Ко је и зашто убио великог и часног родољуба
„Име је знамен“[1]
Звао се НЕБОЈША КРСТИЋ. Био је син Милутина и Ружице Крстић; рођен је у Нишу 1964. године. И као што му је Бог назначио у имену и презимену, живео је неустрашиво осенчен Крстом Христовим. Надахнуће је налазио у речима Светог владике Николаја Жичког које је неуморно понављао: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се свако врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је српски родољуб пашти да добије Царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време.“
Небојша М. Крстић је средином 90-тих прошлог века основао и предводио покрет „Образ“ заснован на светосавском национализму, православној философији и на најздравијим традицијама отаџбинског завета великог Његоша и светог владике Николаја.
После преврата 05. октобра 2000. „Образ“ израста у битну установу националног и политичког живота. Обезбеђујући Скупштину Удружења књижевника Србије, „Образ“ је спречио тзв. револуционарни „кризни штаб“ да преузме ову важну националну установу. Небојша и његов „Образ“ су такође спречили циничну провокацију названу „велика геј парада“, коју је глобалистичка мочвара планирала да уприличи у самом центру Београда.
С друге стране, они који су водили преврат 5. октобра 2000. године из све снаге су се трудили да Србију скрену на слепи титоистички колосек тако што ће:
- Родољубље прогласити за непожељну и преживелу осећајност;
- Православље гурнути у воде екуменизма и у загрљај Ватикана;
- Омладину вакцинисати мондијализмом, аутошовинизмом, нихилизмом и наметнути јој љубав према идеализованој Европској унији;
Како је убијен
Само месец дана пре убиства Небојша Крстић је био на информативном разговору у Београду са изаслаником Хавијера Солане, извесним Хенриком Лунденом. Небојша је најближим сарадницима рекао шта му је Лунден нудио и због чега му је претио.
Пошто нису могли да га подмите, купе и заплаше, глобалисти су решили да Небојшу Крстића једноставно уклоне и ликвидирају.
Чест и уобичајен начин атентата који примењују професионалне убице јесте инсценирање саобраћајне несреће. Прилика за ликвидацију неустрашивог Небојше се указала 02. децембра 2001. увече, када је после вечере у рибљем ресторану (било је време поста) Небојша са двоје пријатеља, 28-годишњим Миланом Живковићем и Споменком Ђурић кренуо из Ниша ка Лесковцу Милановим луксузним аутомобилом „шкода октавија“ у којој је, захваљујући многим ваздушним јастуцима, тешко могло да се погине чак и кад би се лимузина „закуцала“ у бетонски зид.
Једна од реконструкција атентата предпоставља следећи вероватни сценарио: некакви прави или лажни полицајци недалеко од бензинске пумпе на пустом аутопуту од Ниша ка Лесковцу заустављају шкоду октавију и захтевају да путници изађу ради контроле и претреса. Окрећу их лицем према аутомобилу, а затим им на уста и нос стављају омамљујуће марамице. Фантоми ваде оружје и пуцају. Највероватније су то игле са отровом који брзо делује, као оне којима се успављују дивље звери. Затим фантоми намерно оштећују октавију и остављају насред аутопута. Небојшино беживотно тело полажу на леђа и затим вуку двадесетак метара до аутомобила и постављају поново на седиште сувозача. Тело Милана Живковића остављају педесетак метара даље, а онесвешћену Споменку Ђурић односе и спуштају у сенку одмах иза слупаног аутомобила.
Супруга убијеног Небојше Крстића је адвокат Мирјана Кузмановић. Како је званична истрага вођена тако да сакрије, а не да открије шта се стварно десило, удовица је ангажовала непристрасног вештака, који је констатовао да званични извештај о превртању никако није могао да буде узрок несреће. Затим је обдукциони налаз са фотографијама „грешком“ нестао из судског досијеа.
Чуди и податак да је породица Небојше Крстића обавештена о несрећи тек сутрадан (04. децембра 2001) у десет пре подне, када је обдукција већ била завршена.
Зашто је убијен
Младен Обрадовић, главни секретар „Образа“, каже да нико од надлежних органа није ни покушао да одговори на десет постављених питања:
- Зашто се прикрива истина о правом узроку смрти Небојше М. Крстића?
- Зашто се прикрива истина о правом узроку наводне саобраћајне незгоде?
- Зашто није извршено детаљно вештачење возила?
- Зашто истражни судија није изашао на место погибије, иако је био упознат са чињеницом ко је Небојша М. Крстић на српској политичкој сцени?
- Зашто се ћути о пореклу онога што је, према полицијском записнику, „траг црвене боје, налик на људску крв“, а који је нађен на лицу места?
- Зашто је полицијски записник постао доступан тек након смрти јединог сведока, Споменке Ђурић, која је подлегла повредама 6. јануара 2002, односно тридесет три дана након наводне несреће?
- Зашто још увек нису доступни резултати обдукције Небојше М. Крстића?
8. Зашто је вест о погибији Небојше Крстића стигла до породице посредним путем, и то 11 часова након наводног удеса? - Зашто личне ствари Небојше М. Крстића нису враћене породици преко овлашћеног лица и са пратећом документацијом?
- Зашто је читав случај плански маргинализован и поред његове велике национално-политичке важности?
Зато Младен Обрадовић, главни секретар „Образа“, с правом сматра да „иза атентата на Небојшу М. Крстића стоје исти они који у име демократије, толеранције, такозваних људских права и осталих митова новог светског поретка плански затиру све што је српско и православно, не либећи се притом ни да физички уклоне опасне противнике“.
Западне обавештајне службе су, дакле, преко наших проданих душа елиминисале једно језгро побуне против марионетске власти која умногоме подсећа на комуно– усташку Брозову – атеистичну, анационалну и надасве СРБОФОБИЧНУ.
Гонитељи Хришћана су у свим временима мислили да убиством могу све решити. Грешили су, јер Хришћани не могу бити убијени:
“Кад ја умрем, децо, запалите свећу,
Али ја ни у смрти мртав бити нећу.
Не бојим се гроба, нити гробне таме,
Ја умрет` не могу, Христос умре за ме.“
Овако је певао омиљени Небојшин светитељ Владика Николај Жички.
Ту снажну и неодступну веру, наду и љубав неустрашиви Небојша нам је оставио као завештање.
Вјечнаја памјат, брате Небојша!
Аутор: Драган Р. Млађеновић
[1] Nomen est omen – латинска изрека
