Ко хоће да мре, тај ће да живи!
СТРАШАН ГОВОР ИЗ ОДБРАНЕ БЕОГРАДА, А НИЈЕ МАЈОРА ГАВРИЛОВИЋА
Чувени говор мајора Гавриловића из одбране Београда 1915. знају многи, али он није једини који треба памтити (и у срцу носити) из тих трагичних, славних а антологијских дана када је огромна сила кренула да смрви нашу земљу.
Да би се тај говор (на који сам наишао приликом истраживања за књигу коју пишем, о одбрани Београда) схватио баш на начин на који су то схватили они којима је и био упућен, најпре две кратке смернице.
Прво, она основна: наши преци су знали да Хришћанство није никакав „скуп обичаја“, већ живот по Закону Божјем. Реч је имала посебну важност, увек се преносила истинито и у целини, да се ничиме не би окрњио смисао. Одувек смо и били народ предања, писменост је овде мало одоцнила, али је дошла на плодно тле јер су и бабе и деде, неписмени сељаци, знали наизуст више народних песама и у срцу носили њихово значење него што ми данашњи то умемо да појмимо. А од речи, највише се памтила Господња. Неке Његове реченице нарочито. Попут ове:
„Ово је заповијест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће – да ко живот свој положи за пријатеље своје“.
Дати живот за другога, највећа је жртва која се могла узнети, а њој су стремили многи. Стремио је у својим настојањима и Гаврило Принцип. У његовој јединој сачуваној песми он је у вечност записао речи о узору многих младобосанаца. Посветио их је Богдану Жерајићу, Невесињцу који је у 24. години, 1910. покушао да убије аустроугарског управника окупиране Босне и Херцеговине, генерала Маријана Варешанина. Атентат није успео, а Жерајић је прекратио свој млади живот како би омео истрагу и открили се помагачи.
Принцип је о њему у песми рекао следеће:
„Ал’, право је рекао пре Жерајић, соко сиви: Ко хоће да живи – нек’ мре; Ко хоће да мре, нек’ живи!“
Са том, јасно утемељеном, национално распрострањеном свешћу о страдању за ближње своје, враћамо се полако у јесење београдске дане те страшне 1915.
Петог октобра по овом новом, календару који сада користимо, кренула је артиљерија с оних других страна река да уништава све по српској престоници. Најпре позиције за које се знало да је на њима оно мало бранилаца Београда (главнина војске је била у централним деловима Србије, али и добар део према Бугарској, чији се улазак у рат на страни непријатеља очекивао – а тих дана се и десио), а онда су окупатори артиљеријом кренули да руше све што у Београду постоји. Неколико десетина хиљада граната је пало на наш главни град само у прва 24 сата. А артиљеријска канонада какве никада пре и никада после није било на престоницу Србије, наставила се и следећег јутра. И, баш тог јутра почиње ова прича о чудесном говору.
Јер, док су они малобројни пешадинци, што из Десетог кадровског пука (новајлије у војсци), што добровољци из Сремског и Банатског одреда, што малобројни а искуснији другопозивци, чак и трећепозивци (војници од 38 до 45 година старости) гинули покушавајући да на фронту који од Остружнице до Гроцке (математички посматрано – са једним човеком на сваких осам метара), зауставе незаустављиву силу (с друге стране река је било спремно више десетина хиљада немачких и аустроугарских војника), бројно стање бранилаца се смањивало из минута у минут, услед паклене стихије граната свих калибара, али и бомбардовања из тада скромних, али врло опасних аероплана. Цео град је горео. Освајачи су, када су кренули да прелазе реке, били убеђени да више нико жив није остао после толико страшног гранатирања.
А за то време, у Белом Потоку, око 16 километара јужно од ушћа Саве у Дунав, малобројни коњаници добили су наређење да крену и помогну пешадији. Али… Шта може коњ под кишом ужареног гвожђа, шта може то мало људи пред силом ужаса?
Питање се, заправо, и није постављало. Уосталом, више од целог једног дана јасно су чули страшну грмљавину граната и знали су шта их чека.
„Београд је у пламену и диму, цивилно становништво гине и страда“, поручио је ордонанс (официр за везу, условно речено) који је стигао из штаба Одбране.
Милан Рафајловић, мајор који је командовао том малом коњичком јединицом која је била стационирана у Белом Потоку (у питању је био дивизион – састављен од два ескадрона Дунавске дивизије другог позива, што значи да су коњаници били искусни војници, од 31 до 38 година старости, а сви родом из престонице или са шире територије Београда) гледао је старе ратнике и на њиховим лицима читао огорчење док су, чак тако далеко – јасно чули ужас гранатирања.
Стигло је од Штаба Одбране Београда да коњички дивизион крене, као резерва, у помоћ браниоцима који већ увелико гину. Али, стварно, шта могу та два ескадрона (сваки од њих, у мирнодопским условима, има по 135 коњаника, али се то прилично рапидно смањује када рат крене, нарочито у дивизијама другог позива јер замене малтене и не постоје), да – шта могу та два ескадрона наспрам онолике силе? Већ у првим сатима борбе деветоструко јача артиљерија не само да је готово уништила српске, руске и енглеске топове који су бранили Београд, већ је млела све пред собом, и људе, и куће, и војску и обичан народ.
Престоница је сравњивана са земљом, а хиљаде освајача су у чамцима, шлеповима и бродићима кренули да прелазе Саву код Аде, а Дунав према Дунавском кеју. Шта могу два ескадрона ту да помогну, кад све гори, кад се све руши, кад се живот гаси у ужасним сценама?
Али, наређење из Штаба је стигло. Јер, оно мало преживелих бранилаца вапило је за било каквом помоћи, за било каквим новим, неогарављеним лицем, за још бар једном пушком, па макар и малом, карабином, какве коњаници носе…
После команде „Јаши!“, коњички дивизион Дунавске дивизије другог позива, тих двестотинак, али свакако не више од 270 искусних војника, узјахали су своје љубимце, а на пунокрвном вранцу тад је пред њих изашао Мајор Рафајловић. И, загрмео:
„Војници,
дошао је опет час када се треба заложити за краља и отаџбину. Непријатељ је јак и бројно надмоћан. Извршио је ноћас напад на Београд и наши храбри и сјајни пешаци херојски му одолевају. Ми смо резерва Одбране Београда, али зато – имаћемо прилику да се покажемо као први и равни онима који се већ јуначки боре“, узео је ваздух, погледао своје војнике и повео их овако:
„Ви сте… стари ратници.
Ја нећу много да вам говорим.
КО ХОЋЕ ДА МРЕ, ТАЈ ЋЕ ДА ЖИВИ!
НАПРЕД!!!“
И кренуше.
У славу.
У живот вечни, за ближње своје.
(Шта је са та два мала ескадрона било, детаљније ће бити у књизи која настаје, управо о херојској одбрани Београда 1915. Али, сам говор, та ванвременска порука још од Жерајићевих дана, Принципове песме, говора мајора Рафајловића, заправо је само наставак вишевековног чувања речи Оног на чијим речима и делима – и почива наша вера.
Да, више од својих овоземаљских живота – наши преци су чували оно што је важно. Отуда и ова прича пред вама (најпре је била објављена на Патреон страници књиге „Гвоздени пук“ – https://www.patreon.com/gvozdenipuk на којој се малим месечним прилозима могу помоћи даља истраживања и даља штампања, а онда и бесплатна дељења поменутог дела. А све то, у славу наших предака који би и од нас желели:
Да не заборавимо ко смо.)
Аутор: Дарко Николић
