedino može održati carstvo zemaljsko na duže vreme.“

Nebojša M. Krstić je sredinom 90-tih prošlog veka osnovao i predvodio pokret „Obraz“ zasnovan na svetosavskom nacionalizmu, pravoslavnoj filosofiji i na najzdravijim tradicijama otadžbinskog zaveta velikog Njegoša i svetog vladike Nikolaja.

Posle prevrata 05. oktobra 2000. „Obraz“ izrasta u bitnu ustanovu nacionalnog i političkog života. Obezbeđujući Skupštinu Udruženja književnika Srbije, „Obraz“ je sprečio tzv. revolucionarni „krizni štab“ da preuzme ovu važnu nacionalnu ustanovu. Nebojša i njegov „Obraz“ su takođe sprečili ciničnu provokaciju nazvanu „velika gej parada“, koju je globalistička močvara planirala da upriliči u samom centru Beograda.

S druge strane, oni koji su vodili prevrat 5. oktobra 2000. godine iz sve snage su se trudili da Srbiju skrenu na slepi titoistički kolosek tako što će:

  1. Rodoljublje proglasiti za nepoželjnu i preživelu osećajnost;
  2. Pravoslavlje gurnuti u vode ekumenizma i u zagrljaj Vatikana;
  3. Omladinu vakcinisati mondijalizmom, autošovinizmom, nihilizmom i nametnuti joj ljubav prema idealizovanoj Evropskoj uniji;

Kako je ubijen

Samo mesec dana pre ubistva Nebojša Krstić je bio na informativnom razgovoru u Beogradu sa izaslanikom Havijera Solane, izvesnim Henrikom Lundenom. Nebojša je najbližim saradnicima rekao šta mu je Lunden nudio i zbog čega mu je pretio.

Pošto nisu mogli da ga podmite, kupe i  zaplaše, globalisti su rešili da Nebojšu Krstića jednostavno uklone i likvidiraju.

Čest i uobičajen način atentata koji primenjuju profesionalne ubice jeste insceniranje saobraćajne nesreće. Prilika za likvidaciju neustrašivog Nebojše se ukazala 02. decembra 2001. uveče, kada je posle večere u ribljem restoranu (bilo je vreme posta) Nebojša sa dvoje prijatelja, 28-godišnjim Milanom Živkovićem i Spomenkom Đurić krenuo iz Niša ka Leskovcu Milanovim luksuznim automobilom „škoda oktavija“ u kojoj je, zahvaljujući mnogim vazdušnim jastucima, teško moglo da se pogine čak i kad bi se limuzina „zakucala“ u betonski zid.

Jedna od rekonstrukcija atentata predpostavlja sledeći verovatni scenario: nekakvi pravi ili lažni policajci nedaleko od benzinske pumpe na pustom autoputu od Niša ka Leskovcu zaustavljaju škodu oktaviju i zahtevaju da putnici izađu radi kontrole i pretresa. Okreću ih licem prema automobilu, a zatim im na usta i nos stavljaju omamljujuće maramice. Fantomi vade oružje i pucaju. Najverovatnije su to igle sa otrovom koji brzo deluje, kao one kojima se uspavljuju divlje zveri. Zatim fantomi namerno oštećuju oktaviju i ostavljaju nasred autoputa. Nebojšino beživotno telo polažu na leđa i zatim vuku dvadesetak metara do automobila i postavljaju ponovo na sedište suvozača. Telo Milana Živkovića ostavljaju pedesetak metara dalje, a onesvešćenu Spomenku Đurić odnose i spuštaju u senku odmah iza slupanog automobila.

Supruga ubijenog Nebojše Krstića je advokat Mirjana Kuzmanović. Kako je zvanična istraga vođena tako da sakrije, a ne da otkrije šta se stvarno desilo, udovica je angažovala nepristrasnog veštaka, koji je konstatovao da zvanični izveštaj o prevrtanju nikako nije mogao da bude uzrok nesreće. Zatim je obdukcioni nalaz sa fotografijama „greškom“ nestao iz sudskog dosijea.

Čudi i podatak da je porodica Nebojše Krstića obaveštena o nesreći tek sutradan (04. decembra 2001) u deset pre podne, kada je obdukcija već bila završena.

Zašto je ubijen

Mladen Obradović, glavni sekretar „Obraza“, kaže da niko od nadležnih organa nije ni pokušao da odgovori na deset postavljenih pitanja:

  1. Zašto se prikriva istina o pravom uzroku smrti Nebojše M. Krstića?
  2. Zašto se prikriva istina o pravom uzroku navodne saobraćajne nezgode?
  3. Zašto nije izvršeno detaljno veštačenje vozila?
  4. Zašto istražni sudija nije izašao na mesto pogibije, iako je bio upoznat sa činjenicom ko je Nebojša M. Krstić na srpskoj političkoj sceni?
  5. Zašto se ćuti o poreklu onoga što je, prema policijskom zapisniku, „trag crvene boje, nalik na ljudsku krv“, a koji je nađen na licu mesta?
  6. Zašto je policijski zapisnik postao dostupan tek nakon smrti jedinog svedoka, Spomenke Đurić, koja je podlegla povredama 6. januara 2002, odnosno trideset tri dana nakon navodne nesreće?
  7. Zašto još uvek nisu dostupni rezultati obdukcije Nebojše M. Krstića?
    8. Zašto je vest o pogibiji Nebojše Krstića stigla do porodice posrednim putem, i to 11 časova nakon navodnog udesa?
  8. Zašto lične stvari Nebojše M. Krstića nisu vraćene porodici preko ovlašćenog lica i sa pratećom dokumentacijom?
  9. Zašto je čitav slučaj planski marginalizovan i pored njegove velike nacionalno-političke važnosti?

Zato Mladen Obradović, glavni sekretar „Obraza“, s pravom smatra da „iza atentata na Nebojšu M. Krstića stoje isti oni koji u ime demokratije, tolerancije, takozvanih ljudskih prava i ostalih mitova novog svetskog poretka planski zatiru sve što je srpsko i pravoslavno, ne libeći se pritom ni da fizički uklone opasne protivnike“.

Nebojša Krstić 1964-2001

Zapadne obaveštajne službe su, dakle, preko naših prodanih duša eliminisale jedno jezgro pobune protiv marionetske vlasti koja umnogome podseća na komuno– ustašku Brozovu – ateističnu, anacionalnu i nadasve SRBOFOBIČNU.

Gonitelji Hrišćana su u svim vremenima mislili da ubistvom mogu sve rešiti. Grešili su, jer Hrišćani ne mogu biti ubijeni:

“Kad ja umrem, deco, zapalite sveću,
Ali ja ni u smrti mrtav biti neću.
Ne bojim se groba, niti grobne tame,
Ja umret` ne mogu, Hristos umre za me.“

Ovako je pevao omiljeni Nebojšin svetitelj Vladika Nikolaj Žički.

 Tu snažnu i neodstupnu veru, nadu i ljubav neustrašivi Nebojša nam je ostavio kao zaveštanje.  

Vječnaja pamjat, brate Nebojša!

Autor: Dragan R. Mlađenović

[1] Nomen est omen latinska izreka

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!