Kњижевници останите Срби писањем својих дела на ћирилици

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

На руке председника

Поштовани!

Дана 25.11.2024. предали смо Вам наш допис бр. 10/24 али нисмо добили   одговор.

Припремамо књигу “БЕЗ ЋИРИЛИЦЕ НЕМА СРБА“, у којој ће бити  наведен и Ваш одговор на наведени допис. А ако га не буде, штампаћемо наш допис и оставићемо празну једну страну, на којој ћемо написати да је то одговор удружења књижевника Србије.

Још нисмо чули од самих књижевника зашто они своје књиге пишу ћирилицом, али смо зато чули од водећих лингвиста да је неопходно држати и латиницу у србском правопису као друго србско писмо, па макар то било противно србском Уставу, јер су србски књижевници писали латиницом у време друга Тита, а чине то и данас. Ето тако књижевници помажу политичарима и лингвистима у замењивању србске ћирилице хрватском латиницом.

Недавно смо читали у новинама „друге“ Србије да није разлог за штампање књига латиницом то да би се латиничке књиге продавале у Хрватској и Федерацији БиХ, јер је тамо занемарив проценат продатих латиничких књига на србском језику. Па који је онда разлог што србски књижевници своје књиге не пишу ћириличким писмом?

Познато нам је да је претходни председник тог удружења рекао за медије да ће се он потрудити да се по светским библиотечким каталозима не књиже у хрватску културну баштину дела србских књижевника која су штампана хрватским писмом на србском језику. Тешко ће то ићи, јер нигде другде у свету није било памети да се уведе туђе писмо као конкуренција свом домаћем националном писму, с планом да туђе победи. У Европи ће нам рећи да се не може дозволити Србима да само они имају два писма, јер је то мимо светског стандарда. А можда ће се тамо наћи неко ко је добронамеран према Србима, иако је таквих било мало у прошлости, па ће председнику УКС овако рећи:

Прво, немојте то радити јер тиме чините штету своме народу. Срби су још пре два и по века ушли у Европу са својом ћирилицом, а сада уместо ње нуде Европи хрватску латиницу.

Друго, из књига проф. др Лазе М. Костића, који је 1944. побегао на Запад пред Титом, могли сте сазнати да су странци препознавали Србе по ћирилици, а по њој су се и они сами препознавали. Од Костића требате учити како се воли србско, јер је своју последњу књигу посветио мајци, уз овакво тумачење:: јер ме је родила Србином.

Живео је у беди у Швајцарској и чекао помоћ дародаваца Срба из Америке да би могао купити папир за писање. Стизали су прилози по 10 долара од србске сиротиње, која је тамо зарађивала на лопати и крампу. У тој муци њима је далеко од родног краја било у срцу Србство, а богатим Србима долар, па нису помагали.

Лазо је написао о ћирилици и ово:

*

Сва наша писменост и сва наша култура у њој је изражена. Ми немамо у целој светској културној историји ништа пре ње, као што немамо ни ма шта ван ње. Наша видна култура с њом започиње, она се у ћирилици огледа

*

Са појавом ћирилице Срби су културно настали, са њеним одрицањем они би културно нестали, престали би да егзистирају као самостална нација, самостални културни индивидуалитет.

Друго, ми знамо да је хрватски лингвиста проф. др Анте Бежина правдао чекићање табли у Вуковару, на којима је испод латинице била и ћирилица, тиме што србски правопис тумачи као србске и латиницу и ијекавицу. А пошто је тих двоје на новим таблама у Вуковару, Срби немају право да се буне тражећи за себе и ћирилицу у Хрватској, јер су правописом добровољно прихватили да је њихова и латиница! А поготово зато што Срби њоме не пишу ни у Србији. Тај хрватски професор је још и подржао србске лингвисте што  су правописом присвојили хрватско писмо. Чак је написао и то да би усклађивањем правописа (уклањање латиниоце) са Уставом Србије (једно србско писмо) било насиље над језиком. Срби би требали ставити прст на чело и размислити да ли је за њих добро кад им Хрвати нуде нешто своје, и то без тражења било какве компензације.  А, у ствари, добит Хрвата је огромна, али невидљива на први поглед. Тиме Срби настављају да се деле по писму, дробе се и губе србску националну самосвест, а србска  култура тако постаје хрватска поткултура.

У прилогу достављамо текст почившег доктора лингвистике Милорада Телебака из Бања Луке „Срби против ћирилице“, који је пре две и по деценије хтела објавити само Црквена општина Дервента у свом часопису „Глас православља“. Он је нешто непоновљиво у србским државама у посттитовском времену већ и тиме што је водио омиљену емисију на државној ТВ „Говоримо српски“ . Кад је она постала превише србска укинута је, јер је ометала „уплив“ Хрватских ТВ канала са циљем да се избрише србска национална самосвест. Онда је Телебак посетио све општине у Републици Српској да би говорио о потреби остајања Срба на ћирилици.

Није му баш одговарајући наслов текста, јер против ћирилице није био обичан свет, него трговци, политичари после Караџића и Крајишника, а посебно књижевници. .

Прво се Телебак у свом тексту овако осврнуо на екавицу из времена друга Тита кад је говорио о језику: „Оба његава изговора – екавски и ијекавски били су равноправни, нарочито код нас у Босни и Херцеговини, гдје су наставници екавци (који су, дакле, били поријеклом из Србије) добијали отказе ако у настави говоре својим матерњим изговором, „равноправном“  ћирилицом. Такође су равноправна била оба писма –латиница и ћирилица, али је у тој „равноправности“ ћирилица била потпуно запостављена и заборављена.“

Такво стање у БиХ није ни најмање сметало србским књижевницима, нити било коме другом, па чак ни онда кад је ћирилица била потпуно избачена из употребе. Само је Батрић Јовановић као посланик Србије у Савезној скупштини стао у одбрану ћирилице нападом на Бранка Микулића и Хамдију Поздерца.

( Телебак каже за ону БиХ – Самостална радња Бранка и Хамдије).

После интервенције Батрића Јовановића у БиХ је ћирилица враћена макар испод латинице на новим таблама на општинама, школама и коитетима СКЈ.

Данас је ситуација са ћирилицом у Републици Српској готово иста као и у доба  друга Тита у БиХ, али се не нађе ниједан нови Батрић Јовановић да опомене руководство Републике Српске приближно овим речима:

„Браћо, немојте тако. Кад су се над вама истовремено надвили црни облаци непријатељског Запада и непријатељског Ердогана, основни и незамењиви национални симбол у виду ћирилице потребан вам је као хлеб и ваздух за учвршивање србске државе изнутра. Чак и ако вам сруше вашу и нашу државу, не могу вам срушити ћирилицу ако то не учините сами, и то добровољно. Она може да нас држи на окупу, а без ње непријатељ ће схватити да смо у расулу.“

У време Радована Караџића и Мочила Крајишника, по сугестији академика Љубомира Зуковића био је донесен закон по коме су у службеној употреби ћирилица и екавица. Тиме се хтело уједињење србског народа макар преко језика и писма. Против тога су скочили управо књижевници, на челу са Ранком Рисојевићем који је чак написао текст „Екавицом против здравог разума“. У Палама је одржан скуп „Просвјете“ на којем се за екавицу залагао академик Милорад Екмеџић, али је био извиждан па је напустио говорницу. Данас тамо нема екавице ( опет „равноправне“ ) ни у траговима, јер су помрли наставници пореклом из Србије. А и ћирилица је на самрти. Рисојевић и његови другари ћуте о томе као заливени, јер вероватно мисле  да је добро то што Срби своје национално писмо добровољно замењују унитарном латиницом. Унитарној држави БиХ треба управо једно државно писмо – латиница, као и у Југославији.

Када бисте ви књижевници хтели да останете Срби писањем својих дела на ћирилици, Матица српска не би могла правдати останак хрватске латинице и у новом правопису тиме што србски књижевници пишу на томе писму.

Ових дана председник државе је штошта обећао Матици српском ако остане на свом путу. А кад никад није споменуо уставни пропис о језику и писму, повољан по ћирилицу, посебно нас је забринуо ових дана паролом „БУДУЋНОСТ, А НЕ ПРОШЛОСТ“. Јер је, можда, ћирилицу већ гурнуо у прошлост тиме што јој је саградио музеј.

С поштовањем,

Председник: Немања Видић, дипл.инж.

СРБСКО НАЦИОНАЛНО УДРУЖЕЊЕ

СРБСКА АЗБУКА

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!